Lukić i njegovi borci zaustavili su voz broj 671 koji je saobraćao na relaciji Beograd -Bar, iz njega oteli 20 putnika, odveli ih i ubili. Osamnaest od njih bili su Bošnjaci, jedan je bio pripadnik Jugoslovenske narodne armije (JNA) u penziji, a identitet posljednjeg putnika nikada nije utvrđen. Do sada su pronađeni posmrtni ostaci samo četiri žrtve.

Putnik Fikret Memović je rođen 1957. godine. Živio je u Prijepolju i radio za Željezničko transportno preduzeće Beograd. Imao je ženu i dvoje male djece, jedno od njih je bila osmogodišnja djevojčica Selma.

“Bio je najbolji otac. Uvek je bio tu za nas, da nam ugodi u svemu, za sve je bio raspoložen, u svakom smislu je uvek bio tu za nas. Bez obzira što je radio i noćne smene, jer je radio na železnici, nije bitno koliko spava, ako nama nešto treba, za bilo šta, on je tu”, priča Selma Memović Čolović za BIRN.

Memović se na dan zločina vozom 671 vraćao kući iz Beograda. Sa sobom nije imao ličnu kartu, ali je imao službenu legitimaciju. Kući nikada nije stigao.

“Ja samo pamtim da su ljudi počeli da se okupljaju iz komšiluka (u Prijepolju) i da se nešto dešava, ali su nas (decu) sklanjali da ili izađemo napolje ili odemo kod rođaka. Moj stric je živeo u susednoj kući ili da se igramo sa drugom decom iz komšiluka, ali sam videla da se nešto dešava. Nije se to čak odmah ni znalo niti smo neke zvanične informacije odmah dobili”, rekla je Memović Čolović.

Putnik Rifat Husović, rođen 1958. godine, vraćao se iz Beograda gdje je bio da izvadi vizu jer je planirao ići u inostranstvo da radi, kaže njegov brat Šefkija.

“On je bio jedan obični građanin, miran građanin. Bio je taksista u Bijelom Polju. Sama riječ ‘taksista’ znači da on nije gledao ko je ko, da li je on pravoslavac, Crnogorac, Bošnjak, nikome ne piše na čelu… Ko bi mu sjeo u auto, on bi ga odvezao. On je živio od toga”, izjavio je Šefkija Husović za BIRN 2022. godine.

Špekulacije i laži

Fikret Memović. Fotografija porodice Memović.

Putnik Senad Đečević imao je 17 godina i vraćao se u Bar iz Beograda. Njegov stric Đorđije Vujović je iste večeri saznao za otmice i uspio da dogovori sastanak sa vođom “Osvetnika“ Milanom Lukićem. Mjesto na kojem su se sastali u Višegradu opisao je kao neku vrstu neformalnog kafića koji je služio kao štab paravojnih formacija.

“I tu smo seđeli, pričali s njim i tako. I tada mi je rekao Milan Lukić da on to nije izvršio, da će me obavijestiti ako bude što saznao, da je nešto načuo, da je neki (paravojna grupa) Garavi Sokak to i tako. I ja sam otišao u Priboj, spavao sam tamo u hotelu, međutim nije mi se niko javljao više”, rekao je Đorđije Vujović Višem sudu u Beogradu 2019.

Otmice su se dogodile u subotu. Dva dana kasnije, u ponedjeljak, Večernje novosti, novine povezane s državom, objavile su dva teksta. Jedan naslova “Mobilizacija u vozu!“ u kom se špekulisalo da je među putnicima koji su odvedeni bilo i Srba iz BiH.

Prema nezvaničnim podacima – iz voza je odvedeno i desetak Srba, državljana BiH i njihovo odvođenje može se smatrati i prinudnom mobilizacijom (u VRS) koja se u minulih dvadesetak dana često dešavala, objavile su Večernje novosti.

Drugi tekst je nosio naslov “Bliski dodir s ratom“, a napisao ga je u prvom licu množine novinar Večernjih novosti koji je tvrdio da je bio u vozu u trenutku otmice. On je osobe koje su otele putnike opisao kao “ozbiljne, ali bez naznaka pretnje“.

U tekstu autor dodaje da “nismo primetli da (odvedeni putnici) pružaju otpor ili makar traže objašnjenje, a njihovi pratioci (otmičari) držali su puške obešene o ramena“.

