Na sceni se nije govorilo o Handkeovom delu, već o rečima i postupcima čoveka koji je na sahrani Slobodana Miloševića 2006. godine govorio hvalospeve i bacio sumnju na masakre počinjene nad Bošnjacima tokom rata u Bosni i Hercegovini 1992-95.

Iako je uručenje Nobelove nagrade Handkeu proslavljeno u Srbiji i u Republici Srpskoj, to je naišlo na kritiku u drugim delovima bivše Jugoslavije, gde Handkea vide kao apologetu velikosrpske ideologije koja je raspirila ratove.

Odluka Švedskog Nobelovog komiteta pokrenula je debatu o tome može li se delo jednog pisca promatrati i ceniti nezavisno od njegovih moralnih i političkih stavova.

Da ne može, smatra režiserka Blerta Rustemi Neziraj.

„Naš stav je jasan: fabrikovanje istine, negiranje genocida i podrška ratnim zločincima ne mogu se ‘prodati’ javnosti kao ‘književnost’”, ističe ona za BIRN. „A ta gledišta se ne mogu razmatrati i tolerisati pod konceptom ‘umetničke slobode’“.

Predstava je premijerno izvedena u Prištini 3. juna, a večeras pristiže i u Beogradu.

Reči podrške ratnim zločincima

Peter Handke na svečanosti povodom dodele Nobelove nagrade u Gradskoj većnici u Stokholmu u decembru 2019. Foto: EPA-EFE/Anders Wiklund/POOL

Predstava „Handke projekat“  koja se izvodi na engleskom jeziku, koprodukcija je prištinske Qendra Multimedia, Mittelfest & Teatro della Pergola iz Italije, nemačkog teatra Dortmund i Narodnog pozorišta Sarajevo i Međunarodnog teatarskog festivala – Scene MESS iz Bosne i Hercegovine.

Počinje rečima glumca na sceni koji poziva sve u publici koji se identifikuju kao „fašisti, homofobi ili anti-Romi“ da odu. Scena je jednostavna – platforma u obliku groba, oko nje prošarani otisci stopala.

Scena jasno dočarava mizeriju 1990-ih, kada je oko 140.000 ljudi smrtno stradalo u ratovima u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu.

Handke, čija je majka bila iz Slovenije, doveo je u pitanje odgovornost srpskih snaga za zločine počinjene tokom njihove 1.425-dnevne opsade Sarajeva, nakon ratova u BiH i Hrvatskoj, 1997. godine, objavio je  knjigu pod nazivom „Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine ili Pravda za Srbiju“, a uputio je i reči podrške Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, koji su osuđeni za ratne zločine, uključujući i genocid.

U junu 1999. godine, nekoliko dana nakon što je Milošević bio primoran da povuče svoje snage sa Kosova posle 11 sedmica vazdušnih napada NATO-a sprovedenih sa ciljem da se zaustavi ubijanje i proterivanje etničkih albanskih civila, Handke je dobio jugoslovenski pasoš.

Sedam godina kasnije, kada je Milošević preminuo u svojoj ćeliji u Hagu, dok mu se sudilo za ratne zločine, uključujući i genocid, Handke je održao govor na Miloševićevoj sahrani u njegovom rodnom Požarevcu.

U predstavi, jedan od glumac postavlja pitanje šta bi se dogodilo da je neki pisac poput Džordža Orvela održao hvalospev na grobu Adolfa Hitlera.

Prvo, ljudi

Sa izvedbe predstave „Projekat Handke“ u teatru Oda u Prištini 3. juna. Foto: BIRN.

Švedska akademija je branila svoj izbor Handkea, kritički hvaljenog romanopisca, esejistu i dramaturga, te koscenaristu filma Vima Vendersoma „Nebo nad Berlinom“ iz 1987. godine. Akademija nema mandat „da balansira književni kvalitet s političkim razmatranjima“, rekli su iz Akademije, dok je sam Handke odbio da raspravlja o kontroverzi, naglasivši: „Volim književnost, a ne mišljenja“.

Međutim, predstava Rustemi Neziraj za polazište uzima upravo pitanje uvažavanja umetnosti od strane umetnika koji je „pogazio granice osnovnog ljudskog dostojanstva“.

„Ne gledamo na Handkea kao na pisca, već na Handkea kao na fenomen evropskog licemjerja i neznanja”, ističe ona za BIRN.

Ejla Bavćić, glumica u predstavi koja dolazi iz BiH, kaže da se umetnik ne može sakriti iza svoje umetnosti.

„Mislim da smo prvo ljudi, a zatim umetnici, ili šta god da jesmo“, navela je Bavćić za BIRN nekoliko minuta nakon premijere, koja joj je donela puno emocija.

„U jednom trenutku moraš da otkriješ sebe, šta si, da li si dobar ili loš. Ne možete se sakriti ili lagati sebi umetnošću”.

Dve večeri u Beogradu

Pored Bavćić, u predstavi glume i francuski glumac rodom sa Kosova, Arben Bajraktaraj, zatim Adrijan Morina i Verona Kodža iz Kosovskog narodnog pozorišta, Anja Drljević iz Crne Gore koja živi u Beogradu, i Klaus Martini iz Italije.

Ali izvedba predstave je zakomplikovana zbog nasleđa krvavog raspada Jugoslavije.

Naime, kako objašnjava Rustemi Neziraj, zbog činjenice da BiH, zbog stava Republike Srpske, nije priznala Kosovo, bila je prava „borba“ da se omogući da Bavćić dobije kosovsku vizu.

Zatim su tri glumca napustila projekat, „jer su ovo smatrali osetljivom temom“.

Ipak, dramaturginja predstave je istaknuta srbijanska dramaturginja Biljana Srbljanović, a sama predstava se 9. i 10. juna prikazuje na Beogradskom  Internacionalnom Teatarskom festivalu, BITEF, nakon čega putuje za Italiju, Nemačku i BiH.

Kulturni događaji koji su se prethodno bavili ulogom Srbije u ratovima 1990-ih ponekad su nailazili na proteste desničarskih nacionalista u Beogradu.

Rustemi Neziraj se nada da će predstava publici ostaviti „dobar utisak“, ali ne i nužno da će se ona „složiti sa onim što govorimo na sceni“.

„I naravno, ako publika izađe iziritirana glupostima Petera Handkea i Nobelovog komiteta, to bi bilo idealno“, kaže ona i dodaje: „Ali ona takođe može izaći iziritirana i zbog našeg pristupa”.

„Ne bih volela da sa predstave izađu opušteni i oduševljeni ‘savršenim svetom u kojem živimo’”.

„Sve vrste reakcija su legitimne, sve dok nisu nasilne”, zaključuje režiserka.