Marijana Stojčić, sociološkinja i istraživačica beogradskog Centra za primenjenu istoriju, smatra da se suparnički zvanični narativi o operaciji „Oluja“ u obe zemlje, koje stvaraju i podržavaju nacionalisti, koriste za političke ciljeve.

„Kad pričamo o Oluji, zapravo imamo isti događaj koji ima različite funkcije (u obe zemlje)”, kaže Stojčić u intervjuu za BIRN.

Operacija „Oluja”, kojom je razbijena samoproglašena Republika Srpska Krajina, svake godine 5. avgusta u Hrvatskoj se slavi kao ključna pobeda i ključni faktor koji je obezbedio postojanje samostalne Hrvatske.

U nizu napada tokom i nakon operacije ubijeno je više od 600 uglavnom starijih srpskih civila, kažu podaci Hrvatskog helsinškog odbora. Oko 200.000 srpskih izbeglica napustilo je teritoriju oslobođenu u avgustu 1995. godine.

Iz tog razloga, za Srbe koji su ostali u zemlji, obeležavanje godišnjice je bolna stvar, dok se u Srbiji 5. avgust u tuzi obeležava kao Dan sećanja na one koji su ubijeni ili proterani.

Komemoracije u obe zemlje često su nabijene nacionalističkom retorikom. Stojčić primećuje da to nanosi veliku štetu lokalnim, često mešovitim zajednicama.

„Ono što je ključna stvar i kod srpskog, a čini mi se i kod hrvatskog nacionalizma, jeste uverenje da Srbi i Hrvati zapravo ne mogu da žive zajedno, nikad nisu mogli da žive zajedno i nikada neće moći da žive zajedno”, objašnjava ona.

„Narativ o mučeništvu i žrtvi”

Marijana Stojčić. Foto: Vladimir Opsenica/Centar za primenjenu istoriju

Zbog pandemije koronavirusa, prošle godine su Srbija i Republika Srpska 25. godišnjicu „Oluje” u Srbiji obeležili skromnije.

Događaj je održan na mostu preko reke Save u Sremskoj Rači na granici između Srbije i Bosne i Hercegovine, preko kojeg su u avgustu 1995. u Srbiju ulazili konvoji izbeglica koji su bežali zbog „Oluje”. Na mostu je bila postavljena i scena sa glumcima koji su bili obučeni u izbeglice. Oni su sedeli u automobilima i traktorima iz doba Jugoslavije.

Srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik izjavio je da je „Oluja“ bila „kockica u mozaiku zla koji je za cilj imao jedino nestanak Srba i koji je sprovođen čitavog prošlog veka”. Vučić je takođe povukao paralelu sa ubistvima Srba u Drugom svetskom ratu.

Stojčić ističe da je Oluja u Hrvatskoj „deo narativa o pobedi”, dok je u njenoj domovini, Srbiji, deo mita da je zemlja žrtva nepravde tokom njene cele istorije.

„To je narativ o mučeništvu, ugroženosti, gdje su tokom cele svoje istorije zapravo Srbi konstantne žrtve nepravde drugih i napora da se Srbi unište”, ističe ona.

Napominje da su i ranije, osamdesetih godina, pre raspada Jugoslavije, srpski političari počeli naglašavati stradanje Srba u vreme postojanja Nezavisne Države Hrvatske (NDH), fašističke marionetske države iz Drugog svetskog rata predvođene ustaškim pokretom, koja je donela rasne zakone protiv Srba, Jevreja i Roma i vodila sistem koncentracionih logora.

„Ali vrlo brzo su zapravo Ustaše poistovećene sa Hrvatima, sa hrvatskim narodom, stvarajući zapravo tu sliku o jednom homogenom, neprijateljskom kolektivitetu čiji jedini spritus movens je zapravo patološka mržnja prema Srbima”, naglašava ona.

U Srbiji, politički lideri nastoje „poistovetiti zapravo ono što se dogodilo u Oluji sa stradanjem Srba u toku NDH”, dodaje ona.

Kako kaže, narativ srpskih zvaničnika o operaciji „Oluja” karakteriše „selektivnost” i isključuje srpske ofanzive protiv Hrvata prethodnom u ratu, poput tromesečne opsade i nasilnog zauzimanja Vukovara od strane Jugoslovenske narodne armije (JNA) i srpskih paravojnih formacija.

„Ona (Oluja) se prikazuje kao pogrom Srba 1995. kada je najveći deo srpskog stanovništva iz Hrvatske, dakle hrvatskih Srba proteran u Srbiju, ni zbog čega. To je jedan vrlo dekontekstualizovan narativ gde zapravo ničeg od 1991. do 1995. nema” objašnjava ona.

„Što znači nema ni Vukovara, nema ni bombradovanja dalmatinskih gradova, nema ni logora za Hrvate, nema etničkih čišćenja koja su sprovođena nad Hrvatima”, kaže Stojčić.

Još jedno veliko pitanje je način na koji je Srbija tretirala Srbe koji su u velikim kolonama bežali iz Hrvatske u avgustu 1995. godine. Njima nije bilo dozvoljeno da uđu u Beograd i većina ih je bila smeštena u lošim uslovima u starim hotelima i napuštenim javnim zgradama ili su bili smešteni kod rođaka i prijatelja, navodi Fond za humanitarno pravo (FHP).

