Analiza

‘Nečija kćerka’: Strašan nekažnjen danak osvetničke pornografije na Balkanu

Ilustracija: BIRN/Igor Vujcic

‘Nečija kćerka’: Strašan nekažnjen danak osvetničke pornografije na Balkanu

Žrtve osvetničke pornografije na Balkanu suočavaju se sa mučnom borbom protiv zakonodavnih praznina, institucionalnih predrasuda, rasprostranjenog okrivljavanja žrtava i neetičkog medijskog izvještavanja. Nije ni čudo što tako mali broj njih traži pravdu.

This post is also available in: English (English)

To je bilo u leto 2020. godine. Tek je u jesen je, 37-godišnja učiteljica i samohrana majka, otkrila da su taj snimak naširoko gledali stanovnici malog grada u Srbiji u kome je živela.

Nataša [ovo nije njeno pravo ime] više ne živi tamo. Neki od prijatelja su joj okrenuli leđa a komšije od nje skretali pogled, zamalo je ostala bez posla i morala je da se odseli. Njen sin je promenio školu.

Fotografija: Horacio Olavarria, Unsplash

Eksplcitni video, na kome se ona nalazi, međutim, verovatno još uvek vreba u najmračnijim ćoškovima Interneta. Njen bivši partner nikada nije kažnjen.

„Osuda se zasnivala isključivo na činjenici da sam žena, samohrana majka i učiteljica“, rekla je. „Žene su mi se smejale i omalovažavale me, dok su muškarci uživali u tome i svakodnevno mi slali opscene ponude, uvredljiv sadržaj na društvenim mrežama i slično. Nailazila sam na sporadično razumevanje i podršku, ali to nije bilo pravilo.“

Nataša se prisetila trenutka kada je svoj slučaj izložila trojici muških inspektora srpskog tužilaštva za visokotehnološki kriminal:

„Licem u lice, jedan od tri inspektora mi je rekao: ‘Znam ja vas, samohrane majke – samo bi da se udate. Šta si očekivala od mlađeg muškarca?’“

„Osećala sam optužbe i zadiranje u moju privatnost koji su bili nepotrebni. Rekli su mi da ne znaju da li će to ‘proći’.“

Natašina žalba, napisana njenom sopstvenom rukom i podneta aprila 2021. godine srpskom Posebnom tužilaštvu za visokotehnološki kriminal, zvanično se još uvek obrađuje.

No, Nataša nema puno nade i plaši se da će i njen slučaj postati talac zakonodavnih praznina, institucionalnih predrasuda i okrivljavanja žrtava od strane konzervativnih društava koja su ostavila žene na Balkanu u žalosnom stanju, nezaštićene od sve veće pošasti – osvetničke pornografije.

Ova istraga, koja se posebno bavi Srbijom, Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom, daje zastrašujuću sliku institucionalne inercije, društvene stigme i medijskog svaljivanja krivice na žrtve, od koje se očekuje da sama radi na slučaju, a mala podrška na koju žrtve nailaze dolazi gotovo isključivo od civilnog sektora.

„Nasilje nad ženama nije prioritet“, rekla je Vanja Macanović, advokatica Autonomnog ženskog centra u Srbiji.

Šta je osvetnička pornografija?

Vlada Velike Britanije definiše osvetničku pornografiju kao: „deljenje privatnog, seksualnog materijala, bilo u formi fotografija ili video zapisa, druge osobe, a bez njenog pristanka i u cilju izazivanja neprijatnosti ili uznemirenosti. Fotografije i video zapisi su ponekad praćeni ličnim podacima o toj osobi, uključujući njeno ime i prezime, adresu i upućuju na njihove profile na društvenim mrežama. Osvetnička pornografija se odnosi na sadržaj koji se deli i na na mreži ali i van mreže, kao i na slike koje se dele elektronski ili na tradicionalniji način, pa uključuju postavljanje slika na internet, deljenje putem sms poruka i e-pošte ili pokazivanje nekome fizičke ili elektronske slike.“

Nekoga bi izraz ‘osvetnička pornografija’ mogao uputiti na čin osvete nakon raskida partnerskog odnosa. Ali počinioci nisu uvek bivši partneri i motiv nije uvek osveta.