“Sami naoružani mladići pregledali su lične karte kao da su to često činili, baš onako rutinski, pa je zato sve i završeno relativno brzo”, navedeno je u tekstu.

Večernje novosti su sutradan objavile još jedan tekst u kojem se špekuliše da bi oteti putnici mogli biti razmijenjeni za Srbe koje su prethodno zarobile neprijateljske snage u opštini Rudo, gdje se Štrpci nalazi.

“Boraveći juče na terenu gde se sve ovo dešavalo, uspeli smo da saznamo iz prilično pouzdanih izvora da su oteti putnici živi i zdravi i da se nalaze na teritoriji Republike Srpske, najverovatnije na području Višegrada”, pisale su Večernje novine.

“Skinuli su nam ‘muslimane’ s voza“

Audio-vizuelna priča: Darko Buzov se prisjeća šta se dogodilo njegovom ocu Tomi Buzovu, koji je otet na stanici Štrpci.

Slobodan Ičagić je bio otpravnik vozova na stanici Štrpci. Negdje oko 15 sati na dan otmice, grupa uniformisanih ljudi naoružanih oružjem ušla je u njegovu kancelariju i provjerila njegov identitet.

“Naoružana lica su mu naredila da zaustavi voz i da o tome ne smije nikog da obavijesti. Rekli su mu da se u vozu nalaze šverceri oružja i dezerteri … Plavi vojnik mu je zaprijetio: ‘Ti si moj ako voz prođe’”, navodi se u presudi Višeg suda u Bijelom Polju u Crnoj Gori iz septembra 2002. godine.

Ičagić je dao znak da se voz 671 zaustavi, što je iznenadilo Željka Radojičića, koji je ranije tog dana u Užicu preuzeo dužnost mašinovođe i krenuo prema Crnoj Gori.

“Ja sam stao i tu se stvorila gužva neka u stanici, onde oko stanice, bilo je vojna, vojnici neki sa … nisam video obeležja na svima, ali su bili različito obučeni“, rekao je Radojičić Višem sudu u Beogradu 2019. godine. “Došao je otpravnik vozova bez kape, znači što nije, što je van propisa svih, jer uvek mora nositi kapu kada dolazi kod mene da mi da obaveštenje neko ili tako… I on mi je rekao: ‘Kada ovi završe, ja ću ti dati papire da mogu da nastavim put’. Ja sam pitao (šta se dešava), međutim, onda su (vojnici) ušli kod mene u lokomotivu i legitimisali me”.

Tog dana u vozu 671 bila su tri konduktera – Marko Plazinić, Radenko Grujičići Srećko Ignjatović. Ignjatović je u međuvremenu preminuo, ali je 1993. godine policiji u Srbiji rekao da su tri osobe ušle u voz u Štrpcima i da je jedna od njih na rukavu imala amblem Republike Srpske.

“I.S. tvrdi da je iz voza izvedeno 20-25 muškaraca. Dodaje da je trojicu prepoznao. Jedan je musliman iz Prijepolja, terenski radnik, koji mu je kazao: ‘Srećko, i mene odvedoše’. Drugi je mladić (student) iz Sarajeva sa izbjegličkom potvrdom koju mu je pokazao. Treći je crnac sa povratnom kartom BG – Podgorica“, navela je srpska policija nakon ispitivanja Ignjatovića u maju 1993. godine.

Halil i Sanija Zupčević bili su bosanske izbjeglice koje su živjele u Rožajama u Crnoj Gori. Oni su otišli u Srbiju da pokušaju da pređu jugoslovensku granicu sa Mađarskom, ali su ih odbili i ušli su u voz 671 kako bi se vratili u Crnu Goru. U Štrpcima su dva vojnika ušla u njihov kupe.

“Jedan od njih je bio visok, mlad, lijep, bijelog tena. Na glavi je imao crnu pletenu kapu. Imao je poluautomatsku pušku i nož ispod koljena… Drugo lice je bilo nižeg rasta, širokog lica, s manjom bradom. Tražili su dokumente na pregled. Halil je dao njihove dokumente koji su se nalazili kod njega. Nakon što su ih pregledali, kazali su Halilu da treba da pođe sa njima radi dodatne kontrole. Halil je pošao bez protivljenja”, navodi se u presudi Višeg suda u Bijelom Polju, pozivajući se na izjavu Sanije Zupčević.

