Nakon pada Vukovara, nesrpsko stanovništvo je proterano sa tog područja, veliki broj ratnih zarobljenika i civila deportovan je u zatvore i logore u Srbiji, dok je više od 200 ljudi pogubljeno na obližnjoj farmi Ovčara i na drugim mestima poput sela Dalj.

Gašparović je svedočio na suđenju Goranu Hadžiću, ratnom premijeru samoproglašene Srpske autonomne oblasti Slavonija, Baranja i zapadni Srem (SAO SBZS), formirane u junu 1991. godine, kada se Hrvatska otcepila od Jugoslavije.

Prema optužnici, „JNA je oko 20. novembra 1991. prebacila veliki broj stanovnika Vukovara u zatočeničke objekte u Dalju”.

„Pripadnici lokalnog srpskog TO-a (Teritorijalne odbrane) tamo su izdvojili one za koje se sumnjalo da su učestvovali u odbrani Vukovara. Izdvojene zatvorenike su ispitivali, tukli i mučili. Pogubljeno je najmanje trideset i pet zatvorenika“, kaže se u optužnici.

Tela su potom prebačena na farmu Lovas, udaljenu nekoliko kilometara od Dalja. Većina žrtava ekshumirana je 2001. godine, iako su neki posmrtni ostaci ranije pronađeni u drugoj masovnoj grobnici u Dalju.

Spisak ljudi čiji su posmrtni ostaci pronađeni u masovnoj grobnici na farmi Lovas kod Dalja. Izvor: MKSJ.

Gašparović je preživeo zbog prijateljstva svoje ćerke sa jednim pripadnikom TO, iako su ga u Dalju ispitivali, brutalno zlostavljali i tukli koristeći „razna sredstva koja su imali”.

Neki zatvorenici su čak pokušali da sebi oduzmu život „skakanjem kroz prozor, jer su se bojali da će biti mučeni do smrti”, rekao je on.

„Znam to, jer sam morao da pokupim njihova tela. Paramilitarci su ih ubili nakon što su pokušali da se ubiju“, objasnio je svedok.

Iako su zločini počinjeni u Vukovaru i oko njega dokumentovani, samo nekoliko njih je za te zločine i osuđeno.

Haški tribunal osudio je dva visoka oficira JNA, Mileta Mrkšića i Veselina Šljivančanina za ubistva zatvorenika na farmi Ovčara, dok je oficir Miroslav Radić oslobođen optužbi.

Tri osobe optužene da snose odgovornost za zločine na području Vukovara preminule su pre nego im je izrečena presuda: bivši predsednik Srbije i Jugoslavije Slobodan Milošević, Goran Hadžić i bivši gradonačelnik Vukovara Slavko Dokmanović.

Vojislav Šešelj, lider ekstremno desničarske Srpske radikalne stranke, oslobođen je optužbe da je slao dobrovoljce da se bore u Vukovar.

Uloga Službe državne sigurnosti (SDB) Srbije u raspoređivanju jedinica u Hrvatskoj razmatra se u okviru ponovljenog suđenja najvišim ratnim zvaničnicima te službe Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću u Hagu.

U ovom istraživanju, analizirajući dokaze iz svih ovih predmeta pred Haškim tribunalom, BIRN je uspeo da utvrdi koje su jedinice JNA, ali i srpske paravojne formacije bile prisutne kada su se dogodila ubistva i ko je bio odgovoran za te jedinice.

„Gomila ljudskih tela“

Mapa Srpske autonomne oblasti Slavonija, Baranja i zapadni Srem (SAO SBZS) korištena pred MKSJ. Izvor: MKSJ.

Dalj leži na hrvatskoj strani reke Dunav, oko 20 kilometara severno od Vukovara.

JNA je 1. avgusta 1991. zajedno sa paramilitarnim dobrovoljcima iz Srbije napala i preuzela kontrolu nad tada nacionalno mešovitim selom. Do pada Vukovara Dalj je postao deo SAO SBZS, koju je vodio Goran Hadžić.

Milan Miladinović, Srbin rođen u Dalju, radio je za poljoprivredno preduzeće kao bagerista.

U nekoliko navrata tokom rata u Hrvatskoj, Miladinovića su angažovali oko ukopavanja tela na području Dalja. Prema njegovom iskazu datom Haškom tribunalu, on je to uradio „u septembru ili oktobru 1991”.