„Osvetnička pornografija je čitava sfera rodno zasnovanog nasilja – deljenje snimaka žena i devojaka vrši se na veoma izražen seksistički način“, rekla je Irena Cvetković iz Coalition Margins, nevladine organizacije u Severnoj Makedoniji koja nudi pravnu i psihološku pomoć žrtvama osvetničke pornografije.

Osvetničku pornografiju često prati ‘doksing’ ili objavljivanje identifikacionih informacija o pojedincu na Internetu, često sa malicioznom namerom.

„Često bi pornografiju u grupi pratili skrinšotovi profila devojaka sa društvenih mreža, zajedno sa detaljima iz kog su grada ili dela grada“, rekla je srpska studentkinja Andrea, koja se infiltrirala u Telegram grupu EX YU Balkanska soba.

„Bilo je i brojnih fotografija anonimnih žena preuzetih sa profila na društvenim mrežama. Ove fotografije nisu kao takve bile eksplicitne, već su ličile na obične fotografije koje mnogi od nas obično postavljaju na svoje naloge na društvenim mrežama. Članovi grupe bi se zatim raspitivali o tim ženama i tome gde one žive.“

Cvetković je rekla da je doksing u osvetničkoj pornografiji različit po svojoj „težini“.

„Kada su takvi postovi propraćeni sa ‘pozovite ovaj broj ako želite određene besplatne seksualne usluge’ onda to postaje sasvim druga stvar. Ovo više nije samo razmena ličnih podataka.“

U grupama na Telegramu, žene su ‘samo objekti’

Osvetnička pornografija ili deljenje privatnih, seksualno eksplicitnih fotografija ili video zapisa druge osobe bez njihovog pristanka, postala je glavna vest na Balkanu početkom 2021. godine otkrićem najmanje tri grupe za razmenu poruka na Telegramu, ‘Javna Soba’ , ‘EX YU Balkanska soba’ i ‘Nišlijke’.

Ilustracija: BIRN / Igor Vujčić

U to vreme, desetine hiljada ljudi u ovim grupama razmenjivale su fotografije i video zapise žena i devojaka bez njihovog pristanka, često praćene imenima, adresama, brojevima mobilnih telefona i informacijama kako doći do njihovih profila na društvenim mrežama.

„Žene su u tim grupama bile samo objekti, bez pristanka, misli ili volje. Bile su lišene svih ljudskih osobina“, rekla je Andrea, 23-godišnja studentkinja u Srbiji koja se infiltrirala u EX YU Balkansku sobu sa ciljem da je sruši. Kao i Nataša, govorila je pod uslovom da njeno pravo ime ne bude objavljeno.

„Cela poenta grupe je bila da ponizi žene ili neku određenu ženu“, rekla je Andrea za BIRN. „Uživanje onih koji su gledali bilo je samo sporedno.“

Ali ovaj fenomen nije nov.

Pre 17 godina na internetu se pojavio video snimak hrvatske pevačice Severine Kojić, širom Balkana poznate kao ‘Severina’, na kome je imala seks sa tadašnjim partnerom. Novine i elektronski mediji su bez zadrške objavljivali isečke iz tog video zapisa, najavljujući temelj za kasnija ‘otkrića’ o seksualnom životu velikog broja poznatih ličnosti u regionu tokom narednih godina.

„Otkrivamo perverzije Dare Bubamare“, glasio je naslov priče u srpskom tabloidu Kurir 2016. godine. Ova priča je sadržala privatne poruke sa ukradenog mobilnog telefona srpske pevačice, pravog imena Radojka Adžić. Eksplicitni video zapisi sa njenog telefona objavljeni su i u medijima. Drugi naslov je glasio: „Pornić joj digao cenu! Dara ranije pevala za 2.500 evra, a sad nećete moći da izbrojite nule!”

Tamara Urošević. Fotografija: Arhiva sagovornice, Tamare Urošević

Umesto da se posmatraju kao žrtve osvetničke pornografije, i Kojić i Adžić su prikazane kao da su se „to namerno uradile radi svoje karijere“, rekla je novinarka Tamara Urošević, članica grupe Novinarke protiv nasilja.

„I dalje se zbijaju šale o ženama koje su prošle kroz pakao zbog osvetničke pornografije“, rekla je sociološkinja Jana Šarić, koordinatorka Centra E8 u Srbiji, koja radi na edukaciji mladića o rodno zasnovanom nasilju.

