Preko puta glavne autobuske stanice u Beogradu nalazi se parče Bliskog istoka – kafić Mesopotamija, prepoznatljiv po prednjoj narandžastoj fasadi. U njemu možete da pušite nargilu, igrate bekgemon i popijete tursku kafu kuvanu na vrućem pesku.

No, prema obaveštajnim izvorima i svedočenjima izbeglica koje prelaze Srbiju na putu ka Zapadnoj Evropi, Mesopotamija pruža uslugu koja nije na meniju.

„Otišao sam tamo i ostavio novac za krijumčara”, kaže Abdulah opisujući mehanizam tzv. “paket-dogovora“ kojim izbeglice sa krijumčarima dogovoraju čitav put – od mesta plaćanja do krajnjeg odredišta u Evropskoj Uniji.

„Novac je na moje ime i postoji šifra. Kad stignete na odredište, šaljete šifru momku iz ‘kancelarije’ i on tačno zna ko treba da dođe da uzme novac. To je neka sigurnost da krijumčar neće uzeti novac pre isporuke. Ako vas policija vrati natrag, vaš novac je i dalje na sigurnom”, objašnjava Abdulah za BIRN.

Prema brojnim izvorima, kao i beleškama doušnika Vojnoobaveštajne agencije (VOA) u koje je BIRN imao uvid, Mesopotamija je srpska filijala u nizu “kancelarija“ ili “banaka“ duž puta od Bliskog Istoka do Zapadne Evrope kojim se izbeglice i migranti kreću bežeći od rata i nemaštine.

Ove ‘kancelarije’ pružaju ključnu uslugu u unosnoj industriji krijumčarenja ljudi, u kojoj su ulozi veliki, a poverenje u hroničnom deficitu. Ljudi koji u njima čuvaju novac, tzv. “treća strana“, vitalni su posrednici između očajnih izbeglica i krijumčara koji drže ključ za njihov uspešan prelazak na Zapad.

„Mesopotamija je kao kancelarija te ‘treće strane’”, kaže Abdulah, koji je u tom beogradskom lokalu ostavio 3500 evra kako bi prešao granicu, a za BIRN je pristao da govori pod uslovom da mu se ne otkrije pravi identitet.

Kafić Mesopotamija u centru Beograda. Foto: BIRN

Biznis krijumčarenja migranata na Zapadnom Balkanu vredan je najmanje 50 miliona evra godišnje, navodi se u izveštaju Globalne inicijative protiv transnacionalnog organizovanog kriminala (GI-TOC).

BIRN otkriva mehanizme funkcionisanja krijumčarske industrije u Srbiji, ključne tačke na putu ka graničnim prelazima na severu zemlje, ali i veze pripadnika policije i srpskih službi bezbednosti sa pojedinim krijumčarima.

Tragom beleški doušnika VOA

Srbija je glavna tranzitna zemlja na Balkanskoj izbegličkoj ruti. Prema podacima UNHCR-a, u Srbiju je 2019. ušlo ukupno 30216 izbeglica i migranata, duplo više nego samo godinu dana ranije.

U zvaničnim prihvatnim centrima na kraju marta ih je bilo 4460, međutim, stotine njih je smešteno po hostelima, privatnim kućama ili napuštenim objektima, dok čekaju priliku za “gejm“, što je kolokvijalni izraz za pokušaj prelaska granice uz izbegavanje brojnih prepreka, kao u video igrici.

Ograde od žilet-žice na mađarskoj granici i nasilne metode policajaca država-članica EU koje se graniče sa Srbijom, gurnuli su migrante u još veću zavisnost od krijumčara. Zbog svog ilegalnog statusa migranti su dodatno podložni prevarama, fizičkom zlostavljanju, prostituciji, silovanjima i otmicama, a ti slučajevi uglavnom ostaju skriveni i van domašaja pravne države.