U novembru 1991. godine, nakon pada Vukovara, tri zvaničnika TO-a iz Dalja naredila su Miladinoviću da svojim bagerom ode na farmu Lovas.

„Kada sam stigao tamo, video sam gomilu ljudskih tela kako leže na zemlji ispred poljskog wc-a na farmi”, rekao je Miladinović istražiteljima Haškog tribunala u maju 2001. godine.

Miladinović je naveo da mu se činilo da su „tela ubijena skoro, jer nije osetio miris raspadanja”.

„Koliko sam mogao videti, sve su to bila tela muškaraca između 45 i 55 godina. Sećam se da sam video glavu odvojenu od tela, ali ne mogu se setiti nekih drugih detalja”, dodao je on.

Nakon što je njegov bager natovaren leševima, Miladinović ih je odvezao nekoliko stotina metara dalje od glavne kapije farme Lovas, gde je već bila iskopana rupa.

„Kao što mi je naređeno, stavio sam ta tela u rupu i odmah ih prekrio zemljom”, svedočio je Miladinović.

„Iz razgovora koji sam tamo čuo, shvatio sam da su ti ljudi Hrvati dovedeni iz Vukovara”, dodao je on.

Ubistva preko 30 ljudi koji su nakon pada Vukovara odvedeni u Dalj bila su deo optužnice protiv Slobodana Miloševića i Gorana Hadžića.

U svom iskazu, Miladinović je identifikovao Pavla Milovanovića kao osobu koja mu je naredila da ode na farmu Lovas. Milovanović je bio komandant snaga TO u Dalju. Ne zna se šta se desilo sa njim nakon rata i gde se on trenutno nalazi.

Jedinice TO su postojale i u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji no kada je započeo raspad države, lokalno srpsko stanovništvo ih je uspostavilo uglavnom kao jednonacionalne jedinice. Prema zakonu SAO SBZS, jedinice TO bile su pod kontrolom ministarstva odbrane ove SAO.

U optužnici protiv Gorana Hadžića, on je imenovan kao krajnja nadležna osoba, te je navedeno da je „najkasnije od 26. juna 1991. godine pa zaključno sa decembrom 1993. godine, Goran Hadžić bio de jure komandant snaga TO-a”. U tom periodu su počinjeni zločini oko Vukovara.

Navodna kontrola Srbije nad jedinicama TO koje su delovale u Hrvatskoj u tom periodu takođe je jedna od tačaka ponovljenog suđenja dvojici bivših šefova SDB Srbije u Hagu, Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću. Oni su optuženi za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu koji je imao za cilj uklanjanje civilnog hrvatskog i bošnjačkog stanovništva sa većeg dela teritorije obe zemlje.

Da bi to ostvarili, navodno su organizovali centre za obuku srpskih boraca, od kojih su neki raspoređeni u lokalne snage TO SAO SBZS.

Jugoslovenske trupe dovozile zatvorenike

Fotografija sa prve istrage Klajda Snoua o grobnici na Ovčari. Izvor: MKSJ.

JNA, koja se u početku postavila kao „posrednik” u sukobu, kako je odmicala 1991, sve je otvorenije bivala na srpskoj strani, što se moglo videti tokom napada na selo Dalj 1. avgusta.

U svom svedočenju pred Haškim tribunalom, Miladinović je rekao da je „u selu čuo da je nakon pada Vukovara JNA dovela veliki broj civila u Dalj u hangare (industrijsko-poljoprivrednog kombinata) IPK Dalj. Civile je trebalo tamo smestiti tokom noći.

„Vojnici JNA čuvali su te ljude u hangarima … Oni ljudi čija sam tela ukopao na farmi Lovas pripadali su grupi koju je JNA prevozila u logor u Sremskoj Mitrovici (u Srbiji). Autobus je zaustavljen na farmi Lovas, a pripadnici TO-a Borovo Selo (Savulja) su ih ubili“.

Područje koje je držala SAO SBZS bilo je u zoni odgovornosti Prve vojne oblasti JNA, čiji je komandant bio Života Panić.

Prva vojna oblast je obuhvatala veliko područje, a dokumenti pokazuju koje su se jedinice nalazile u selima blizu Vukovara, poput Dalja, gde su zločini počinjeni.