Godinama kasnije, kada se saznalo za Telegram grupe za deljenje osvetničke pornografije, srpska policija je obećala brzu akciju u ovom slučaju, uhapsivši administratora EX YU Balkanska Soba, koga je identifikovala inicijalima N.S., rođenog 1996. godine, i još jednog muškarca, M.C., rođenog 1994. godine. Obojica su pritvoreni u roku od nekoliko dana zbog sumnje da su javno objavljivali pornografske sadržaje sa maloletnicima. Slučaj je još uvek u predistražnoj fazi.

I tu se ta priča završila. Većina prikazanih žena u tim grupama, međutim, nisu bile maloletne. A pravne mere koje su mogle da preduzmu su ograničene.

Iako trenutno ne postoji poseban zakon na Balkanu koji se bavi isključivo osvetničkom pornografijom, ovo krivično delo se ponekad vezuje za druga krivična dela, poput neovlašćenog snimanja ili objavljivanja fotografija. Ali u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini javni tužioci se ne bave gonjenjem ovakvih slučajeva – ovi slučajevi se moraju goniti putem privatne tužbe koja se podnosi direktno sudovima. Na žrtvi je da dokaže da se to dogodilo.

„Problem osvetničke pornografije je kako to dokazati“, rekla je Macanović.

Žrtve se, rekla je za BIRN, „prvo suočavaju s pretnjama da će taj materijal biti podeljen; ako su u braku ili su u vezi, da li će se proslediti njenom mužu ili dečku, njenoj porodici … i zato žene ćute i skrivaju se umesto da prikupljaju dokaze. Ovo je najveći problem – prikupljanje čvrstih dokaza, koji će biti prihvaćeni na sudu.“

‘Zašto bih prijavila?’

Prema podacima do kojih je BIRN uspeo da dođe, u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni u periodu od 2016. do 2020. godine podnete su 263 tužbe na neovlašćeno deljenje fotografija ili video zapisa. Iste su rezultirale sa 35 osuđujućih presuda, ali je nemoguće proveriti koliko se njih posebno odnosilo na osvetničku pornografiju.

U Bosni i Hercegovini, krivični zakoni entiteta Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine ne prave razliku između neovlašćenog snimanja i neovlašćene distribucije fotografija i video zapisa, što u praksi znači da žrtva može podneti tužbu samo ako je snimak napravljen bez njenog pristanka i podeljen kao takav.

Josip Aničić. Fotografija: Arhiva sagovornika, Josipa Aničića

„Ako osoba sebe snima i dobrovoljno pošalje taj snimak, u smislu krivičnog zakona nema zaštitu“, rekao je Josip Aničić, koji se kao državni tužilac bavio slučajevima nasilja nad ženama u jugoistočnom bosanskom gradu Široki Brijeg, delu entiteta Federacije te zemlje. Snimak je takođe morao biti napravljen „u prostorijama“ žrtve.

„Ako se slepo držimo izraza ‘u njenim prostorijama’ to bi značilo da vanbračni partner može pozvati osobu, žrtvu, u svoj stan, i može je snimati i učiniti sve što želi s tim snimkom jer to nisu ‘njene’ prostorije“, rekao je Aničić.

Čak i u slučaju da je neko snimljen ilegalno u svojim prostorijama, a slike ili video snimci su objavljeni na internetu, barem u Federaciji, rekao je Aničić, „malo pažnje se obraća“ ako nema dokaza da je navodni počinilac pokušao iznuditi novac od žrtve.

Tako je u Bosni, između 2016. i 2020. godine, od 104 osobe obuhvaćene istragom, samo 26 procesuirano, od kojih je 18 osuđeno uslovno, a šest novčano. Zakon predviđa zatvorske kazne do tri godine, ali ni u jednom slučaju nije presuđena maksimalna kazna.

U Crnoj Gori je podneto 28 tužbi zbog navodnog neovlašćenog objavljivanja fotografija ili snimaka druge osobe, od kojih je 20 odbijeno. Kao i u Bosni, traže se drugi osnovi za krivično gonjenje.

Maja Raičević. Fotografija: Arhiva sagovornice, Maje Raičević

„Najčešće, kad god je to moguće, koristimo krivično delo uhođenja jer ovo krivično delo može biti gonjeno od strane javnog tužioca“, rekla je Maja Raičević, izvršna direktorka Centra za ženska prava u Crnoj Gori.