„Čuo sam strašne stvari”, kaže prevodilac koji radi za jednu od nevladinih organizaciju koja se bavi pitanjem izbeglica, i koji je takođe pristao da govori za BIRN pod uslovom da ostane anoniman.

„Krijumčari su iskorištavali neke ljude. Neke devojke iz Irana morale su da spavaju sa njima, jer nisu imale novac da plate putne troškove. Bilo je silovanja duž graničnih prelaza u šumama kada su vodiči puta namerno odvajali devojke od muškaraca”.

„Mnogi od njih su mi rekli da i u slučajevima kada neka porodica plati za put, neki krijumčari otmu njihovu drugu decu i traže još novca. Dok ne plate, neće da ih puste”, dodaje on.

Ožilcci i rane koje su izbeglice zadobile na putu od Bliskog Istoka do Srbije. Photo: Sasa Dragojlo

Kafić Mesopotamija, zajedno sa obližnjim Istanbul fast fud-om, deo je neformalnog sistema osiguranja od potencijalnih prevara gde se novac za usluge krijumčara čuva sve dok izbeglice stignu na dogovoreno odredište.

Prema izvorima BIRN-a, ove lokale kontroliše 41-godišnji turski državljanin Ahmet Tuna, koji je oženjen srpskom državljankom Tabitom Tunom.

Ahmet Tuna je u maju 2018. godine u Srbiji registrovao firmu „Tuna tekstil doo”. Ta firma formalno upravlja „Istanbul fast fudom” i obližnjim hostelom „Mittani”. Mesopotamija je poseban pravni entitet u vlasništvu srpske državljanke Snežane Radulović koja nije odgovorila na naša pitanja u vezi sa ovom pričom. Međutim, migranti koji su ostavljali novac u lokalu, kao i drugi izvori upućeni u poslove krijumčarenja, tvrde da Tuna upravlja i Mesopotamijom.

Odgovarajući na pitanja BIRN-a, Ahmetova supruga Tabita Tuna negira da su oni na bilo koji način umešani u posao krijumčarenja ili čuvanja novca.

“Mi se time ne bavimo. Kod nas niko nije ostavljao novac. Kod nas samo jedu i spavaju, i to je sve“, kaže za BIRN.

Tabita je potvrdila da su ona i suprug vlasnici Istanbul fast fuda i hostela Mitani, ali negira vezu sa Mesopotamijom.

“Mesopotamija nije naša. Vlasnik je skroz neko drugi, ne znam ko je“.

Hostel Mittani i Istanbul fast fud, oba lokala u vlasništvu porodice Tuna, smešteni u neposrednoj blizini kafića Mesopotamija. Foto: BIRN

No, beleške doušnika VOA-a u koje je BIRN imao uvid, povezuju i Mesopotamiju i Istanbul fast fud sa krijumčarenjem migranata. Doušnik V.Š. u svojim beleškama tačno opisuje šta se događa kada krijumčar dođe po svoju zaradu u ove lokale.

Kako navodi, nakon ulaska u Mesopotamiju krijumčara prate do obližnjeg Istanbul fast fuda, nakon čega krijumčar pokazuje brojevni kod koji odgovara onom koji je prethodno dat izbeglici ili migrantu. Krijumčara stalno prate, navodi V.Š.

Doušnik VOA opisuje i scenu predaje koverte na kojoj je rukom bila ispisana rečenica na arapskom i dopisano 50.000, kojoj je on svedočio. Izvesni Turčin, koga naziva “glavnim“ je kovertu predao “arapinu“. „Arapin otvara kovertu, prelazi prstom preko novčanica od 500 evra, i odlazi“, napisao je V.Š.

On tvrdi i da se svi dogovori u vezi sa krijumčarenjem migranata kroz Hrvatsku sklapaju u Beogradu.

„Pohvalili su mi se video snimkom snimljenim u Mesopotamija caffe, kako su kamionom hrvatskih registarskih oznaka poslali za Beč 42 osobe. Kada su [tražioci azila] stigli i javili se iz Beča, isplatili su Hrvatu u navedenom lokalu 110.000 evra”, opisuje on.