Izveštaj Saveta bezbednosti UN-a objavljen 1994. kaže da su u selu Erdut nakon pada Vukovara vojnici 12. (Novosadskog) korpusa JNA i pripadnici „neregularne milicije sastavljene od srpskih seljaka iz Erduta” uhapsili neke Hrvate i etničke Mađare.

Zatvorenici koji su na tom području uhapšeni zajedno sa drugim osobama nesrpske nacionalnosti odvedeni su u selo Dalj, navodi se u izveštaju.

Dodaje se da je „dat izveštaj da je određeni broj zarobljenih hrvatskih civila iz Vukovara prevezen i privremeno zatočen u selu Dalj tokom poslednje nedelje novembra 1991. godine, nakon pada Vukovara”.

Dalje je zabeleženo da je „nekoliko hrvatskih civila koje su u Erdutu uhapsili pripadnici Novosadskog korpusa JNA i pripadnici ‘krajiške milicije’ zatvoreno u Dalju u zgradi kooperacije“.

Dokumenti JNA sa istog područja od leta i jeseni 1991. godine (izveštaji, planovi i odluke), nude više detalja o jedinicama koje su bile u Dalju u vreme zločina, ali i o njihovim komandantima.

U jednom izveštaju upućenom komandi 1. vojne oblasti 21. septembra 1991. kaže se da je 12. (novosadski) korpus imao komandno mesto u Dalju.

Prvi komandant ovog korpusa bio je Mladen Bratić, koji je 2. novembra poginuo tokom bitke za Vukovar. Nakon njegove smrti, novi komandant postaje Andrija Biorčević.

Prema izveštaju od 4. oktobra 1991. godine, koji je potpisao Srboljub Trajković, načelnik štaba 12. (novosadskog) korpusa, njegove jedinice su bile razmeštene severno od Vukovara gde su učestvovale u borbenim operacijama – na području oko Dalja i Erduta.

Naredba komande 12. korpusa JNA potpisane od strane general-majora Andrije Biorčevića. Izvor: MKSJ.

Biorčević je 17. novembra izdao naredbu kojom se sve ostale oružane grupe na tom području stavljaju „pod komandu jedinica JNA”, što znači da je JNA efikasno preuzela odgovornost za akcije svih paravojnih i dobrovoljačkih grupa koje su tamo delovale.

„Ubija one koji neće da se predaju”

Pored jedinica JNA i TO, u sukobu u Hrvatskoj učestvovale su i dobrovoljačke i paravojne jedinice, a najpoznatija među njima bila je Srpska dobrovoljačka garda, koju je vodio Željko Ražnatović Arkan.

Pre rata Arkan je bio kriminalac, koji je krao kako u Jugoslaviji, tako i u inostranstvu. Kada su, pre izbijanja ratova, nacionalističke tenzije počele da rastu, Arkan je postao vođa navijača fudbalskog kluba Crvena zvezda.

On je 1990. godine, zajedno sa nekoliko bliskih prijatelja, osnovao Srpsku dobrovoljačku gardu, poznatu pod imenom Arkanovi tigrovi.

Iako je formalno bila dobrovoljačka jedinica, dokumenti Haškog tribunala otkrivaju da je ona bila povezana sa JNA i lokalnim srpskim vlastima.

Prema izveštaju o aktivnostima Srpske dobrovoljačke garde, koji je potpisao general-major Mile Babić iz Prve vojne oblasti JNA od 18. oktobra 1991. godine, njeni pripadnici „bili su angažovani u borbenim aktivnostima i čišćenju područja zajedno sa operativnim jedinicama JNA“.

Ratni dokumenti takođe pokazuju da je JNA zabeležila Arkanovo problematično ponašanje na terenu tokom jeseni 1991. godine.

Pukovnik Milić Jovanović iz bezbednosne službe 12. korpusa 18. oktobra napisao je bezbednosnoj službi Prve vojne oblasti da Arkanovo „ponašanje u zoni borbenih dejstava izaziva neodobravanje stanovnika i vojnika JNA”.

U svom izveštaju iz januara 1992. godine, Jovanović piše da je Arkan bio na području Slavonije od maja 1991. godine i da se od septembra 1991. godine nalazi u Erdutu, selu udaljenom deset kilometara od Dalja.