U Srbiji su, prema javno dostupnim podacima, kada je reč o krivičnom delu neovlašćenog fotografisanja, u periodu od 2016. do 2019. godine podnete prijave protiv 80 osoba, od kojih je 18 optuženo. Četiri osobe su osuđene. U istom periodu, protiv 51 su podnete tužbe zbog neovlašćenog objavljivanja i prikazivanja fotografija i snimaka druge osobe, od kojih su 22 optužene. Ponovo su samo četiri lica osuđena.

Podaci koje je dostavilo Posebno tužilaštvo za visokotehnološki kriminal takođe pokazuju značajan porast u poslednjih nekoliko godina u broju slučajeva koje je tužilaštvo vodilo u vezi sa nekoliko krivičnih dela koja mogu uključivati osvetničku pornografiju – uhođenje; seksualno uznemiravanje; te pribavljanje i prikazivanje pornografskog materijala koji uključuje maloletnika.

Slučajevi u vezi s poslednjim porasli su sa 24 na 40 od 2019. do 2020. godine a bilo ih je još 12 samo u prva tri meseca ove godine. Broj slučajeva uhođenja takođe je porastao sa 43 na 60 između 2019. i 2020. godine, sa već 35 slučajeva u prvom kvartalu 2021.

Macanović je rekla da žrtve osvetničke pornografije često nailaze na malo interesovanja od strane institucija.

„Mi [Srbija] imamo strategiju za borbu protiv visokotehnološkog kriminala, koja se odnosi na proneveru sprovedenu sredstvima elektronske komunikacije, ali ovi slučajevi se tiču samo finansijskog sektora i zlostavljanja dece na mreži. U ovoj strategiji se ne spominju žene – nasilje nad ženama nije prepoznato“, rekla je Macanović za BIRN.

„Tek kada je problem sa grupama na Telegramu izašao na videlo, došla je direktiva da se ovim slučajevima daje prioritet. Ali nasilje nad ženama nije prioritet.“

Posebno tužilaštvo za visokotehnološki kriminal osporilo je tvrdnju Macanović kao „neosnovanu“ i „netačnu“.

Iz tužilaštva je za BIRN rečeno da je od početka 2016. do kraja 2020. godine podignuto više od 200 optužnica u slučajevima protiv lica identifikovanih osumnjičenih za uhođenje, seksualno uznemiravanje i neovlašćeno objavljivanje ili prikazivanje tuđih fotografija i snimaka, „u kojima su u većini slučajeva žene bile oštećene strane.“

„U velikom broju slučajeva, zbog sopstvenih nedovoljnih informacija ili znanja ili odbijanja da angažuju stručnu pravnu pomoć, građani podnose krivične prijave za krivična dela za koja se gonjenje vodi na osnovu privatne tužbe podnete stvarnom ili mesno nadležnom sudu, a u kojima ne postoji pravni osnov za radnje tužilaštva, kao što je slučaj sa krivičnim delom iz člana 145 [neovlašćeno objavljivanje ili prikazivanje tuđih fotografija i snimaka], osim ako je to učinilo službeno lice u vršenju službe“.

Naglašeno je da je komunikacija između tužilaštva i osobe koja podnosi tužbu ili oštećene strane predviđena samo „u određenim prilikama“.

„Javno tužilaštvo nije zakonski zastupnik ili savetnik podnosioca predstavke ili oštećene strane, već nezavisno državno telo koje se bavi krivičnim gonjenjem počinilaca krivičnih dela“, rečeno je za BIRN iz tužilaštva. „U slučajevima kada je žrtvama krivičnih dela potrebna psihološka podrška, u tužilaštvima postoje službe za informisanje i podršku oštećenim stranama i svedocima, kojima se te osobe mogu obratiti.“

Mnogi stručnjaci, međutim, tvrde da nedostatak odgovarajućeg odgovora državnih institucija odvraća žene od traženja pravde.

„Ako su od prijateljica koje su prijavile osvetničku pornografiju čule da se ništa nije dogodilo, da policija nije reagovala, žene se pitaju ‘Zašto bih onda to prijavila?’“, rekla je Bojana Kostić, pravnica i stručnjakinja za rodne aspekte digitalne bezbednosti .