Abdulah tvrdi da je sistem “kancelarija“ najsigurniji za izbeglice, ali ni on ne funkcioniše uvek.

„I to je rizik, jer on (posrednik) uvek može da uzme novac i da pobegne. To se dogodilo kad sam bio u Atini. Tip koji je trebalo da čuva novac pobegao je sa 300.000 evra”.

Tek kada izbeglica ili migrant stignu na dogovorenu destinaciju, “posrednik“ u Mesopotamiji predaje novac krijumčaru. Photo: BIRN

Krijumčari pod zaštitom

Pre nego što uopšte odluče da ostave novac u Mesopotamiji, izbeglice moraju da pronađu pouzdanog krijumčara.

Ozbiljne krijumčarske mreže su transnacionalne i deluju u više država na migrantskoj ruti. Kada se postigne dogovor, krijumčar ima ulogu “navigatora” i povezuje “klijenta” sa “saradnicima” do kraja putovanja čiji je krajnji cilj najčešće Zapadna Evropa.

Pored ličnih preporuka, migranti krijumčare nalaze i na društvenim mrežama gde zadovoljne “mušterije“ objavljuju preporuke ili upozorenja na Fejsbuku, Telegramu ili Voc ap-u.

U migrantskim grupama na Fejsbuku kojima je BIRN pristupio, pojedini krijumčari nude prelazak granica pešice, automobilom ili kamionom, nude pasoše, radne i vozačke dozvole, a čak pomažu i pri iznajmljivanju kuća i otvaranja firmi u EU.

Sami krijumčari i njihovi saradnici objavljuju video snimke uspešnih akcija na kojima se vide zadovoljni ljudi kako se probijaju kroz šumu ili pak voze evropskim drumovima u automobilima, dok pevaju uz glasnu muziku.

Pojedini migranti i izbeglice našli su utočište u napuštenim kućama blizu graničnog prelaza Horgoš. Photo: Sasa Dragojlo

Prema BIRN-ovoj analizi sudskih predmeta u poslednje četiri godine, uprkos tome što je formirana Stalna udarna grupa za borbu protiv krijumčarenja ljudi, policija i tužilaštvo su malo napredovali kada je reč o hapšenjima visokopozicioniranih članova krijumčarskih mreža.

U periodu od februara 2017. do marta 2021, policija je uhapsila 210 osoba iz 24 organizovane grupe osumnjičene za krijumčarenje, te je konfiskovala oko 245.000 evra i 34 vozila. Međutim, kada se ti slučajevi detaljnije pogledaju, vidi se da su većina prosesuiranih “pešadinci“: taksisti ili vozači autobusa koji traže dodatnu zaradu, sitni kriminalci i obični građani koji su „pali“ pred iskušenjem brze zarade.

Dragan Često, zamenik tužioca za organizovani kriminal i šef Udarne grupe za borbu protiv krijumčarenja ljudi, kaže za BIRN da je svestan da su zaplene skromne, kao i da možda svi “šefovi“ nisu procesuirani, ali dodaje da on može da radi samo sa onim što može da prođe na sudu.

„Da li su sitne ili krupne ribe u pitanju, ja radim samo s onim što mogu da dokažem. Ja ne mogu da izađem na suđenje sa pretpostavkama. Znam da se tu vrte mnogo veće pare, ali meni je važno da dokažemo krivično delo, bez obzira na iznos“, objašnjava Često.

S druge strane, istraživanje BIRN-a pokazuje da pojedini krijumčari uživaju zaštitu bezbednosnih službi. Sirijac O.J, izbegao je hapšenje uprkos činjenici da su brojni izvori – migranti i izbeglice, stručnjaci iz nevladinih organizacija i agenti bezbednosnih službi – potvrdili za BIRN da je on jedan od vodećih krijumčara u Srbiji.

