Istraživanje

Ni nakon 25 godina masakar u Dvoru nije razjašnjen

Škola u Dvoru u kojoj je izvršen masakr. Izvor: Dansko državno tužilaštvo

Ni nakon 25 godina masakar u Dvoru nije razjašnjen

Iako je prošlo 25 godina, još niko nije optužen za ubistva devet starijih civila i osoba sa invaliditetom, koji su našli sklonište u školi u hrvatskom gradu Dvor. U međuvremenu, srpski i hrvatski zvaničnici i dalje optužuju jedni druge za ova ubistva.

This post is also available in: English (English)

„Jedan od vojnika sa svog položaja prebacio se na travnjak pored školske zgrade i provirio je kroz prozore. Dao je znak vojnicima iza zida. Počeli su pucati. Odmah nakon toga, čula se pucnjava iz škole”.

Osmog avgusta se navršava tačno 25 godina kako je Christian Jensen svedočio ovom incidentu, o kojem je nekoliko dana kasnije dao iskaz Danskim istražiteljima, koji su svoje nalaze prosledili Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju (MKSJ).

Jensen je tada imao 54 godine i kao stariji narednik danskog bataljona u okviru Misije Ujedinjenih nacija bio je stacioniran u Hrvatskoj. Baza njegovog bataljona nalazila se na igralištu udaljenom 35 metara od školske zgrade u gradu Dvor, koji je bio deo teritorije samoproglašene Republike Srpske Krajine (RSK), koju su 1991. godine u Hrvatskoj, nakon raspada Jugoslavije, proglasili srpski pobunjenici.


Christian Jensen, nekadašnji stariji narednik danskog bataljona u okviru Misije Ujedinjenih nacija u Hrvatskoj. Izvor: Privatna arhiva.

RSK je razbijena početkom avgusta 1995. godine od strane superiornije hrvatske vojske, tokom operacije „Oluja” kojom je vraćena terotorija koju su držali pobunjenici, uz pomoć pozadinskog delovanja Petog korpusa Armije Bosne i Hercegovine (ABiH).

Pod naletom „Oluje“, oko 200.000 Srba je izbeglo iz Hrvatske, veliki broj njih u dugim konvojima automobila, autobusa i drugih prevoznih sredstava, koji su se kretali putem koji je vodio kroz Dvor, a zatim preko granice na teritoriju Republike Srpske u Bosni i Hercegovini.

Među Srbima koji su bežali bilo je oko 50 pacijenata psihijatrijske bolnice i penzionera iz penzionerskog doma u Petrinji. Evakuisani su u Dvoru i sklonjeni u gradsku osnovnu školu, tri kilometra od mosta preko reke Une, koji je vodio preko granice na sigurnu teritoriju – u Bosanskom Novom (danas Novi Grad).

Do 7. avgusta je većina ljudi koji su bili smešteni u školskog zgradi uspela da ode. Ali devet ih je ostalo – oni koji nisu mogli da odu bez nečije pomoći. Većina su bili Srbi, mada je među njima bila najmanje jedna žena hrvatske nacionalnosti. Neki su imali ozbiljne mentalne ili fizičke poteškoće.

Hrvatski vojnici ušli su u Dvor u kasno popodne 7. avgusta i presreli konvoj vozila izbeglica na kružnom toku u blizini autobuske stanice. Tada je došlo do razmene vatre sa srpskim vojnicima iz konvoja. Obe su strane pretrpele gubitke.

Za Srbe je bilo presudno da se drže raskrsnice kako bi osigurali put od Gline do Bosanskog Novog, put bega za desetine hiljada Srba iz Hrvatske. Sledećeg jutra su preostali pripadnici vojske RSK izveli kontranapad sa zapada i juga kako bi omogućili izbegličkom konvoju da nastavi dalje, dok su se hrvatski vojnici povukli na položaje nadomak grada.

Hrvatska i srpska verzija ovog događaja se uglavnom poklapaju do ove tačke. No, postoji nesuglasica oko toga ko je kontrolisao područje oko škole u rano popodne 8. avgusta i čijoj su strani pripadali vojnici koji su oko 14:50 časova tog dana prišli školi.

Nakon ulaska u školu, vojnici su u predvorju postrojili izbeglice, među kojima su bili i Zorka Marić vezana za invalidska kolica i 80-godišnja Desanka Teodorović, koja je bila na štakama.

