Reportaža

Prevazilaženje granica na Balkanu: Suočavanje s prošloću uz pomoć muzike

Ilustracija: BIRN BiH

Prevazilaženje granica na Balkanu: Suočavanje s prošloću uz pomoć muzike

5. Marta 2021.17:33
5. Marta 2021.17:33
Muzika je imala svoju ulogu u političkim previranjima i sukobima 1990-ih, a danas nadu daje to što ipak uspeva da prevaziđe granice.

This post is also available in: English (English)

Cenzura i nacionalizam su bili muzička realnost tokom raspada Jugoslavije 1990-ih. Današnja kulturna razmena predstavlja veliki napredak, ali ostaci ratnog suzbijanja kulture su i dalje prisutni. Ovo je složena priča o tome.

Istorijski gledano, muzika regiona je bila dobro prihvaćena od kritičara sa Zapada. Radio Slobodna Evropa, britanski New Musical Express i drugi su osamdesetih promovisali dinamičnu rock i new wave muziku.

Nacionalizam koji je dominirao politikom i društvom, ušao je i u muziku i umetnost. U Srbiji su na uličnim štandovima na kojima su se nekada prodavale drangulije, počeli da se prodaju predmeti povezani s „četništvom”. Među njima je bilo i audio kaseta sa pesmama o istorijskim bitakama i porazima.

Novoosnovane televizijske stanice poput Pinka i Palme počele su da emituju takozvani „turbofolk” – nudeći blistav, optimističan sjaj inače surovoj stvarnosti. Pre raspada Jugoslavije u Srbiji je bilo primetno pomeranje ka ovom žanru, a on je, kako se rat primicao, ipak poprimao novu težinu.

„Turbofolk je predstavljao potragu za socijalnom stabilnošću”, kaže Dragan Ambrozić, koji je kao novinar pratio jugoslovensku muzičku scenu tokom 80-ih i 90-ih.

„U pitanju je bio glamur koji je podrazumevao unošenje nekih blistavih trenutaka u inače depresivan život”, kaže Ambrozić u knjizi Metjua Kolina iz 2001. godine „This is Serbia Calling“ o beogradskoj radio stanici B92 i otporu Slobodanu Miloševiću.

„Državna televizija ju je promovisala, jer je skretala misli sa loših stvari, hiperinflacije”, rekao je Ambrozić.

Underground rok


Nekadašnje sedište B92 u Beogradu 2007. Foto: Wikimedia Commons/Darko Maksimović.

Sa svojom antiratnom porukom i eklektičnom plejlistom, B92 je etiketiran kao subverzivan medij koji je često bio na udaru policije. Naposletku je bio ugašen, da bi se ponovo pojavio onlajn kao slobodni B92 pre nego što je Milošević 2000. skinut s vlasti. Mediji poput Pinka, Palme i radija Ponos mogli su slobodno da promovišu turbofolk i koriste kulturu u vojne svrhe.

Miloševićev RTS emitovao je turbofolk i promovisao zvezde ovog muzičkog žanra.

Iako su ukazivali na pravac kojim je krenula država, rok muzičari i alternativni umetnici su bili sklonjeni na marginu društva.

Prema članku iz 1994. godine u Yu rock magazinu, koji je Erik Gordi citirao u svojoj knjizi „Kultura vlasti u Srbiji“ iz 1999. godine, „promena je nastupila 1992. godine”.

„Ljudi koji su bili orijentisani na rok pobegli su u underground sferu, a publika koja nije mogla da sluša takvu muziku prestala je da je sluša generalno. Deo onih koji nisu bili toliko okrenuti ka kulturi, a koji su, zapravo, slušali sve što ih je privlačilo, počeo je da sluša folk“.

Deo pomeranja od roka ka folku jednostavno je bio posledica rata. Rok su najviše slušali mladi  u urbanim sredinama, ali kako su veze između urbanih centara u Jugoslaviji prekinute, a mladi poslati u rat, bilo je teško organizovati koncerte i stvarati ovakvu muziku.

Država i njeni mediji nisu mnogo „očajavali“ zbog propasti osnovne infrastrukture rokenrola.

