Objavljena knjiga o djeci, žrtvama rata na Kosovu

Dete izbeglica albanske nacionalnosti u improvizovanom šatoru u Blace, Severna Makedonija, april 1999. Foto: EPA/Fehim Demir

Knjiga „Oteto detinjstvo“, koja je objavljena danas, sadrži razgovore sa 12 roditelja koji su izgubili svoju decu tokom i neposredno nakon rata na Kosovu, nudeći snažnu hroniku trauma koje su preživeli.

U knjizi, čiji je izdacač ForumZFD na Kosovu, nevladina organizacija koja se fokusira na suočavanje sa prošlošću na Zapadnom Balkanu, priče su predstavljene u formatu usmene istorije i ilustrovane su fotografijama dece i njihovih stvari kao što su školske torbe, odeća, sveske, olovke, bojice, ravnala, igračke i dnevnici.

Vođa ovog projekta, Korab Krasnići iz ForumZFD-a, kaže da knjiga pruža bolje razumevanje života i iskustava roditelja i daje priliku dotaći se ratnog nasilja i traume „kao način angažovanja u izgradnji mira“.

„Oni izražavaju nezadovoljstvo jer nisu imali priliku da učine više kako bi spasili ubijene ili nestale članove svojih porodica i ne traže ništa više od pravde, rehabilitacije i priznanje za one koji više nisu sa nama”, naglašava Krasnići.

U knjizi Ajete Ahmeti se priseća kako su srpske snage ubile njenog desetogodišnjeg sina Jetona kada su u maju 1999. godine napale njeno selo Kutlovac.

Njeni rođaci i komšije pobegli su u šumu da potraže sigurnost u obližnjem selu Gornje Rašane, ali je ona odbijala da prihvati da je njen sin mrtav i nije želela da ostavi njegovo telo.

„Da bi stigli do sela Gornje Rašane, moj dever je rekao: ‘Ajete pusti Jetona! On je mrtav. Bojim se da će nas sve pohvatati žive’”, priča Ahmeti.

„Ali nisam mogla da ga pustim, rekla sam: ‘Ne mogu, on je još živ’. Mislila sam da još diše“, citiraju se u knjizi njene reči.

Većina dece, čije se životne priče nalaze u knjizi, ubijena je u periodu od tri meseca u proleće 1999. godine od strane Vojske Jugoslavije (VJ) i srpskih snaga bezbednosti nakon što je NATO započeo vazdušnu kampanju protiv režima Slobodana Miloševića, dok su druga nestala nakon što je rat zvanično okončan u junu 1999.

U knjizi roditelji objašnjavaju da ih i dalje muči osećaj da nikada nije bilo nikakve istinske pravde za zločine koji su počinjeni nad njihovom decom.

„Želim da pronađem istinu, da bih našla mir“, kaže Dragica Majstorović, koja je u avgustu 1999. izgubila sina Ivana dok su, kao i mnogi drugi Srbi, pokušavali da pobegnu sa Kosova.

Njen 16-godišnji sin je otet dok su išli prema Leskovcu, gde je trebalo da krene u srednju školu. Odveden je na nepoznatu lokaciju i ona ga nikada više nije videla.

U knjizi objašnjava kako joj se sin i danas javlja u snovima.

„Kaže mi: ‘Pobegao sam, ali ne znam kuda da idem’. Ili sanjam da ga tražim na groblju, a on dolazi i kaže mi: ‘Nisam mrtav. Dokle ćeš me tražiti po grobljima, moramo dalje. Idemo dalje’“, citiraju se njene reči u knjizi.

Skoro svi roditelji sa kojima je razgovarano su svojoj drugoj deci ili unucima rođenim nakon rata, dali imena dece koje su izgubili.

Najteže doba godine za njih, kako sami objašnjavaju, su praznici.

„Kada dođu, uvek imamo jednu praznu stolicu”, priča Majstorović.