U drugom kupeu voza 671 nalazio se penzionisani oficir Jugoslovenske narodne armije Tomo Buzov, koji je išao u Podgoricu kod sina Darka koji je tamo služio vojni rok. Prema onome što je Darko Buzov ispričao, njegov otac je pokušao da spriječi srpske borce da odvedu jednog mladića iz Bara. Umjesto tog mladića, uzeli su Buzova.

“Oni (paramilitarci) su ušli u kupe gde je moj otac sedeo i sedeo je taj neki momak iz Bara, i on (jedan od paramilitaraca) je prozvao dvojicu iz tog kupea, tog momka i još jednog čoveka”, kazao je Darko za BIRN.

“'Čija ste vi vojska?’, gde su oni rekli: ‘Sedite dole’, na šta je on rekao: ‘Ja sam oficir’, a oni su mu odgovorili: ‘U redu, Vas niko ne dira, samo sedite’“, priča on.

Goran Vuković iz Priboja radio je kao policajac u Užicu. Nakon smjene 27. februara 1993. godine krenuo je kući vozom 671. Bio je u uniformi, ali nije bio na dužnosti. Sjedio je sa kolegama policajcima koji su bili u pratnji voza. Vidio je kako odvode grupu od 15 do 20 ljudi.

“Samo mi je rečeno (da su oteti) od strane Vranića policajca u Priboju, jer nismo ni znali, mi smo mislili da se tu radi o licima koja su vojni obveznici Republike Srpske. To se dešavalo, koliko sam čuo, i ranije. Kolega koji je bio u pratnji vozova, on je u Priboju trčao ovaj čovek i kaže, reko što to trčiš Vrana, kaže: ‘Čoveče, skinuli su nam muslimane sa voza’, i tada sam i saznao da su…“, ispričao je Vuković Višem sudu u Beogradu u novembru 2019.

Zarobljenik ponudio da “plati za svoj život” 

Milan Lukić u Višegradu, maj 1992. Foto: EPA/Mzwele.

Vođi “Osvetnika“ Milanu Lukiću je 6. aprila 1994. određen pritvor u Beogradu, ali je 11 dana kasnije pušten.

“Nakon sprovedene istrage protiv Milana Lukića za navedeno delo (zločin u Štrpcima), utvrđeno je da nema dokaza da je on počinio ovo krivično delo“, obavestio je Okružni sud u Beogradu skupštinsku komisiju Crne Gore 1994. godine.

Naime, devet žrtava bili su crnogorski državljani, pa je crnogorski Parlament u oktobru 1993. godine osnovao komisiju za prikupljanje informacija o otmicama, ali nije mnogo saznao.

“Iz priloženih dokumenata se ne vidi da je bilo pokušaja uključivanja međunarodnih organizacija koje bi mogle biti od pomoći u rasvjetljavanju otmice, kontinuiranog institiranja kod vlasti na Palama u pogledu vršenja istrage na teritoriji pod njenom kontrolom, angažovanja obavještajnih službi na prikupljanju podataka itd.”, rekao je predsjednik komisije Dragiša Burzan Parlamentu u januaru 1996., dodajući da nakon juna 1993. “nema nikavih istražnih radnji, bar ne prema priloženoj dokumentaciji”.

Nebojša Ranisavljević, dobrovoljac iz Despotovca u Srbiji, uhapšen je u Crnoj Gori u oktobru 1996. godine zbog njegove uloge u zločinu u Štrpcima. On je bio sa Milanom Lukićem i otetim putnicima u kamionu na izlasku iz stanice Štrpci.

“Vidio sam da su se ta lica, koja smo uzeli iz voza, snuždila, sjedeli su i ćutali”, rekao je Ranisavljević tokom istrage u Bijelom Polju u oktobru 1996. godine.

Putnici su odvezeni u osnovnu školu u selu Prelovo i u fiskulturnu salu poredani uz zid. Opljačkali su ih, a zatim najmanje sat vremena tukli.