„Odjednom je jedan vojnik tri-četiri puta pucao na staricu. Video sam kako se srušila u stolici. Isti vojnik je pojedinačno pucao i u druge civile. Pali su na pod. Bilo je očigledno da su mrtvi“, rekao je istražiteljima MKSJ-a Jan Wellendorff, stariji narednik danskog bataljona misije UN-a, koji je imao direktan pogled na školu.

Vest o masakru u školi 10. avgusta objavio je New York Times. U narednim nedeljama, danski istražitelji koji su radili za MKSJ saslušali su brojne svedoke, čije je iskaze BIRN pribavio od Danske vojne komande.

Međutim, ni nakon 25 godina, počinitelji masakra u školi u Dvoru nisu ni identifikovani ni kažnjeni, a Srbija i Hrvatska se i dalje međusobno okrivljuju za ubistva.

Prve sumnje pale na ABiH

Danska baza u Dvoru, Hrvatska. Izvor: Dansko državno tužilaštvo.

Prvi izveštaji danskih trupa UN-a su krivicu za ubistva prebacili Petom korpusu ABiH iz nekoliko razloga. Prvo, Peti korpus je zajedno sa Hrvatskom vojskom (HV), napao konvoj srpskih izbeglica u selu Donji Žirovac, oko 25 kilometara od Dvora. Tom prilikom je najmanje 16 civila ubijeno. Bilo je i izveštaja o napadu ABiH na srpske izbeglice u Trgovima, devet kilometara zapadno od Dvora.

Nešto više od dva sata nakon masakra u školi, danski bataljon poslao je depešu u kojoj izražava sumnju da je Peti korpus odgovoran, iako ni Jensen, ni Wellendorff, ni drugi svedoci nisu mogli reći da li počinitelji pripadaju ABiH, RSK ili HV.

„Jedna osoba imala je štit na gornjem delu ruke, crven sa dva znaka nalik ‘V’ na gornjoj ivici”, rekao je Jensen, opisujući jedinog od ubica koji je imao nekakvu oznaku. Glavni danski komandant protumačio je tu oznaku kao rimski broj 5 (V), što je obelodanjeno tokom zajedničkog ispitivanja svedoka srpskih i hrvatskih tužitelja 2012. u Kopenhagenu, o čijem sadržaju sada po prvi put izveštava BIRN.

Međutim, oznake Petog korpusa nisu uključivale rimski broj V. Pored toga, Jensenu su tokom ispitivanja pokazani razne bosanske, srpske i hrvatske oznake i nijednu od njih on nije prepoznao. Tvrdnja da je ABiH odgovorna, provlačila se i dalje kroz brojne izveštaje danske vojske, UN-a i medija.

Međutim, nekoliko vojnih komandanta – i hrvatskih i srpskih – kao i civili koji su tada bili prisutni u Dvoru, potvrdili su da pre 10. augusta tamo nije bilo bosanskih vojnika, što znači da pripadnici Petog korpusa nisu mogli izvršiti ubistva u školi.

Izvori iz hrvatskog Državnog tužilaštva (DORH) i Tužilaštva za ratne zločine (TRZ) Srbije za BIRN su izjavili da su isključili prisustvo bosanske armije u Dvoru u vreme ubistava.

Srpske „Crvene beretke“ pod nadzorom


Glavni hol u školi u kojem je izvršen masakr. Izvor: Dansko državno tužilaštvo.  

U danskom dokumentarcu o masakru, prikazanom 2015. godine, general RSK Mile Novaković kaže da „škola nije zanimala srpske snage”. Međutim, BIRN je utvrdio da su 8. avgusta i srpske i hrvatske jedinice bile u blizini ovog objekta.

„Oko 6 sati ujutro uspeli smo da organizujemo 150 do 200 vojnika. Moral je bio razljuljan, svi su bili zabrinuti za svoju porodicu u [izbegličkom] konvoju. Polako smo napredovali. Oko podneva, moja grupa je ušla u centar Dvora”, rekao je za BIRN načelnik štaba 13. brigade vojske RSK, pukovnik Lazo Pekeč.

Pukovnik Pekeč ušao je u Dvor sa zapada i bio je uključen u obezbeđivanje sigurnog prolaska izbegličkog konvoja do 22 sata te noći.

Drugi oficir vojske RSK potvrdio je da su 8. avgusta ujutro „izbacili Hrvate iz Dvora“ i sreli se sa Novakovićevim snagama koje su napadale s juga. Sam Novaković napisao je da je nakon ponovnog ulaska u Dvor rasporedio vod iz Banjalučke brigade milicije u centru grada, što znači da se može tvrditi da je područje oko škole u vreme masakra bilo pod srpskom kontrolom.