Stojčić kaže da izbeglice nisu dobile odgovarajuću podršku u Srbiji „bez obzira što je zvanični narativ ‘mi pomažemo Srbima koji su ugroženi iz drugih delova Jugoslavije’”.

U jednom od dosijea FHP-a kaže se da je tokom ratova devedesetih u Srbiji uhapšeno na hiljade srpskih izbeglica, koje su potom mobilisane i vraćane na područja sukoba. „To je zaista bio lov na ljude”, kaže Stojčić.

Ona naglašava da su mnoge izbeglice bile smeštene u substandardnom privremenom smeštaju – takozvane ‘kolektivne centre’ – i da su neki od njih tamo ostale dugi niz godina.

Priseća se medijskog izveštaja iz 2015. godine: „Bio je avgust, to znači priča se o Oluji … i intervjuišu nekog čoveka koji živi u nekom kolektivnom centru, negde na jugu Srbije”, priča ona zgrožena činjenicom da je 20 godina nakon rata čovek „i dalje u nekakvom kolektivnom centru gde nema prozora, gde nema vode i struje“.

„To je zapravo odlična slika koliko je uopšte briga nacionalističke režime za konkretne ljude”, zaključuje ona.

„Simbolični koraci nisu dovoljni”

Potpredsednik hrvatske vlade Boris Milošević, ministar branitelja Tomo Medved, hrvatski predsednik Zoran Milanović i predsednik Srpskog narodnog veća, Milorad Pupovac, na komemoraciji održanoj u znak sećanja na Srbe ubijene u selu Grubori, avgust 2020. Foto: EPA-EFE/Miro Lelas.

Prethodnih godina, sa izuzetkom 2020. godine, obeležavanje godišnjice „Oluje” u Hrvatskoj bile su prosleđene nacionalističkom retorikom i govorom mržnje.

Tako je 2015. godine na nogometnom stadionu u Kninu održan koncert hrvatskog nacionalističkog pevača Marka Perkovića Tompsona, kao završni događaj proslave kojeg su organizovale lokalne vlasti.

Veliki broj ljudi među oko 80,000 prisutnih uzvikivao je „Ubij Srbina“ i slogan ustaškog pokreta „Za dom spremni“.

Stojčić primjećuje da su „neprijatelji“ obično važna tema na komemorativnim događajima u regionu.

„Čini mi se da je … zapravo priča o pobedama i o slavlju više upozorenje kako su oni drugi opasni za nas i kako moramo stalno da budemo na oprezu”, kaže ona.

Ključna stvar, prema njenim rečima, je uključiti kompleksnost tih događaja koji su se odvijali – ne stvarati neke mitske obrasce gde je recimo „’Oluja’ bila akcija bez ikakve mrlje, ili ono kao svoditi ‘Oluju’ samo na zločinački čin”.

Ističe da je za značajan deo stanovništva u Hrvatskoj to bio trenutak kada su se nakon proterivanja mogli vratiti svojim kućama samo zato što su Hrvati. Ali, naglašava ona, ne treba zanemariti ni srpske civilne žrtve.

Ona navodi primer potpredsednika Vlade Borisa Miloševića iz Samostalne demokratske srpske stranke, koji je prošle godine na društvenim mrežama podelio ratnu priču svoje porodice.

„Njegov otac je bio vojnik u hrvatskoj vojsci, njegova baka je ubijena od strane hrvatskog vojnika tokom akcije ‘Oluja’. Mislim da sama ta priča koja je duboko lična zapravo skreće pažnju na kompleksnost svih tih događaja”, objašnjava Stojčić.

Milošević je prošle godine prisustvovao državnoj proslavi „Oluje” uprkos pozivima političkih lidera u Srbiji da ne učestvuje na obeležavanju godišnjice ove operacije. Milošević je rekao da ne može oprostiti zločine koji su počinjeni, ali je spreman na „svaku vrstu gesta za koju smatram da bi poboljšala status moje zajednice”.

Hrvatski premijer Andrej Plenković, lider konzervativne Hrvatske demokratske zajednice (HDZ), je na proslavi „Oluje” rekao da je to „naša najveća pobeda“, ali je takođe izrazio i žaljenje zbog svih žrtava „ne samo Hrvata, nego i Srba”.

Najviši državni zvaničnici takođe su se pridružili predstavnicima srpske zajednice u Hrvatskoj na obeležavanju godišnjice masakra u Gruborima i Varivodama, dva od nekoliko nasilnih incidenata nakon operacije „Oluja”.

Stojčić ističe da su se prošle godine u vreme oko godišnjice u Hrvatskoj mogle čuti note pomirenja, koje su „simbolično vrlo važne”.

No, hrvatskim vlastima preostaje još puno posla, dodaje ona, poput praktičnih rešenja za probleme srpskih posleratnih povratnika, ali i suočavanja sa zločinima koji su se dogodili tokom ratova 1990-ih ili jasan stav o upotrebi ustaških obeležja u javnosti.

„Simbolički iskoraci su nužni, ali nisu dovoljni, bitno je šta se dešava posle”, zaključuje ona.