On dodaje da je Arkan zvanično podređen 12. korpusu, ali da „ulazi i izlazi iz borbe kad hoće”. Takođe je napomenuo da je Arkan „profesionalni kriminalac”.

On ističe da su Ražnatovićeve „aktivnosti o likvidaciji hrvatskog i mađarskog stanovništva zabeležene i o njima je pisano više puta”. Ta je ubistva, po njegovom pisanju, najčešće izvršavao Milorad Stričević, „osječki vozač koji ima niz krivičnih presuda”, a kome je Ražnatović dodelio čin pukovnika.

Na sastanku u Belom Manastiru na području Baranje Andrija Biorčević, komandant 12. (novosadskog) korpusa JNA je 1. januara 1992. godine u Ražnatovićevom prisustvu održao govor u kome je pohvalio njegove dobrovoljce. Ovo je dokumentovala TV Beli Manastir.

„To nisu paravojne formacije, to su ljudi koji su dobrovoljno došli da se bore za srpski narod – mi zauzmemo selo, on ga preuzme i ubije one koji neće da se predaju, a mi idemo dalje”, izjavio je Biorčević.

Komandir policijske stanice Dalj Željko Čizmić dokumentovao je neke Arkanove aktivnosti u svojim izveštajima.

Tako, prema izveštaju od 5. oktobra 1991. godine, Milorad Stričević, šef bezbednosti TO Dalj, došao je noć pre u zatvor u Dalj sa četvoricom muškaraca kako bi ispitao neke zatvorenike. Nekih dva i po sata kasnije, Arkan je stigao sa 20 svojih ljudi i tražio da vidi Stričevića.

Čizmić je u izveštaju pisao da je iz sobe u kojoj su bili Arkan i zatvorenici povremeno čuo zvukove poput zvuka „predmeta koji udara o sto”.

U 4.00 sata ujutro, trojica zatvorenika su iz sobe izneli 12 mrtvih ljudi, stavili ih u kamion, koji ih je „odvezao negde”.

U prvostepenoj presudi Stanišiću i Simatoviću, izrečenoj 2013. godine, Haški sud je utvrdio da su 4. ili 5. oktobra 1991. Arkan i neki njegovi ljudi, među kojima je bio i Stričević, ubili 22 zatvorenika „u zgradi policije u Dalju ili u njenoj blizini i kod ušća potoka Jama u Dunav, u koji su bačena tela žrtava”.

Izveštaj Čizmića od 23. septembra navodi da su Arkan i Goran Hadžić dva dana ranije iz zatvora u Dalju odveli 11 osoba.

Istog dana Hadžić je izdao naredbu u kojoj se kaže da se Arkan „do sada komandant specijalne jedinice Teritorijalne odbrane SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem ovim imenuje za komandanta Centra teritorijalne odbrane u Erdutu”.

Arkanu se nikada nije sudilo za nijedan ratni zločin, jer je ubijen u Beogradu 2000. godine. Nije se sudilo ni Stričeviću, koji je navodno ubijen u ratu 1992. godine.

Goran Hadžić i Slobodan Milošević takođe su umrli pre nego što je zadovoljena pravda za ubistva u okolini Vukovara.

Od ostalih osumnjičenih lica, Hrvatska je procesuirala Željka Čizmića zbog njegove uloge u nezakonitim hapšenjima i maltretiranju zatvorenika. Prvobitno je osuđen, ali je zatim presuda ukinuta, a potom je 2014. godine postupak obustavljen.

Hrvatska je takođe procesuirala pet pripadnika TO i vojnika JNA. Jedan je oslobođen optužbi, a trojici se nije moglo suditi, jer su živeli izvan Hrvatske. Ali jedan od njih, naveden samo inicijalima M.L., osuđen je na pet godina zatvora 1993. godine zbog „pomaganja mučenja i nečovečnog postupanja u Dalju“, navodi se u ovogodišnjem izveštaju hrvatskog tužilaštva.

Dokazi i izjave svedoka koje je analizirao BIRN sugerišu da je i drugim osumnjičenim licima moglo biti suđeno za zločine počinjene nakon pada Vukovara. Ali osim neidentifikovanog M.L., još niko nije osuđen pravnosnažnom presudom.