Prikupljanje dokaza je ključno

Prikupljanje dokaza često je najveći izazov kada pojedinci ili nevladine organizacije pokušavaju da pokrenu privatne tužbe u vezi sa neovlašćenim snimanjem i/ili distribucijom fotografija ili video zapisa eksplicitnog sadržaja.

„Žene moraju da naprave snimke ekrana svega što se dešava, kada se to desi, jer isti nestanu“, rekla je Vanja Macanović, advokatica Autonomnog ženskog centra u Srbiji.

„Prikupljanje dokaza je ključno. Ako naiđete na svoje fotografije ili video zapise na nekom sajtu, nije dovoljno samo poslati skrinšotove. Protiv nepoznatih lica može se podneti tužba, ali to nije dovoljno. Morali biste se prisetiti kada je sporni video snimljen, gde je snimljen, ko je bio prisutan, zašto sumnjate na tu osobu i, ako je objavljen putem određenog linka, onda bi trebalo da pogledate šta stoji iza njega. Neko ko radi u IT-u mogao bi saznati odakle je to objavljeno; morali biste pogledati IP adresu. Ali sada postoji toliko načina da se to sakrije da je osobi koja želi da prijavi takvo krivično delo potrebne da ima značajne IT veštine.“

Osećaji stida i poniženja

Oni koji rade sa žrtvama osvetničke pornografije kažu da psihološki uticaj može biti poražavajući.

„U praksi, čitav niz uverenja koja imamo o sebi propada“, rekla je Jovana Gajović, psihološkinja i psihoterapeutkinja u glavnom gradu Bosne i Hercegovine, Sarajevu.

„Moramo ga izgraditi od početka, što je prilično težak i naporan proces.“

Raičević, iz Crne Gore, rekla je da posledice osvetničke pornografije „mogu biti ozbiljnije od posledica fizičkog nasilja“.

„U osvetničkoj pornografiji imamo kontinuitet koji je uslovljen činjenicom da snimci trajno ugrožavaju žrtve, da će ugroziti njihov ugled, integritet, da će uticati na njihove buduće odnose na poslu, sa partnerom, porodicom,“ rekla je.

Irena Cvetkovik Fotografija: Žarko Culić

Osećanja krivice i izolacije su svakodnevica, rekla je Irena Cvetković, izvršna direktorka Coalition Margins u Severnoj Makedoniji, koja radi na promovisanju prava marginalizovanih zajednica, uključujući i žene.

„Većina žena je podelila sa nama osećaj krivice zbog onoga što se dogodilo“, rekla je za BIRN.

„Još je problematičnije bilo to što su se mnoge od njih suočile sa razvodom kad se to dogodilo … mnoge su morale da prekinu svoje društvene kontakte i interakcije na duže vreme; neke su ostale bez posla, a mnoge su bili zaključane u svojim domovima i nisu izlazile godinu dana, čak ni po hleb, mleko i cigarete, zbog osećanja stida i poniženja. Sekundarnu viktimizaciju sprovode institucije, ali i samo društvo.“

No, osim pravnih rupa koje je potrebno zapušiti, organizacije civilnog društva koje se bave žrtvama kažu da su predrasude endemske u javnim institucijama na Balkanu.

„Ranije nam je trebalo mnogo vremena da objasnimo našoj policiji i tužilaštvu da je osvetnička pornografija ozbiljan problem i da žene dovodi u vrlo tešku situaciju, da su često izuzetno traumatizovane onim što im se dogodilo iako nisu doživele fizičko nasilje“, rekla je Raičević.

„U početku su postojale ozbiljne predrasude; jednom je, na primer, jedna žena podnela prijavu policiji i oni su je pitali ‘Zašto si s fotografisala?’ i ‘Zašto si mu dozvolila da te tako snima? ’ U takvim slučajevima policija ne preduzima ništa zbog predrasuda koje ih navode da veruju da je odgovornost žrtve da se nosi sa tim.“

Sudski savjet Crne Gore, koji je nadležan za stručno usavršavanje tužilaštava i službenika suda, rekao je za BIRN da nije obezbeđena obuka koja bi se bavila specifičnostima osvetničke pornografije, ali da će takvu obuku za sudije predložiti sledeće godine. Slično, u bosanskohercegovačkom pravosudnom sistemu nije bilo takve obuke.