Kao izbeglica iz Sirije, gde već deceniju besni građanski rat, O.J. je imao veće šanse u odnosu na druge da uđe u EU. Ipak, on se poslednjih četiri i po godine legalno nalazi u Srbiji, koja je za većinu izbeglica i migranata samo tranziciona zemlja.

„Jedini razlog zbog kojeg ostaje ovde je taj što mu u Srbiji ide bolje nego što bi mu išlo na Zapadu”, priča jedan od izvora koji ga identifikuje kao krijumčara.

Izvor blizak O.J.-u, koji je razgovarao pod uslovom da ostane anoniman, ističe da on zapravo uživa zaštitu srpske Bezbednosno-informativne agencije (BIA).

„On ima puno veza, uključujući i u BIA”, tvrdi on. „Rekli su mu da znaju sve, ali da je u redu sve dok im on pomaže. Kada nekoga traže, on im mora pomoći da ga pronađu. Mislim i da im daje procenat”.

Taj “procenat” je značajan, jer prema procenama našeg izvora, krijumčarska mreža O.J.-a uzima oko 150.000 evra mesečno, što je približno 60 posto ukupnog iznosa koji je država zaplenila u roku od četiri godine.

Izvor BIRN-a iz bezbednosnih službi potvrđuje vezu O.J. i BIA-e, koja ima čak dva predstavnika u Udarnoj grupi za borbu protiv krijumčarenja ljudi. Brojni migranti su za BIRN rekli da su im pripadnici srpske službe nudili saradnju.

Dvorište kuće u selu Riđica, blizu mađarske granice, boravišno mesto jednog od krijumčara odakle izbeglice kreću na “gejm“. Photo: Saša Dragojlo

Pojedini krijumčari uživaju zaštitu i u policijskim strukturama. Agent BIA navodi slučaj sirijskog krijumčara A.S., za koga je naveo da je pušten nakon što se pokazalo da sarađuje sa srpskom policijom.

„Svi su pobesneli zbog toga”, ističe on.

Dragan Često kaže da on nije upućen u to da su pojedini krijumčari zaštićeni od strane bezbednosnih službi, ali ne isključuje da se to dešava.

„Ja bi istog momenta dao ostavku kada bih to znao. Prvi put čujem od vas, ali ne isključujem da je moguće. Ali da ja budem informisan, a priznaćete da ja mogu da dobijem samo informacije od službi koji to rade, to nikako. Kad bih ja to znao i prećutao, to bi se kosilo sa mojim profesionalnim moralom“, kaže zamenik tužioca.

Gordana Vukadin iz Grupe 484, nevladine organizacije koja se bavi pitanjem migracija, navodi da su “sitni igrači” uvek najzgodniji za “ulov” zbog njihove direktne uključenosti u sam proces, čime se plasira slika da se na polju borbe protiv krijumčarenja “ipak nešto dešava“.

„Međutim, svedoci smo i toga da se njihovim hapšenjima krijumčarenje ljudi ne zaustavlja, što ukazuje na to da su ozbiljniji igrači u igri, a da su svi ostali samo zamenljive karike u lancu. I tu je sasvim logično pitanje koje može da se nametne, a to je ko zapravo kakav interes ima“, ističe Vukadin za BIRN.

Prevodilac nevladine organizacije za ljudska prava tvrdi da je “javna tajna“ da su pojedini krijumčari zaštićeni.

„Prema mojim informacija, hapse se uglavnom vozači. U našem kampu, redovno je bila policijska provera, ali krijumčara za kog smo svi znali niko nije dirao. To je javna tajna. Nemoguće je da snage bezbednosti u ovoj zemlji ne znaju ko se time bavi”.

U BIA nisu odgovorili na pitanja BIRN-a u vezi sa odnosima pripadnika ove agencije sa krijumčarima.