Osim vojske RSK i voda specijalne policije Banjaluke, i jedinica Službe državne bezbednosti (SDB) Srbije za antiterorističke operacije takođe je bila u tom području. Njeni pripadnici bili su poznati kao „Crvene beretke”, a ponekad su ih civili nazivali i „Arkanovcima”, mešajući ih sa Srpskom dobrovoljačkom gardom, paravojnom jedinicom koju je vodio Željko Ražnatović Arkan. I izvori iz DORH-a takođe ponekad opisuju pripadnike Crvenih beretki kao Arkanovce.

Visoki izvor iz DORH-a izjavio je da zvaničnici ove institucije veruju da je za masakr odgovorna grupa sačinjena od pripadnika Crvenih beretki i vojske RSK.

Izvor je rekao da su Arkanovi ljudi ujutro 8. avgusta patrolirali u Dvoru i prisiljavali lokalne Srbe da se pridruže izbegličkom konvoju i napuste grad. Kako je Dvor bio grad sa srpskom većinom, oni koji su odlučili da ostanu smatrani su izdajnicima.

Stanovnik Dvora rekao je istražiteljima Haškog tribunala da su 8. avgusta oko devet sati, on i njegova supruga videli dva vojnika, od kojih mu je jedan naredio da klekne i pitao ga zašto se nije pridružio izbegličkom konvoju.

„Rekao sam mu da sam bolestan i da ne mogu ići. Uzeo je nož i stavio mi ga pod grlo, ali nakon što sam mu odgovorio na pitanje, vratio ga je nazad”, rekao je svedok, kojeg je BIRN uspeo da identifikuje kao Zvonimira Baburaka.

Vojnici su seli i uzeli rakiju i kafu koju su im Baburak i njegova supruga ponudili. Baburak je rekao da ne zna „čijim su snagama vojnici pripadali, jer nisu imali oznake“.

Vojnici su pitali ima li muslimana u školi, a zatim su otišli do školske zgrade. Pridružila su im se još tri ili četiri vojnika. „Kasnije smo čuli uzvikivanje ‘izađite’ i ‘predajte se’, a zatim su se čuli i pucnjevi u školi“, rekao je Baburak.

Kasnije ga je posetio njegov brat, u pratnji vojnika iz Leskovca. Vojnik ga je zamolio da identifikuje telo koje je ležalo u ulici u blizini. „Bio je to naš lokalni berberin. Deo glave mu je nedostajao“, kazao je Baburak. Berberin se zvao Nedjeljko Ivelić, lokalni Hrvat. Njegova žena je takođe ubijena u njihovoj kući.

Baburak je kasnije pronašao i telo mladića koji je ležao u blizini škole, prerezanog vrata. Uveče je otišao u kuću svog brata, gde su se, prema njegovim rečima, srpski vojnici hvalili da u blizini ima „10.000 Arkanovih ljudi“. Jedan vojnik pokazao je Baburaku da imaju hrvatske, bosanske i srpske oznake koje menjanju po volji.

Izvor DORH-a ističe da su tog dana prema brojnim izveštajima u Dvoru bili aktivni Arkanovi ljudi. „Imamo svedokinju koju su Arkanovi ljudi u podne izbacili iz njene kuće. Drugi svedok je video da su Arkanovi ljudi pretukli pravoslavnog sveštenika koji se nije želio pridružiti konvoju“, navodi izvor.

DORH takođe veruje da su srpski borci ubili pet hrvatskih vojnika iz 17. domobranskog puka Sunj koji se nisu povukli kad se HV tog jutra povukla, već su se sklonili u jednu od kuća preko puta škole. Između 10 sati i podneva oni su zarobljeni i pogubljeni u polju s kukuruzom u blizini autobuske stanice. Šesti vojnik koji se odvojio od grupe preživeo je zatraživši utočište u danskoj bazi.

„Pretpostavljamo da su bračni par Ivelić, invalide u školi i petoricu hrvatskih vojnika ubili pripadnici istih jedinica, uključujući i Crvene beretke. Saslušano je više od 100 svedoka. Svi svedoci koji su ispitani na početku istrage rekli su da su ubice Arkanovi ljudi“, rekao je izvor DORH-a.

U danskom vojnom dnevniku od 8. avgusta se takođe kaže da su „civili u Dvoru ukazali da su likvidacije izvršili“ Arkanovi ljudi.

Iako izvor DORH-a i dalje pokušava da identifikuje direktne počinoce, veruje da je ipak veća šansa za identifikaciju jedinica kojima su oni pripadali. „Tada bi bilo moguće optužiti komandante po principu komandne odgovornosti”, rekao je ovaj izvor.