U Srbiji takva obuka postoji, ali stručnjaci postavljaju pitanje efikasnosti. Javni zvaničnici odraz su društva u celini, rekla je Kosana Beker, advokatica udruženja građana FemPlatz u Srbiji.

„Ako osvetnička pornografija nije postavljena visoko na dnevnom redu i nije dovoljno prepoznata u društvu, onda nije realno očekivati da će zaposleni u institucijama biti posebno senzibilisani za ova pitanja, da će se sami edukovati ili sami preuzeti inicijativu,“ rekla je Beker.

Jedno rešenje bi bilo promena zakona – izričito krivično kažnjavanje osvetničke pornografije, kao što su to učinile brojne države, uključujući Kanadu, Maltu, Ujedinjeno Kraljevstvo i Australiju.

„Institucije ne reaguju kada ne prepoznaju da se dogodilo krivično delo koje se može uklopiti u naš postojeći pravni okvir“, rekla je Raičević.

Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra u Srbiji rekla je da se srpske institucije tradicionalno sporo prilagođavaju.

„Deo institucija, u vezi sa određenim temama, još uvek se nalazi srednjem veku, posebno kada je reč o seksualnom nasilju“, rekla je Pavlović za BIRN. „Institucije moraju da idu u korak sa vremenom, da prate tehnologiju.“

Hrvatska, jedna od samo dve od sedam država nastalih krvavim raspadom savezne Jugoslavije koje su ušle u Evropsku uniju, ispred je ostalih.

Mesec dana nakon što su se pojavile vesti o grupama na Telegramu, udruženje pod nazivom B.a.B.e. okupilo je stručnjake i stručnjakinje iz oblasti prava, psihologije, sociologije, informacijskih i komunikacijskih tehnologija, kao i predstavnike i predstavnice hrvatske vlade, državnih tela, pravosuđa, policije i civilnog društva kako bi utvrdili zajednički način delovanja za rešavanje problema osvetničke pornografije.

Sastanak je rezultirao predlogom da se Krivični zakon izmeni i da obuhvati krivično delo ‘pornografija bez pristanka’, uvodeći moguću kaznu zatvorom od jedne do tri godine za svakog osuđenog za snimanje i objavljivanje seksualno eksplicitnih fotografija ili snimaka osobe bez njenog pristanka.

Očekuje se da će parlament usvojiti izmene Krivičnog zakona nakon letnje pauze.

„Neophodno je izmeniti pravni okvir kako ne bi bilo dilema o tome šta je zaista osvetnička pornografija“, rekla je Raičević u Crnoj Gori.

Macanović se složila: „Kad razgovaram sa stručnjacima, kažu mi ‘Ali to postoji kao krivično delo neovlašćenog objavljivanja’. Ali nije stvar u tome da li jednostavno postoji, već da li se krivično goni zakonom i može li se poboljšati, jer se mora poboljšati i uskladiti sa svetom u kojem živimo danas i s onim što nam se dešava.“

‘Užasan’ pogled iznutra

‘Andrea’, studentkinja iz Srbije, infiltrirala se u Telegram grupu EX YU Balkanska soba početkom 2021. godine. Ona je za BIRN – pod uslovom da njeno pravo ime ne bude objavljeno – razgovarala o strahu i paranoji koja ju je obuzela:

„Osećala sam se užasnuto i, iznad svega, paranoično. Razmišljala sam o tome kako se moje fotografije verovatno pojavljuju u tajnim čet razgovorima bez mog pristanka, gde horda nepoznatih muškaraca kojima čak ni zdravo ne bih rekla, piše najveće grozote o meni, o mom telu…“

„Kao žene, uvek smo svesne da postoji malo mesta na kojima smo bezbedne, i ovo je bio jasan dokaz da takvo mesto verovatno nigde ne postoji. Možemo biti sigurne samo ako nismo na društvenim mrežama, ne izlazimo iz kuće, nemamo partnere i nikada u životu nismo napravile ‘selfi’.

