Ajnur priča da je inspiraciju za priču dobio iz saznanja o Srebrenici, za koju ga vežu majka Asmira i otac Meldin, djeca žrtava genocida iz 1995. godine.
“Bile su tri teme u izboru za priču. Ja sam izabrao 30 godina od genocida u Srebrenici jer koliko Srebrenica veže moje roditelje, toliko veže i mene. Isto tako volim da obiđem Bratunac, Srebrenicu i Potočare, jer su tu ukopani moja nena i djedovi“, kaže Ajnur.
Njegov tekst nagrađen je među više od 400 radova u Muzeju “Alija Izetbegović“ u Sarajevu.
“Drugovi i nastavnici u školi su mi čestitali. Bilo im je drago što sam to uspio“, kazao je Ajnur.
Ajnurova priča govori o bebi Fatimi, najmlađoj žrtvi genocida, ubijenoj, kako ovaj 12-godišnjak piše, “u gradu koji je postao najveća grobnica pod vedrim nebom“. Opisuje Ajnur dalje da je Fatima otišla tiho, bez plača, a da nije upoznala nijednu igračku.
“Kada stanete pred taj bijeli kamen, nemojte samo šutjeti. Slušajte. To je onaj najteži jauk koji ljudsko uho može podnijeti. To Fatima pita: ‘Zar sam ja bila kriva što sam se rodila?'“, citat je iz nagrađene priče.
Ajnurova majka Asmira Ibrahimović ne krije zadovoljstvo što je njegov rad odabran za jedan od pohvaljenih, kao rad najmlađeg učenika osnovne škole.
Asmira je odrasla bez roditelja. Njena majka Semka ubijena je 1992. godine u Srebrenici, kada je Asmira imala svega dva i po mjeseca. Otac Ševko joj je ubijen u genocidu u julu 1995. prilikom proboja Srebreničana ka teritoriji pod kontrolom Armije Bosne i Hercegovine. Asmira je tada imala tri godine.
“Othranili su me amidža Sevlet Alić i nena Pemba Alić. Meni nije bilo jednostavno jer u svakom momentu fale otac i majka, ali su nena i amidža gledali da to sve nadoknade. Ja kako sam se udala i dobila svoju djecu, gledam da njima ništa ne fali, da ispunim tu prazninu koja je meni nedostajala“, govori nam Asmira.
Njen otac Ševko ukopan je u Potočarima 2003. godine, kada je i pronađen u masovnoj grobnici kod Glogove. Asmira je tada bila učenica 4. razreda osnovne škole. Njena majka je ukopana u Osmačama 1992. godine, nakon ubistva.
Istu sudbinu doživio je i Ajnurov otac Meldin Ibrahimović. Otac Ferid mu je ubijen u genocidu, dok ga je majka Fata uspjela spasiti i dovesti u Tuzlu u proboju 1995. godine.
“Svekar Ferid ukopan je u Bratuncu. Moj suprug Meldin odrastao je s majkom Fatom. Ona je prošla veoma težak put sa njim, bila je i u logoru u školi ‘Vuk Karadžić’ i tada je bila jako mlada. Na sebi ima velike ožiljke koji su nastali dok je štitila Meldina koji je tada imao oko pet godina“, priča nam Asmira.
Asmira i Meldin, osim sina Ajnura, imaju i stariju kćerku Amnu, učenicu devetog razreda osnovne škole. Oboje se bave sportom, a majka Asmira kaže da djecu redovno podsjeća na dešavanja u Podrinju i Srebrenici, ali ih i uči da budu dobri ljudi.
“Redovno ih vodimo u Potočare i Bratunac. Mi kao roditelji učimo ih da sve znaju. Želim da budu ljudi, da budu insani i da se druže sa svim vjerama i nacijama. Učimo ih da se ljudi ne razlikuju po vjeri i naciji, nego po onome kakvi su ljudi danas“, kazala je Asmira.
Svaki 11. juli za porodicu Ibrahimović je bolan. Osim roditelja, Asmiri i Meldinu u genocidu u Srebrenici ubijeni su djedovi, amidže, prvi rođaci, te mnogobrojna šira familija.
“Ne bih poželjela nikad nikome takav osjećaj. Pogotovo kad se ode na mezar i kad dodirneš onaj nišan. To je neka moja bolna tačka koja će me čitav život pratiti“, rekla je Asmira opisujući osjećaje tuge, ne samo 11. jula.
“Trideset godina je prošlo, a Srebrenica je i dalje rana koja ne zarasta, jer kako da zaraste zemlja koja u sebi čuva neodsanjane snove jedne bebe. Fatimino ime je danas naša savjest da nikada ni jedno ljeto ne bude ispisano krvlju i nevinošću“, zaključuje Ajnur u svojoj priči.