Srpski nacionalistički političar i književnik Dobrica Ćosić je 1995. godine povukao vezu između „jugoslovenstva u njegovoj ‘zlokobnoj inkarnaciji’” i „snobizma dela rokenrol generacije”.

Kada je antiratni rok projekat Rimtutituki objavio pesmu „Slušaj ‘vamo“ i kada je koncertu u centru Beograda prisustvovalo 50.000 ljudi, mediji koji su bili povezani sa državom su ovo gotovo u potpunosti ignorisali. Vest je preneo samo B92.

Muzika kao oružje


Žene srpske nacionalnosti drže fotografiju Slobodana Miloševića na protestu u Prištini, mart 1998. Foto:

U međuvremenu je muzika dobila svoju ulogu i u samim ratovima.

Suđenja za ratne zločine pred Haškim tribunalom pokazala su kako su srpski borci rutinski prisiljavali zatvorenike nesrpske nacionalnosti da pevaju četničke pesme. Bivši zatvorenik Muhamed Bičić, Bošnjak, svedočio je da su srpski stražari prisiljavali njega i druge zatvorenike da pevaju takve pesme. On navodi da je čak morao da ih peva dok je gledao kako mu tuku brata. Svedok Emil Čakalić je dao detalje o pesmi koju su pevali srpski vojnici pri ulasku u Vukovar nakon pada grada 1991. godine.

Prema onome što je rečeno pred Tribunalom, pesma je imala sledeće stihove: „Slobo, Slobo, šalji nam salate, biće mesa, klaćemo Hrvate“

„To su bile pesme koje su napravljene da uliju strah kod stanovništva”, rekao je Čakalić sudu.

Iako na srpskim radio i TV stanicama nisu emitovani ovakvi tekstovi, ipak su se puštale pesme koje su nosile određenu pouku.

„Imali ste takozvane narodne pevače koji su pevali pesme o Velikoj Srbiji i srpskim vojnicima i kako svi volimo svoju domovinu i kako svi treba da budemo spremni za nju ubiti i biti ubijeni, kako bismo oslobodili našu srpsku braću i sestre u Hrvatskoj i Bosni“, kaže novinar Teofil Pančić u knjizi „This is Serbia Calling“. „To je bilo jako morbidno i bilo je svuda oko nas: te pesme i ljudi u uniformama”.

Stvaranje narativa kroz muziku


Marko Perković Tompson na koncertu. Foto: Roberta F/Wikimedia Commons

Srbija nije jedina iskorišćavala snagu muzike da utiče na raspoloženje u svojoj zemlji i na frontu. Sličan kulturni rat beseno je i u Hrvatskoj.

Tako je 1991. godine formiran zagrebački Croatia Records koji je proizašao iz jugoslovenskog Jugotona, nekada najveće muzičke izdavačke kuće u Jugoslaviji, koji je zajedno sa novostvorenom Hrvatskom radiotelevizijom, HRT, počeo da selektivno objavljuje ​​pesme i kompilacije u cilju stvaranja narativa o hrvatskom ratu 1991-1955.

S početkom rata, HRT je počeo da promoviše nacionalističku muziku, napisala je istoričarka iz Velike Britanije Ketrin Bejker u svojoj knjizi „Sounds of the Borderland“ iz 2010. godine.

„(HRT) je direktno naručio nove patriotske pesme, puštao postojeće u eter, organizovao i finansirao velike muzičke projekte i omogućavao audio i video snimanje”, napisala je Bejker.

Ovu ideju narativne konstrukcije potvrđuje i selektivno finansiranje muzičkih festivala i umetnika koji su nastupali na HRT-u i njegovoj HTV mreži. Počevši od 1991. godine, HTV je podržavao festivale širom Hrvatske koji su svesno isticati hrvatsku patriotsku muziku.

Urednik vesti na HTV-u Miroslav Lilić je čak izjavio da je od hrvatskog pop pevača Tomislava Ivčića tražio da napiše antiratnu himnu „Stop the War in Croatia“; pesma će kasnije, pre nego što postane popularna među Hrvatima u zemlji i inostranstvu, biti snimljena u studiju HTV-a.