Tvrdnja da su srpski vojnici počinili masakr u školi ima nekoliko slabih tačaka. Vojnici koji su pretili Baburaku došli su u njegovu kuću oko devet sati. Čak i da su bili Srbi, Hrvati verovatno ne bi sedili i pili kafu i rakiju usred Dvora pod kontrolom Srba – masakr se dogodio satima kasnije.

BIRN je pronašao i hrvatskog civila, koji je naveo da je u danima pre 8. avgusta, vojska RSK naredila dvojci mladih vojnika da čuvaju osobe sa invaliditetom u školi.

Ovakav scenario otvara i dodatna pitanja, jer tokom cele operacije „Oluja” nema niti jednog potvrđenog slučaja da su srpski vojnici masakrirali srpske civile, a i svi danski vojnici su saglasni da su se ubice, kada su se približavale školi, ponašale kao da napadaju neprijateljski položaj.

Jensen je opisao da su vojnici ležali na zemlji kako bi se zaštitili od potencijalne vatre, dok su Wellendorff i drugi naveli da su školu pogodili granata i ručna bomba. Srpski odred koji je delovao u Dvoru pod srpskom kontrolom se verovatno ne bi ponašao kao da se infiltrira u neprijateljsku teritoriju ili kao da napada zgradu pod kontrolom neprijatelja.

Navodi da su odgovorni pripadnici Hrvatske vojske


Glavni ulaz škole u Dvoru. Foto: Jerko Bakotin.

„U Dvoru 8. avgusta nije bilo nijednog vojnika ili jedinice pod komandom Hrvatske vojske“, kaže pukovnik Bruno Čavić iz 145. brigade HV u danskom dokumentarnom filmu o masakru iz 2015. godine.

Dokumentarni film izazvao je javne ljutite reakcije u Hrvatskoj zbog prikazivanja muškaraca koji su navodno bili hrvatski vojnici u blizini škole tog dana.

I Čavić i drugi hrvatski komandanti istakli su da nakon povlačenja iz Dvora u jutarnjim satima 8. avgusta, nisu ulazili u grad do 9. avgusta – nakon masakra u školi. Međutim, Čavić je bio odgovoran samo za svoju brigadu, a na terenu je bilo prisutno još nekoliko hrvatskih jedinica.

BIRN je uspeo da ustanovi da je HV zapravo ulazila u Dvor ne dva, nego tri puta. Drugi put je to bilo 8. avgusta ujutru, nakon što su se hrvatske trupe zbog kontranapada srpskih snaga povukle iz grada.

Nedeljnik Novosti je 2011. preveo odlomke iz danskog vojnog dnevnika u kojima je tog dana zabeležena teška borba i ranjeni hrvatski vojnik u blizini škole. BIRN je došao u posed dodatnih podataka o intenzivnim borbama u centru Dvora u popodnevnim satima 8. avgusta, koje su trajale do uveče.

Glavni hrvatski komandant na području Dvora bio je načelnik Glavnog štaba Zagrebačke vojne oblasti, brigadir Vinko Štefanek. On je potvrdio da je HV 8. avgusta na kratko ponovo ušla u Dvor.

„Nakon borbi prethodne noći, naredio sam povlačenje na raskrsnicu na severnom kraju grada. Ujutro je bilo nekih napora za ulazak, ne organizovanih i vrlo ograničenih“, rekao je Štefanek za BIRN. Drugi oficir je potvrdio da je nakon oko 100 metara, Štefanek svojim snagama naredio da se zaustave.

Međutim, uprkos ovoj komandi, jedan bataljon 17. puka nastavio je dalje, čak do školskog igrališta u kojem je danski bataljon imao svoju bazu. Neki hrvatski vojnici su uhvaćeni kamerama danskog bataljona, koje su snimile i ranjenog vojnika koji se spominje u vojnom dnevniku. BIRN je uspeo da identifikuje tog vojnika kao Sašu Simića.

Saša Simić. Foto: Jerko Bakotin.

„Hodao sam sa druge strane nasipa, pored puta. Nakon što sam prošao UN bazu iznenada sam ugledao masu srpskih vojnika. Pokušali su nas opkoliti. Bacio sam granatu i otvorio vatru“, rekao je Simić, koji prvi put govori za medije.

„Tada sam osetio da sam pogođen. Kad sam se osvestio, zamolio sam svoje momke da me odvedu u UN. Danci su mi dali morfij“, kaže on.