“Udarali su ih prvo pesnicama, a kada bi neko od njih pao, nastavili su da ih udaraju nogama. To udaranje je trajalo oko jednog sata, niko od tih lica nije se opirao, niti je to smio”, kazao je Ranisavljević.

Jedan od otetih putnika do danas nije identifikovan. Mnogi svjedoci su kazali da je imao crnu, odnosno tamniju kožu.

“U jednom trenutku jedno lice, znam da se radilo o crncu, iz torbe je izvadio nevažeći jugoslovenski novac i govorio je da tim novcem hoće da plati svoj život. Svi smo se tome smijali. Milan Lukić je nešto razgovarao s njim, taj crnac je znao srpski jezik. Sjećam se takođe da je najmanje tučen taj crnac”, svjedočio je Ranisavljević.

Na željezničkoj stanici u Štrpcima i u Prelovu bio je i pripadnik VRS-a, Mićo Jovičić. Nakon premlaćivanja, putnici su vezani i ponovo vraćeni u kamion.

“Video sam da su ljudi vezani, neki žicom a neki užetom. Neki su bili polugoli, drugi u prslucima i uglavnom su bili bosi. Neko je tražio ćebe, a iz grupe vojnika mu je odgovoreno: ‘Тamo gde ideš ćebe ti ne treba’“, rekao je Jovičić Višem sudu u Beogradu u januaru 2020.

Putnici su odvezeni u spaljenu kuću u selu Mušići. Prema Ranisavljevićevom svjedočenju, Lukić i Boban Inđić su ušli u kuću, a putnici su potom odvođeni do njih u grupama od po pet ili šest osoba.

“Nakon toga (nakon što je prva grupa ušla u kuću) ja sam čuo prvo komandu, ne znam da li su to bile Milanove ili Bobanove komande, radilo se o komandi ‘lezi dole’. Nakon te komande čuo sam prigušene pucnje i to onoliko koliko je tih lica uvođeno u garažu. Nijesam čuo nikakve jauke, krike ili slično, niko ništa nije govorio”, rekao je Ranisavljević.

Većina žrtava je pogubljeno, dok su dvije ubijene dok su pokušavale pobjeći. Dragoljub Čarkić je u vrijeme zločina bio pripadnik VRS-a. Povremeno je popravljao traktore za vojsku. Dan nakon ubistava, direktor lokalne zemljoradničke zadruge mu je rekao da uzme traktor i ode u jednu kuću u selu Mušići, ali mu nije rečeno zašto.

“Tamo je bilo nekako naroda i kod te kuće je bilo dosta mrtvih ljudi. Bilo je, koliko je bilo, ne znam broj, stvarno. Naređeno mi je da to prebacim, prevučem, do obale Drine. Ja sam to odbijao, morao sam izvršiti naređenje. Kada sam prišao bliže, smučilo mi se nešto, zavitlalo mi se u glavi od neke muke. Povraćao sam, cijelu kabinu sam ispovraćao od traktora, ja sam to jedva odradio, jedva“, kazao je Čarkić Višem sudu u Beogradu u novembru 2019.

Fehijim Bakija je bio jedan od pogubljenih putnika. Rođen je 1952. godine u Bijelom Polju u Crnoj Gori, gdje je i živio, ali je radio u Beogradu za građevinsko preduzeće “Planum“. Iza sebe je ostavio ženu i troje djece.

“Vrlo teško, vrlo teško…. Brat, sestra i ja, znači svi smo bili maloletni, živeli smo do tog dana  lepo. Mislim, ono… ali posle je bilо mnogo teško. Posle je bilo mnogo, mnogo teško“, rekao je njegov sin Edin Bakija Višem sudu u Beogradu u aprilu 2019. godine.

Do sada je pred Sudom BiH osuđeno osam pripadnika VRS-a za učešće u zločinu u Štrpcima, dok su tri pripadnika “Osvetnika“ i jedan pripadnik VRS-a osuđeni pred sudom u Srbiji, ali se na sve ove presude može uložiti žalba. Pravosnažnom presudom osuđeni su jedan paramilitarac u BiH i još jedan u Crnoj Gori.

Milan Lukić se nalazi na odsluženju kazne doživotnog zatvora za druge ratne zločine, ali je u BiH optužen i za ubistva u Štrpcima. Još se ne zna kada bi mu se moglo suditi.