Granična policija u selu Rabe, reaguje na sukob aktivista za ljudska prava i lokalnog stanovništva nezadovoljnog boravkom izbeglica u njihovom selu. Photo: Saša Dragojlo

Beli Dvor, ožiljci i tuneli

U beleškama doušnika VOA-e grad Sombor, koji se nalazi u severozapadnoj Srbiji u blizini granica sa Hrvatskom i Mađarskom, identifikuje se kao krijumčarsko sedište, što su za BIRN potvrdili i brojni drugi izvori.

U gradu sa oko 50.000 ljudi nalazi se niz hostela koji su namenjeni isključivo za smeštaj izbeglica i migranata, od kojih je jedan, skriven u haustoru centralne gradske ulice i bez zvaničnog naziva, u vlasništvu porodice Tuna.

Međutim, brojni izvori identifikovali su hostel „Beli Dvor” u predgrađu Sombora kao glavno mesto za krijumčare. Saradnik VOA-e u svojim beleškama je takođe označio “Beli Dvor“ kao omiljeno mesto jednog od krijumčara, a i BIRN-ov sagovornik Abdulah spominje taj objekat prilikom opisa čitave operacije krijumčarenja – od Mesopotamije do severa zemlje.

„Momak iz Beograda ide sa vama na autobusku stanicu, gde kupujete kartu i odlazite u Sombor. U Somboru vas čeka drugi momak i vodi vas u hotel ‘Đorđe’ ili u hostel ‘Doktor’”, kaže on, napominjući da je ‘Đorđe’ referenca za Đorđa Kneževića, vlasnika „Belog Dvora”.

„Onda tamo čekate dok vas treća osoba ne odvede do granice. Nakon što pređete granicu, čeka vas drugi čovek koji vas vodi dalje”, objašnjava Abdulah.

Hostel Beli Dvor na obodu Sombora. Foto: Saša Dragojlo

Izbeglice i migranti sa kojima je reporter BIRN-a razgovarao u „Belom Dvoru”, žalili su se na policijsko nasilje na granici i pokazivali ožiljke od žice i ujeda policijskih pasa koje su dobili prilikom prethodnih pokušaja prelaska. Njihove sobe su prepune, u nekima su čak i madraci na podu, dok su tragovi buđi svuda po zidovima.

Prilikom posete hostelu, vlasnik Đorđe Knežević se konfrontirao sa novinarom BIRN-a, pitajući ga ko mu je dao dozvolu da uđe, te zahtevao da ode. Međutim, nakon poziva telefonom, Knežević je mirno odgovarao na pitanja, potvrđujući prisustvo krijumčara u njegovom hostelu.

„Moj objekat jeste najbolji za kontrolu migranata i njihov odlazak na „gejmove“, jer je izvan grada. Ali kad sam video da gubim kontrolu nad njima, izbacio sam ih napolje. Trenutno nema krijumčara kod mene, rešio sam da malo mirnije spavam“, kaže Knežević, negirajući da je on na bilo koji način u njihovim poslovima.

„Nisam im ja pomagao. To je sve dobro organizovano, a prema mojim informacijama, sve potiče iz Turske“, navodi vlasnik Belog dvora, odbijajući da govori o detaljima.

Prostorije u Belom Dvoru su prebukirane, dok su tragovi buđi svuda po zidovima. Foto: Saša Dragojlo

Ispred hostela, taksisti koji čekaju mušterije kažu da su im migranti i izbeglice postali jedan od glavnih izvora prihoda otkako je počela pandemija korona virusa. Voze ih, kako kažu, samo blizu granice, ništa drugo.

Prilikom „gejmova“ izbeglice čamcima prelaze Dunav ili se probijaju peške kroz šumu, a često se kriju i u kamionima. Na mađarskoj granici klještima seku žicu ili je prelaze merdevinama, a zabeleženi su i slučajevi kopanja tunela.

