Većina tela bila je netaknuta, a Beriša se i danas seća trenutka kada je prepoznala Ramiza.
„Imao je jedan metak u vratu i šest u stomaku. Brada mu je malo porasla u grobu i slomljen mu je bio jedan zub“, kaže ona dok razgovaramo sa njom u bašti u Ljubeniću, selu udaljenom 10 kilometara od Peći na zapadu Kosova.
„Prepoznala sam njegovu odeću. Ta četiri meseca sam pamtila sve u vezi sa njim. Sećam se njegove košulje koju je nosio u trenutka kada mi je predao našeg sedmomesečnog sina i otišao sa ostalim muškarcima“, dodaje ona.
Ramiz Beriša, tada 28-godišnjak, bio je među 64 muškarca, žena i dece koje su tokom rata na Kosovu srpske snage zarobile u Ljubeniću. Ubijen je 1. aprila 1999. na samo nekoliko metara od svoje kuće.
Njegovo telo je bilo među prvih 12 koje su u masovnoj grobnici na groblju u Peći pronašli stručnjaci Haškog suda koji su tražili dokaze za optužnice protiv srpskih vojnih i političkih vođa za ratne zločine na Kosovu.
„Većinu tela je bilo lako identifikovati. Forenzičari su mi rekli da se Ramizu slomio zub kada je pao na zemlju nakon streljanja. Čula sam kako su rekli da su dve osobe žive zakopane, ali nisam razumela o kome se radi“, kaže Šahe Beriša.
Većina drugih tela pronađena je na druge tri lokacije u Ljubeniću, te na groblju u Peći i u policijskom centru za obuku u Batajnici u Srbiji. Šest lica se i danas vodi kao nestalo.
Međutim, iako je prošlo više od 20 godina od pronalaska posmrtnih ostataka Ramiza Beriše, oni bi, zajedno sa ostacima još 11 žrtava, mogli ponovo biti ekshumirani.
Komisija za nestale osobe vlade Kosova, koja istražuje slučajeve moguće pogrešne identifikacije tela žrtava, planira da uzme uzorke krvi radi potvrđivanja prethodne identifikacije.
Ponovo će se utvrđivati identifikacija posmrtnih ostataka žrtava iz tri ratna masakra počinjena u Ljubeniću, te u selima Bistražin, gde su u aprilu 1999. srpske snage ubile 64 osobe, i Ljubište kod Prizrena, gde su ubijene 54 osobe.
Međutim, najava da je potrebna dodatna provera ponovo je izazvala je tugu kod porodica, koje su verovale da su sahranile svoje najmilije.
„Želimo znati celu istinu”
Groblje na kome su sahranjene žrtve masakra u Ljubeniću. Foto: Serbeze Haxhiaj/BIRN
Kuštrim Gara, šef sekretarijata Komisije za nestale osobe vlade Kosova, ističe da se odluka o preispitivanju slučaja Ljubenić radi moguće pogrešne identifikacije zasniva na analizi informacija i dokumenata o masakru.
„Od žrtava iz Ljubenića, 12 ih je sahranjeno nakon što su identifikovani tradicionalnom metodom”, kaže Gara, aludirajući na identifikaciju vizuelnim putem ili na osnovu prepoznavanja odeće ili drugih predmeta žrtava, umesto DNK metodom, koja se tada nije praktikovala.
„Takođe, posmrtni ostaci šest osoba pronađenih na istim lokacijama na kojima su pronađene žrtve Ljubenića i dalje se nalaze u mrtvačnici u Prištini”, dodaje on, aludirajući na žrtve čiji se DNK uzorci ne podudaraju sa uzorcima porodica 12 nestalih osobe iz Ljubenića.
„Tražićemo od porodica tih 12 osoba identifikovanih tradicionalnom metodom da dostave uzorke krvi kako bi proverili da li je neko od njih pogrešno identifikovan”, objašnjava Gara.
Šahe Beriša naglašava da je gotovo sigurna da je tačno identifikovala svog supruga: „U to ne sumnjam. Međutim, daćemo uzorke krvi. Želimo znati celu istinu”.
Ona ističe da je videla većinu tela ekshumiranih iz masovne grobnice, te da je „bilo nekih za koje nisu znali o kome se radi”.
Velika spomen-ploča sa imenima ubijenih u masakru postavljena je ispred vrata Miradije Rustemaj u Ljubeniću, gde su žrtve streljane.
Poput Šahe Beriša, i Rustemaj je provela mnogo dana na groblju u Peći, čekajući da se ekshumira telo njenog supruga Saliha, koji je u 40. godini ubijen u masakru.
Identifikovani su njen dever i mnogi drugi članovi porodice koji su ubijeni u masakru, ali ne i Salih, koji je jedan od šest žrtava koje se i dalje vode kao nestale.