U početku su, međutim, hrvatski muzičari zauzeli drugačiji pristup od svojih srpskih kolega, oni su izbegavali konkretne izjave o neprijatelju i fokusirali se, umesto toga, na lepotu Hrvatske i njenog naroda, a potom i na štetu koja im se nanosi zbog „obrambenog rata“ protiv pobunjenih etničkih Srba, koje podržava Beograd.

Međutim, ovo nije bila isključivo volja muzičara. Radijski i televizijski voditelji su, u cilju ispravnog prenošenja poruke, proveravali stih po stih.

Bejker citira menadžera dens grupe Electro Team koji je rekao da je Lilić izmenio tekst njihove debitantske pesme „Molitva za mir“ pre nego što je dozvolio njeno emitovanje. I pevač Nano Prša je rekao da ga je urednica u Hrvatskom radiju Eva Sedak zamolila da pre emitovanja izmeni stih svoje pesme „Mi sokolovi što nemamo krila“.

Kada su se muzičari približavali granici respektabilnosti, njihove pesme su se naglo povlačile iz etra. Na primer, kada su pesme „Hrvatine“ Đuke Čaića i „Kreni, gardo“ Ive Fabijana postale ekstremno popularne, obe pesme su povučene, zbog svojih „zapaljivih tekstova“-

U ratu su, međutim, hrvatski borci koristili muziku kao i njihovi neprijatelji. Anonimni svedok na suđenju u Haškom tribunalu naveo je da su hrvatski vojnici imali taktiku da pevanjem ulivaju strah.

„Mogli ste čuti kako hrvatski vojnici pevaju neke nacionalističke pesme o ubistvima Srba”, rekao je svedok. „Svi su nam bili blizu i više se nismo osećali sigurno.”

Ali iako su napori da se lirski sadržaj drži pod kontrolom imali određeni uspeh, agresivnije pesme su se ipak i dalje širile Hrvatskom zahvaljujući kasetama i emisijama na lokalnim radio stanicama.

Na kraju je to bilo teško ignorisati. Pojavile su se figure poput Marka Perkovića Tompsona, koje se mogle videti u mejnstrim medijima i čije su se nacionalističke pesme emitovale na popularnim kanalima.

Perkovićeve pesme referisale su na ustaški pokret i premda se tokom 1990-ih povremeno svađao sa državnim medijima, on je uz njihovu pomoć ipak razvio uspešnu karijeru, koja uključuje gomilu medijskih sadržaja i nekoliko albuma u izdanju Croatia Records.

Neki dokumenti iz tog vremena ukazuju da su srpski umetnici bili isključeni iz glavnih medija u Hrvatskoj.

Tako je u jednom nedeljnom TV dodatku iz maja 1991, do koga je Bejker došla, vidljivo da se na prestalo sa emitovanjem brojnih srpskih i bosanskih umetnika.

Kako Uroš Čvoro, predavač Teorije umetnosti na Univerzitetu Novi Južni Vels u Australiji, primećuje u svojoj knjizi „Turbo-Folk Music and Cultural Representations of National Identity in Former Yugoslavia“ iz 2014. godine da se turbofolk, žanr koji se u Hrvatskoj smatrao srpskim suočio sa „zabranom“.

Prodor srpskog turbo-folka u Hrvatsku


Hrvatski branitelji sa zastavama na protestu u Vukovaru, oktobar 2018. Foto: EPA-EFE

Pitanje je da li je bilo koji od ovih napora kontrole muzike u Hrvatskoj i Srbiji imao efekta, s obzirom da su obe zemlje, kako su ratovi odmicali, menjale svoju muzičku strategiju.

Tompson je, na primer, od marginalne figure koju su mejnstrim mediji na početku jugoslovenskih ratova ignorisale, postao muzičar koji ima državnu pažnju. U Srbiji je turbo-folk ostavljen državi na milost i nemilost, a kulturne vlasti su pokušale da naslikaju srpsku kulturu širim potezima kako bi izbegle trajnu vezu između žanra i nacije.

Oba projekta bazirala su se na tipu kulturne izolacije, ratovi su polako nestajali iz sećanja, a prekogranična razmena muzike između Srbije i Hrvatske se polako vraćala.