„A možda ni tada nismo na sigurnom jer nikada ne znamo ko nas može potajno snimiti. Takođe sam bila užasnuta u grupi pomišlju da postoji gomila žena koja žive svoj život mirno i potpuno nesvesne onoga što grupa muškaraca govori o njima, i da im je neko, ko im je blizak, delio fotografije i video zapise koji su bili namenjeni samo za njegove oči ili da ju je osoba u koju imaju poverenja tajno snimila.“

„Jedini znak da se nešto čudno dešava je iznenadni dolazak gomile zahteva za prijateljstvo na Facebook-u ili zahteva za pratiocima na Instagram nalogu.“

‘Žrtva je uvek kriva’

Do tada je žrtvama prepušteno da same rade na slučaju, ako imaju sredstava.

„Proces je dug i komplikovan jer podrazumeva privatnu tužbu koja zahteva sredstva koju većina žrtava nema – ne znaju kako same da napišu prijavu, nisu upoznate sa procedurama podnošenja i angažovanja pravne pomoći, a advokat traži dodatna finansijska sredstva“, rekla je Milena Vasić iz Komiteta pravnika za ljudska prava u Beogradu, YUCOM.

Neke se obraćaju civilnim organizacijama, ali su i njihovi kapaciteti za pomoć ograničeni.

Raičević iz Crne Gore rekla da je 2020. godine Centar za ženska prava, u kojem radi, pružio besplatnu pravnu pomoć za više žena nego što je to država učinila za tri godine.

„Ako se ovaj trend nastavi, bićemo primorani da u jednom trenutku ograničimo pružanje besplatne pravne pomoći, tako da kvalitet usluga koje pružamo ne opada“, rekla je Raičevićeva za BIRN.

Valida Hromadžić, saradnica Alternativnog centra za devojke u Srbiji i dugogodišnja edukatorka i istraživačica u oblasti bezbednosti žena na internetu i rodno zasnovanog nasilja, rekla je da civilno društvo radi „pionirski posao“, prenoseći znanje naučeno iz evropskih i drugih organizacija u edukovanje u regionu.

„Zato što poenta nije samo u edukovanju mladih devojaka i žena, već u edukovanju svih građana o ovom problemu“, rekla je ona.

Zaista, stručnjaci kažu da veliki deo krivice leži u kulturi nasilja koja odgovornost prebacuje sa počinioca na žrtvu.

„Imamo trenutak u kojem šire društvo ne kaže ‘Žašto to radite? Prestanite da delite tuđe fotografije bez pristanka osoba na njima!’, već pita ‘Zašto su snimale fotografije?’, kao da je žrtva ona koju treba uvek okriviti“, rekla je Šarić iz Centra E8 u Srbiji.

Sanja Pavlović. Fotografija: ShockArt

Postupci mladića u Telegram grupama kao što je EX YU Balkanska soba „objašnjavaju se mizoginim društvom u kome živimo i činjenicom da se žene i dalje doživljavaju kao objekti, što se dečacima usađuje od malih nogu“, rekla je Pavlović iz Autonomnog ženskog centra u Srbiji.

„Zato tinejdžeri … nisu svesni da je devojka osoba sama po sebi, već je doživljavaju kao robu koju mogu razmeniti, a u ovom slučaju to su njene fotografije.“

„Takve stavove, koji dehumanizuju devojčice i žene, preuzimaju dečaci svuda oko nas – u formalnom obrazovanju, čitanjem, nastavnici i nastavnice prenose svoje predrasude kroz proces obrazovanja dece, kroz popularnu kulturu, kroz umetnost, kroz medije, kroz društvene mreže, u video igrama.“

Pavlović je rekla da je važno da dečaci i mladići dobiju obrazovanje kako bi im pomogli da se odupru pritisku vršnjaka da učestvuju u osvetničkoj pornografiji. Neki spoljne organizacije drže radionice, rekla je, „ali ovo nije sistemsko rešenje.“

Prema istraživanju koje je sproveo Autonomni ženski centar, skoro jedna od 10 učenica srednjih škola u Srbiji doživela je da neko objavi njene lične fotografije ili video zapise koje je privatno poslala drugoj osobi. U četvrtini ovih slučajeva ta osoba je bila njihov sadašnji ili bivši partner.

