Intervju

Priče preživjelih о teroru i traumi ratnog silovanja

Spomenik „Heroine”, posvećen Albankama koje su preživele ratno silovanje, u Prištini. Foto: EPA-EFE/Valdrin Džemaj.

Priče preživjelih о teroru i traumi ratnog silovanja

8. Novembra 2021.15:49
8. Novembra 2021.15:49
Psihoanalitičarka Viola Rebeka kaže da njena nova knjiga o ratnom seksualnom nasilju naglašava da su se osobe koje su preživele silovanje na Kosovu bojale da nekome ispričaju šta im se dogodilo, što je rezultiralo produženjem traume koju su pretrpele.

This post is also available in: English (English)

Ovim se rečima Šuhrete Tahiri-Sulejmani priseća trenutka u aprilu 1999. godine kada su tokom rata na Kosovu srpski vojnici, pokrivenih lica, ušli u njenu kuću i silovali je, dok su njene dve ćerke to gledale.

“Od tog dana sam prestala da kuvam piletinu. Pogled na golu, otkrivenu kokošku, miris njenog sirovog mesa, podseća me na dan kada sam silovana. Čak me i danas taj miris proganja… I dalje se osećam prljavo i posramljeno”.

Šuhrete je jedna od retkih kosovskih Albanki koja je tokom rata preživela seksualno nasilje a koja je javno progovorila o onome što joj se dogodilo. Ona je sledila primer Vasfije Krasnići-Gudman, koja je 2018. godine u televizijskom intervjuu ispričala kako su je srpski policajci silovali kada je imala 16 godina. Krasnići-Gudman, danas poslanica u Skupštini Kosova, zaslužna je za otvaranje diskusije po pitanju ratnog seksualnog nasilja na Kosovu.

Šuhrete je svoju priču ispričala psihoanalitičarki Violi Rebeki za njenu nedavno objavljenu knjigu “Silovanje: Istorija srama”, potresnu hroniku tuge, stigme, traume, posttraumatskog stresnog poremećaja, transgeneracijske traume i sindroma preživelih. Knjiga sadrži priče žena koje su silovane tokom sukoba u raznim zemljama, među kojima je i Kosovo.

Veruje se da su tokom rata na Kosovu 1998–1999., koji je NATO okončao 78-dnevnim bombardovanjem čime je stavljen kraj represivnom režimu Slobodana Miloševića u nekadašnjoj jugoslovenskoj pokrajini, na hiljade žena bile žrtve seksualnog nasilja srpskih snaga.

Rebeka, koja živi u Njujorku, radila je kao terapeut u nekoliko zemalja pogođenih sukobima – u Ruandi, Demokratskoj Republici Kongo i na Kosovu.

“Moj rad na terenu kao terapeutkinja u različitim zonama sukoba doneo mi je priliku da saslušam iskustva osoba koje su preživele ratno silovanje”, kaže ona za BIRN, dok sa njom razgovaramo tokom njene posete Prištini.

“Slike i ideje povezane sa silovanjem su tako intenzivne i uznemirujuće jer nemamo jezik da opišemo okrutnost, a svako silovanje počinjeno tokom rata je čin okrutnosti”, kaže ona.

Rebeka dodaje da knjiga pokazuje da postoji nešto jedinstveno u situaciji na Kosovu.

“Na osnovu zastrašujućih i do sada neispričanih priča žrtava, jasno je da je klima stvorena nakon rata na Kosovu, uz pokušaje da se silovanje sakrije ili da se ućutkaju žrtve silovanja, izazvala nepopravljivu štetu”, objašnjava ona.

“Silovanje je bilo najjeftinije ratno oružje”

Viola Rebeka i Šuhrete Tahiri-Sulejmani. Fotografija Viole Rebeke.

Rebeka, potomak preživjelih holokausta, ističe da se još uvek suočava sa međugeneracijskom traumom koja joj je prenesena od njene bake, a koju su tokom oslobađanja nacističkog koncentracionog logora u Ravenzbriku u Nemačkoj silovali pijani ruski vojnici.

“Transgeneracijska trauma se može videti u porodicama u kojima su roditelji traumatizirani i efekti te traume odjekuju kroz generacije”, naglašava ona.

To se vidi i na Kosovu, navodi Rebeka: “Silovanje je bilo najjeftinije i najjače ratno oružje na Kosovu i, nažalost, najefikasnije. Nakon silovanja, žrtva, porodica žrtava i društvo se bore sa dugoročnim posledicama ovih akata koja su bila više od poniženja.”

Ona kaže da je na Kosovu većina žrtava u tišini, sama, čuvala bol, a njihove traume još nisu otvoreno tretirane. Vrlo malo osoba koje su preživele ratno silovanje je progovorilo o onome kroz šta su prošle zbog kontinuirane društvene stigme u vezi sa seksualnim zločinima i strahom od ostrakizma od strane njihovih porodica i zajednica.

“Preživeli nastoje da se bore da pronađu način da ispričaju neopisivo i ponekad to uzrokuje niz problema”, ističe Rebeka.

U februaru 2018. godine, Komisija za priznavanje i verifikaciju lica koja su preživela seksualno nasilje tokom rata na Kosovu počela je da prima prijave za priznavanje statusa žrtve seksualnog ratnog nasilja.

Ovaj status ne samo da znači oficijalno priznavanje stradanja žrtve, već omogućava da žrtve dobiju određene beneficije, kao što je mesečna naknada od 230 evra.

Ali, zbog straha od stigmatizacije, mnogi preživeli su oklevali da se prijave. Do sada je bilo 1.680 prijava, od kojih su 984 prihvaćene. Ali više od 220 je odbijeno, često zbog nedostatka prateće dokumentacije, što pokazuju koliko teško može biti utvrđivanje činjenica o napadima koji su se dogodili pre više od 20 godina.

“Ono sa čime se društvo suočava ovde na Kosovu i dalje je izazov da se razume složenost emocionalnih i društvenih iskustava preživelih ratnog silovanja, kao i traume sa kojom su se oni borili”, zaključuje Rebeka.

Serbeze Haxhiaj


This post is also available in: English (English)