Članak iz 2019. objavljen na portalu Index.hr bavio se popularnošću srpskih umetnika na hrvatskom YouTube-u. Turbofolk je bio jednako popularan u obe države, a otvorene su i brojne radio stanice u Hrvatskoj koje su promovisale ovaj žanr.

Međutim politički pritisci i dalje postoje, Nekoliko srpskih umetnika je u članku objavljenom u septembru 2020. na portalu Nova.rs navelo da im je iz političkih razloga zabranjeno gostovanje u Hrvatskoj.

Jugoslovenska pop-folk ikona Lepa Brena je 2011. otkazala dobrotvorni koncert u Osijeku uz obrazloženje da ovaj događaj nije dobio dovoljnu podršku, te da je poprimio „političku dimenziju”.

Godine 2018. hrvatski branitelji su tražili otkazivanje tradicionalnog festivala srpskih pesama „Ojkača“ jer  su organizatori pozvali izvođače iz Srbije. Festival je održan, ali uz ogromno prisustvo policije.

Suočavanje s prošlošću


Bilbord na kome je turbofolk pevačica Svetlana Ceca Ražnatović, januar 2000. Foto: EPA/Koča Sulejmanović

U Srbiji se takođe protestovalo zbog nekih kulturnih događaja.

U svom izveštaju o stanju umetničke slobode za 2020. godinu, organizacija Freemuse, koja se zalaže za slobodu umetničkog izražavanja, navela je Srbiju kao jednu od zemalja sa najviše registrovanih slučajeva cenzure, navodeći da nacionalistički agitatori vrlo često remete kulturna dešavanja.

Iako se čini da je situacija u Hrvatskoj manje ozbiljna, kulturno nasleđe ratnog perioda živi i dalje.

Tako je 2016. tadašnja hrvatska predsednica Kolinda Grabar-Kitarović izjavila da „obožava” Tompsona. Godinu ranije njen glavni protivkandidat, Zoran Milanović, ocenio je da je turbofolk, „pojam lijenosti” i potencijalnim glasačima rekao: „Neka se nitko ne uvrijedi, mi ne slavimo cajke, mi ih suzbijamo i to će biti dio našeg programa“.

Hrvatski branitelji su takođe često preuzimali ulogu cenzora.

U Freemuse-ovom izveštaju o umetničkoj slobodi u 2019. detaljno je navedeno više slučajeva protesta protiv muzičara, koje su mahom vodili veterani. Postoji i nekoliko primera u kojima su branitelji optuživali muzičare da su povezani sa ratnim nasiljem.

Militantna muzika nastala za vreme jugoslovenskih ratova deli se i van granica Balkana – opskurne pesme distribuiraju se nacionalističkoj publici širom sveta.

Najpoznatiji primer je pesma „Remove kebab“ posvećana osuđenom ratnom zločincu Radovanu Karadžiću koja je s kraja 2010-ih postala desničarski meme.

Ova pesma je na desničarskim sajtovima postala sinonim za genocid na muslimanskim stanovništvom, a na nju se pozvao i Brenton Tarant u manifestu koji je napisao pre nego što je otvorio vatru na džamiju u Krajstčerču na Novom Zelandu u martu 2019. godine, usmrtivši tom prilikom 51 osobu. Pesma se mogla čuti dok je Tarant uživo prenosio napad.

Ipak, dovoljno je letimično pogledati srpske ili hrvatske top liste i shvatiti da postoji nada. Nadu, na primer, daje Bassivity Digital – beogradska produkcijska kuća i internet platforma koja okuplja hip-hop izvođače iz cele bivše Jugoslavije i čiji videozapisi imaju milione pregleda na You Tube-u.

Za Internet ne postoje muzičke granice. Bez obzira na to što bi mogla da podrazumeva suočavanje sa komplikovanom prošlošću, želja za kulturnom razmenom je jača nego ikad.

Braden Bjella je frilens novinar i bivši stipednista Fulbrajta, trenutno stacioniran u Njujorku. Ovaj tekst je nastao u okviru BIRN-ovog programa Balkanska tranziciona pravda, uz podršku programa Matra Regional Rule of Law.

    Braden Bjella


    This post is also available in: English (English)