U danskom vojnom dnevniku zabeleženo je da se to dogodilo nešto pre 9:30 – satima pre 14:50, kada se dogodio masakr. No, prema pravcu iz kojeg su ubice došle, moguće je da su došli sa područja do kojeg su hrvatske snage stigle tog jutra. A Jensen, koji je zbog svoje pozicije imao najbolji pogled na put, rekao je da su ubice nakon masakra krenule prema severozapadu. To je pravac koji je vodio do tadašnje pozicije hrvatskih trupa.

„[Napad na školu] bila je operacija čišćenja, izvedena vrlo profesionalno, ali bez vojne svrhe. Jedina svrha bio je čisti teror“, rekao je Jensen za BIRN. Ovaj se opis uklapa u obrazac drugih zločina koje su hrvatske snage počinile tokom i nakon operacije „Oluja”.

Međutim, hrvatski vojnici su obično nosili obojene trake na ramenima kako bi se međusobno prepoznali. Počinitelji masakra nisu imali trake, iako su ih mogli ukloniti.

Takođe nije jasno zašto bi hrvatska jedinica ugrozila sebe masakriranjem civila i privlačenjem pažnje, dok je područje još uvek bilo pod srpskom kontrolom.

„Bilo bi nerealno da su Hrvati počeli čistiti kuće oko škole pre nego su imali kontrolu tog dela grada”, izjavio je za BIRN kapetan Erik Sorensen, još jedan danski očevidac.

Hrvati krive Srbe, Srbi krive Hrvate

Tabla na školskoj zgradi u Dvoru. Izvor: Dansko državno tužilaštvo.

Dvadeset i pet godina nakon ubistva u školi u Dvoru, porodice žrtava i dalje ne vide pravdu. Protokom vremena umiru važni svedoci, a u doglednoj budućnosti se ne očekuju nikakve optužnice.

Izvor iz DORH-a kaže da počinitelji ostaju nepoznati.

„Uprkos svim preduzetim radnjama, još uvek nije prikupljeno dovoljno dokaza da bi se izgradile opravdane sumnje protiv određenog počinioca”, rekao je izvor.

TRZ Srbije dalo je još kraći odgovor o svom napretku. „Tužilaštvo za ratne zločine Srbije ne može proceniti koliko je blizu podizanje optužnice protiv odgovornih za ovaj zločin“, rekao je izvor iz TRZ-a.

Ne iznenađuje što DORH sumnja da su počinioci bili Srbi, a TRZ Srbije smatra suprotno.

BIRN je identifikovao neobične propuste u istragama. TRZ Srbije nije saslušalo ključne komandante u Srbiji.

Danski istražitelji koji su samo nekoliko dana nakon masakra bili u školi, prikupljajući dokaze za Haški tribunal, nisu saslušani ni od srpskih, ni od hrvatskih tužilaca.

Kako je zločin počinjen u Hrvatskoj, tamošnje vlasti bi trebalo da budu primarno odgovorne za donošenje pravde. No, njihov stav prema žrtvama ističe činjenica da su, kako su to objavili mediji, samo dve od devet žrtava – Zorka Marić i Jovan Macut – do sada identifikovane DNK analizom, kako bi njihove porodice mogle dostojno da ih pokopaju.

DNK analizom još uvek nisu potvrđeni identiteti ostalih žrtava. Svi su još uvek ukopani u neobeleženim grobovima u Petrinji, rekao je za BIRN direktor groblja.

Porodica Zorke Marić je angažovala advokatkinju Slađanu Čanković, koja, kako je rekla, planira da podnese tužbu hrvatskom Ustavnom sudu zbog kršenja ljudskih prava uzrokovanih neefikasnom istragom tog slučaja.

„Ako bude odbijena, podnećemo istu tužbu Evropskom sudu za ljudska prava. Dvadeset i pet godina nakon što je zločin počinjen, ništa ne može opravdati neprocesuiranje počinilaca“, kaže Čanković.

„Kao i u mnogim drugim slučajevima ratnih zločina, posebno onih počinjenih nad Srbima, bez političke volje, (slučaj) se neće naći na sudu”.

Jerko Bakotin i Saša Kosanović su novinari hrvatskog nedeljnika Novosti, dok je Nils Mulvad istraživački novinar i urednik u Investigative Reporting Denmark. Ovaj tekst je nastao u okviru BIRN-ovog programa Balkanska tranziciona pavda, koji je podržan od strane Evropske komisije, kao i programa Robert Bosch fondacije „Reporters in the Field“, koji se odvija u saradnji sa medijskom nevladinom organizacijom n-ost.

Jerko Bakotin


This post is also available in: English (English)