Kameri je rođena u Uroševcu i pobegla je u susednu Severnu Makedoniju zajedno sa suprugom i petoro dece u potrazi za sigurnošću tokom rata 1999. godine, kao i stotine hiljada drugih civila.

„Trebalo nam je puno vremena da se naviknemo na tamošnji život. Ostali smo tamo jer nismo imali drugog izbora“, dodaje ona.

Na Kosovo je uspela da se vrati tek 18 godina kasnije.

„Ja sam odavno htela ovde da se vratim, ali nismo imali ništa. Volela bih da smo ovde mogli da sagradimo kuću. Oni [kosovske vlasti] su obećali da će nam sagraditi neke kuće, ali su se predomislili“, objašnjava Kameri.

Sećanja Mersie Kameri zabeležena su na stranicama novog Virtualnog muzeja izbeglica, koji čuva priče ljudi koji su zbog nasilnih previranja na Kosovu morali da napuste svoja ognjišta. Ovu je internet stranicu kreirala Inicijativa mladih za ljudska prava, a pokrenuta je uoči Svetskog dana izbeglica koji se obeležava 20. juna.

Marigona Šabiu, izvršna direktorka Inicijative mladih za ljudska prava, za BIRN kaže da muzej donosi jedan mali deo priče o masovnom egzodusu na Kosovu.

Oko milion kosovskih Albanaca proterano je iz svojih domova u proleće 1999. godine, nakon što je NATO počeo sa zračnim napadima Jugoslavije, sa ciljem da primora vojne trupe i policijske snage Slobodana Miloševića da okončaju svoju vojnu kampanju na Kosovu. Procenjuje se da je nakon rata, zbog straha od nasilne odmazde, Kosovo napustilo 100.000 civila srpske i romske nacionalnosti.

„Tokom rata na Kosovu više od polovine stanovništva bilo je prisiljeno da napusti svoje domove. Neki od njih se nikada nisu vratili. Ali memorijalizacija i dokumentiranje iskustava izbeglica izostaje“, ističe Šabiu.

Dodaje da želi da Virtualni muzej doprinese „simboličnom priznavanju stradanja ljudi iz svih etničkih grupa”.

„Cilj nam je promovisati inkluzivnu javnu debatu o prošlosti i objavljivanjem različitih priča povećati društvenu empatiju”, objašnjava ona.

„Svi smo plakali“

Fjola Dumani. Foto: Inicijativa mladih za ljudska prava.

Virtuelni muzej dokumentira i priču Fjole Dumani, koja je takođe bila izbeglica. Ona priča kako je njena porodica proterana iz svog doma, nakon čega je pobegla u Severnu Makedoniju.

Tada je imala 12 godina i seća se kako su danima bili bez hrane i kako su na granici sa Makedonijom neki ljudi izgubili nadu da će se ikada više moći vratiti.

„Svi su plakali i svi su vikali, pa bi poljubili zemlju: ‘Kosovo, ostavljamo te‘. Bio je to vrlo emotivan momenat … Svi smo plakali … svi koji su bili tu”, kaže Dumani u svom svedočenju.

„Rat nam je rasturio živote“

Zoran Maksimović. Foto: Inicijativa mladih za ljudska prava.

Zoran Maksimović je rođen u Uroševcu. Nakon završetka rata u junu 1999. godine, sa porodicom je morao da napusti Kosovo. Otišli su u Srbiju.

„Komšije su nam rekle da nećemo moći da opstanemo dalje. Poslušali smo ih i otišli”, kaže Maksimović u svom svedočenju za Virtualni muzej.

Godinama kasnije, on i njegova supruga vratili su se na Kosovo, ali ne svojoj kući u Uroševcu, već u Štrpce, opštini u kojoj uglavnom žive Srbi.

Ali nije sva njegova porodica uspela da se vrati: „Rat nam je rasturio život. Nismo više kompletna porodica. Svi smo rasuti“, kaže on.

Živeti u Štrpcu, gde živi većinsko srpsko stanovništvo, je poput života u getu, dodaje on.

Ovde možete da posetite Virtualni muzej izbeglica.