Oni koji nisu imali sreće žale se da im policija često otima novac i mobilne telefone, a pojedini i da su ih prisiljavali da se skinu, palili im odeću i na njih huškali policijske pse.

„Mađarska policija me žestoko tukla, iako se nisam opirao”, priča 33-godišnji Avganistanac Rašid Mustafa, opisujući svoje hapšenje nakon što je ušao dva kilometra na mađarsku teritoriju.

„Prisilili su me da kleknem i šutirali nakon što sam na trenutak izgubio svest. Teško sam ozledio lakat”, kaže on za BIRN tokom razgovora u napuštenoj kući u selu Rabe, na tromeđi sa Rumunijom i Mađarskom. Pokazuje i lekarski nalaz kao dokaz za svoje tvrdnje.

Tridesetrogodišnji afganistanac Rašid Mustafa, trenutno u selu Rabe, blizu rumunske i mađarske granice. Foto: Sasa Dragojlo

U Subotici, dvojica Kurda iz Sirije pronašla su privremeno sklonište u napuštenoj kući u blizini železničke stanice. Dvadesetpetogodišnji Sarman, podigao je majicu da bi pokazao dugački vertikalni ožiljak, koji je, kako je rekao, zadobio od gelera pre sedam godina u Siriji.

On i njegov sunarodnik, 48-godišnji Salman Hamad, kažu da su obojica ostavili po 3.500 evra u Mesopotamiji u Beogradu, i da trenutno čekaju poziv krijumčara da pređu granicu.

„Nemamo šta jedemo, ali moramo da pređemo, to je jedino važno”, naglašava Hamad.

Sarman i Hamad, Kurdi iz Sirije, na železničkoj stanici u Subotici. Foto: Saša Dragojlo

Insajderi tvrde da je, uzimajući u obzir razmeru krijumčarenja, teško poverovati da izbeglice i migranti nemaju podršku i u policijskim strukturama na granici.

U svojim beleškama doušnik VOA opisuje prethodni dogovor između policajaca u Subotici i avganistanskih krijumčara, po kome policajci naplaćuju 600 evra po migrantu kako bi omogućili prolaz do tunela dugog 50 metara koji se nalazi u blizini graničnog prelaza Kelebija.

„Dnevni profit je bio između 15.000 i 20.000 evra”, navodi V.Š.

Taksista iz Subotice, koji je tražio da ostane anoniman, kaže da su pojedini taksisti imali dogovor sa pojedinim policajcima.

„Sada ne toliko, ali pre je bilo tako. Kaže mi jedan kolega „imam prolaz“, pitam kako imaš, on kaže „ćuti, šta te briga, vozi, ideš sa mnom“. I taj što ide sa njim, taj nastrada, nije bio u šemi“, objašnjava on.

Izbeglice i migranti isekli žičanu ogradu prilom pokušaja prelaska mađarske granice. Foto: Saša Dragojlo

Jedini pravi rizik preuzimaju same izbeglice i migranti. Dvadesetosmogodišnji Sirijac navodi da se krijumčari međusobno bore za kontrolu nad najboljim graničnim tačakama, i da često tuku izbeglice koje pokušaju da pređu bez njihovih usluga.

„Ako pokušate da pređete bez njih, pronaći će vas. To se dešava redovno”, kaže za BIRN.

S druge strane, redovno je i policijsko nasilje. Međutim, za njih nema nazad, kaže njegov 19-ogodišnji zemljak Husein, u razgovoru ispred hostela Olga u Somboru.

Već šest meseci je u Srbiji. Kaže da je ostavio 7.000 evra ‘trećoj strani’ na “pijaci“ u Turskoj, gde mu je trenutno otac. Vreba priliku da ode u Nemačku, jer mu je tamo brat, ali trenutno, kao i hiljade njegovih sapatnika u balkanskom limbu, živi dan za danom.

„Svaki dan pokušavam da odem na ‘gejm’, tražim svoju šansu. Nemam nikakav stvarni plan“.