Priznaje da se ne nada previse da će uzorci krvi pomoći da se identifikuje njen suprug. „Međutim, ovo je još jedna mogućnost i želimo da se to razjasni”, kaže ona.
„Porodice bi trebalo da daju uzorke. Želimo da znamo šta se desilo”, dodaje Rustemaj.
„Skupio sam kantu kostiju”
Muharem Alimehaj sa fotografijama članova porodice ubijenih u masakru u Ljubeniću. Foto: Serbeze Haxhiaj/BIRN
Metode koje su se koristile pre nego što je uvedena DNA analiza, sa sobom nose i rizik od pogrešne identifikacije. One su korišćene za identifikaciju najmanje 4.000 žrtava rata, osnosno do 2003. godine, kada je postignut sporazum između Međunarodne komisije za nestala lica i UNMIK-a, za uvođenje DNK metode.
Srbija ponovo sudi navodnim ubicama
Masakr u Ljubeniću navodno su počinili pripadnici 177. interventnog voda Jugoslovenske vojske.
Devet pripadnika voda je 2014. godine osuđeno za ubistva više od 118 kosovskih Albanaca u Ljubeniću i još tri sela u blizini Peći – Ćuška, Pavlan i Zahač, počinjena u proleće 1999.
Apelacioni sud u Beogradu je naredne godine poništio presudu i vratio slučaj na ponovno suđenje. Optuženi su se izjasnili da nisu krivi, a suđenje još traje.
Međunarodna komisija za nestala lica je od tada prikupila 14.913 uzoraka krvi od porodica 4.447 nestalih osoba i do sada je pouzdano identifikovano 2.568 njih.
Međutim, 1.878 uzoraka krvi koje su dali članovi porodica nestalih osoba ne podudaraju se ni sa jednim DNK profilom posmrtnih ostataka žrtava.
„Ovaj veliki broj NN slučajeva ukazuje na to da se dogodio značajan broj pogrešnih identifikacija”, ističe za BIRN Metju Holidej, šef programa Međunarodne komisije za nestala lica za Zapadni Balkan.
Holidej dodaje da bi vlasti i porodice nestalih trebalo da razmotre mogućnost prikupljanja genetskih referentnih uzoraka od članova porodice onih koji su identifikovani bez DNK metode.
„Ovo bi otkrilo pogrešne identifikacije koje su sprovedene pre uvođenja DNK postupka”, kaže on.
Dvadeset i tri porodice nestalih osoba odbile su da daju uzorke krvi, jer odbijaju da prihvate da su članovi njihovih porodica ubijeni.
„Do 20 nestalih osoba moglo bi se identifikovati putem DNK, kada bi porodice svih nestalih osoba dali uzorke krvi”, rekla je Tarja Formisto, Euleksova ekspetkinja za sudsku medicinu.
Jedan od onih koji je odbio da da uzorak je 74-godišnji Halil Hasani iz sela Cabra kod Mitrovice. Iako je prošla gotovo 21 godina, on ne gubi nadu da će ponovno videti svoja četiri nestala sina.
Fadil (32), Gazmend (24), Armend (20) i petnaestogodišnji Hasan zarobljeni su 8. juna 1999, dan pre nego što je Srbija potpisala sporazum sa NATO-om o povlačenju sa Kosova.
Hasani i dalje veruje da su njegovi sinovi živi i da su negde u Srbiji i iz tog razloga nije hteo da da uzorke krvi.
„Već dugi niz godina imam informacije da su živi”, rekao je on, iako nije želeo da kaže ko mu je dao te informacije.
Arsim Gerdžaliju, direktor kosovskog Instituta za sudsku medicinu, kaže da za potrebe potvrđivanja identifikacije žrtava, od porodice žrtava treba uzeti preko 20.000 uzoraka krvi.
„To je vrlo složen proces i trebalo bi imati suptilan pristup porodicama žrtava koje su možda pogrešno identifikovane”, objašnjava Gerdžaliu.
Muharem Alimehaj je u masakru u Ljubeniću izgubio šest članova svoje porodice -majku Hate (72), brata Osmana (37), snahu Ferdone (31) koja je bila invalid, petogodišnjeg sestrića Leonarda i dvoje rođaka: 34-godišnju Hatmone i 16-godišnjeg Fatmira.
U julu 1999. pronađeni su posmrtni ostaci njegove snaje Ferdone i sahranili ih. Ostali se i dalje vode kao nestali.
„Sakupio sam kantu kostiju i dao ih Institutu za sudsku medicinu. Ali, prošla je 21 godina, a ništa se nije dogodilo“, ističe Alimehaj za BIRN.
Oprezan je kada su u pitanju očekivanja vlasti da se uzorcima krvi pravilno identifikuju sve žrtve masakra.
„Sačekaćemo da ova inicijativa za prikupljanje uzoraka da nekakve rezultate. Takođe ćemo iskopati grobove, ali neka to ostane otvoreno“, rekao je on.