„O tome se ne govori mnogo, iako je to njihov svakodnevni život i nešto što tinejdžeri rade u privatno vreme“, rekla je Pavlović. „Ali nema puno odraslih, a posebno ne stručnjaka i stručnjakinja, koji razgovaraju sa tinejdžerima o tome kako provode svoje slobodno vreme i šta im se dešava na internetu, šta je u redu raditi, a šta ne.“

„Ali kada neko dođe i pokrene ove teme sa njima, imaju potrebu da razgovaraju o tim pitanjima i otvoreni su da čuju argumente i nauče šta je u redu, a šta nije u redu.“

Šarić iz Centra E8 rekla je da se desetine hiljada mladih ljudi provuče van sistema ovakve edukacije.

„Kada se prevencija kroz edukaciju ne dogodi u ranoj fazi, dolazimo do tačke u kojoj mladići ne uzimaju u obzir da su na fotografijama koje vide objavljene bez nečijeg pristanka zapravo stvarne žene koja će trpeti stvarne posledice, psihološke, materijalne, emocionalne“, rekla je.

‘Lov na veštice’

Skoro dve decenije nakon medijskih naslova o Severini, ton izveštavanja se malo promenio, bilo da je žrtva osvetničke pornografije poznata ličnost ili nastavnica.

Severina Kojić izvodi pesmu ‘Moja štikla’ na probi takmičenja za pesmu Evrovizije 2006.godine. Fotografija: EPA/ORESTIS PANAGIOTOU

„Osvetničkoj pornografiji se najčešće pristupa tabloidno; pristupa se sa stanovišta zabave, a ne sa stanovišta nasilja“, rekla je Pavlović.

Urošević, iz Novinarki protiv nasilja, navela je da malo novinara razmišlja o posledicama, bilo o onima osvetničke pornografije, bilo onih zbog načina na koji se o njoj izveštava.

„Za nas, i u društvu i u medijima, seks je i dalje tabu tema“, rekla je za BIRN. „Tako uvek iznova teramo žrtvu da se oseća krivom za nešto na šta nije pristala, za šta nije kriva i na kraju za sve ono što je čeka u procesu rehabilitacije i oporavka nakon što takvi slučajevi postanu javni.“

„Ako je izveštavanje stereotipno, senzacionalističko i krši sve etičke i profesionalne novinarske kodekse, uključujući fotografije sa mesta krivičnog dela ili one koje dodatno traumatizuju žrtve ili otkrivaju njihov identitet, vrlo je verovatno da se sledeća žena neće odlučiti da potraži pomoć.“

A cena koju žrtve plaćaju možebiti ogromna, rekla je Cvetković iz Coalition Margins.

„Sve oni nastavljaju da idu kod psihijatara, na farmakoterapiji su, neke se bore sa bulimijom, neke imaju stalne noćne more“, rekla je Cvetković o nekim od žena kojima je pomogla.

„Način na koji društvo sada reaguje takođe će uticati na sve buduće žrtve; ono ih može ohrabriti da prijave osvetničku pornografiju, može im pružiti pomoć i podršku i uliti im sigurnost da u društvu postoje ljudi koji su na njihovoj strani, koji ih razumeju i koji će biti tu za njih.“

Ipak, Nataša je naišla na manjak podrške i razumevanja.

„Osoba koja je ovo doživela je osetljiva, njen život se raspada, a ja sam naišla samo na grubost i osudu od strane nadležnih organa u Beogradu jer sam bila starija od partnera, jer sam majka i radim u školi“, rekla je.

Opisujući svoje iskustvo kao „lov na veštice“, Nataša je rekla da, za razliku od nje, „čovek koji me je snimio i objavio to nije doživeo posledice od ljudi oko nas.“

U strahu od suspenzije u školi u ​​kojoj je radila, Nataša je rekla da se „borila“ za svoj posao.

„Borila sam se protiv celog grada; Borila sam se, ali sam se i umorila i preselila u Beograd.“

Sada svakodnevno putuje četiri sata do posla i nazad. „Ne mogu da živim među zlim ljudima i u strahu da će mi neko zapretiti, pokucati na vrata ili staviti moje dete u neugodnu situaciju“, rekla je.

Ali se nije krila.

„Shvatila sam da me niko neće zaštititi, pa sam se sabrala i otvoreno pričala o tome, čak i sa svojim učenicima i kolegama u školi u kojoj radim. Objasnila sam im da i oni imaju i majke i sestre i da su te žene nečije ćerke.“

    Hristina Cvetincanin Knezevic


    This post is also available in: English (English)