“Dakle, kada smo prolazili kroz naseljena mesta, gomila [Srba] je bacala kamenje [na autobuse]”, izjavio je on.

Te zime, Mala je zatvoren na napuštenu poljoprivrednu farmu, koja je pretvorena u logor, u selu Stajićevo, kod Zrenjanina u Vojvodini.

Mala, poreklom iz Sirije, u Jugoslaviju je došao 1964. godine kao student medicine i ostao je da radi kao lekar. Kada je izbio rat, radio je u vukovarskoj bolnici. Zarobljen je zajedno sa svojim kolegama.

“Rečeno nam je da će vojska (JNA) pustiti žene, decu i medicinsko osoblje da odu u Vinkovce, dok će ostali biti zadržani kao zarobljenici”, kazao je on.

“Ali kad smo izašli, počeli su da nas razdvajaju – muškarce na jednu, žene i decu na drugu stranu. Ne pitajući nikoga za ime, nacionalnost ili bilo šta drugo, počeli su da nas guraju u autobuse i vređaju nas, uz upotrebu oružja.”

Decenijama nakon završetka sukoba koji su pratili raspad Jugoslavije, pitanje da li je Vojvodina devedesetih godina bila u ratnom stanju i dalje nije utvrđeno. Srbijanski zvaničnici su uvek tvrdili da su se sukobi 1990-ih događali van granica Srbije.

BIRN-ovo istraživanje arhiva MKSJ-a i lična svedočenja preživelih pokazuju da je tokom rata u Jugoslaviji u Vojvodini počinjen niz zločina, te da mnogi počinioci nikada nisu procesuirani. Ovi zločini se i danas umanjuju ili ignorišu.

“Koliko smo stradali”

Goran Hadžić prilikom prvog pojavljivanja pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u julu 2011. Foto: EPA/JERRY LAMPEN/POOL.

U aprilu 2013. godine, Hičam Mala se pojavio pred MKSJ-om kao svedok u predmetu protiv Gorana Hadžića, ratnog vođe Srba iz Hrvatske koji je bio na čelu samoproglašene Republike Srpske Krajine (RSK).

Prema optužnicama MKSJ-a protiv Hadžića i jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića, stotine Hrvata koji su živeli na teritoriji Hrvatske, koju su pod svojom kontrolom držali srpski pobunjenici, završili su kao zarobljenici u Vojvodini.

Držani su u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, u poljoprivrednim kompleksima u selima Stajićevo i Begejci (današnji Torak) i u vojnim zgradama u Šidu i Zrenjaninu. Neki bivši zatvorenici su rekli da su bili ispitivani i u Novom Sadu i Somboru.

Danas, vlada Vojvodine predstavlja ovu severnu srbijansku pokrajinu sa brojnim etničkim manjinama kao svojevrsni multikulturni raj.

Ipak, tokom sukoba devedesetih godina, ona je bila mesto progona i drugih zločina nad etničkim manjinama, uglavnom nad Hrvatima, ali i nad Slovacima.

Nenad Dimitrijević, profesor na Centralnoevropskom univerzitetu, objašnjava da je u modernoj istoriji Vojvodina pripadala različitim državama – Austro-Ugarskoj, Kraljevini Jugoslaviji, socijalističkoj Jugoslaviji i današnjoj Srbiji.

“Svaki od ovih režima se na svoj način igrao sa nacionalnim sastavom Vojvodine, ugnjetavanjem, favorizovanjem, kolonizacijom ili proterivanjem etničkih grupa. Možda je tačno da je, uprkos svim ovim turbulencijama, u određenim periodima postojala neka vrsta kulture međusobnog poštovanja”, objašnjava Dimitrijević.

“Ali bojim se da su ratovi devedesetih otkrili da je priča o jedinstvenom multikulturalnom kvalitetu regiona u velikoj meri mit”, dodaje on.

Na izborima, nakon dolaska Slobodana Miloševića na vlast u Jugoslaviji, značajan dio srpskih glasača u Vojvodini glasao je za nacionalističke stranke.

“Posledice su jasne. Ako pogledamo popis stanovništva 1991, 2002. i 2011. godine, videt ćemo brojke koje otkrivaju stalno smanjenje prisustva nacionalnih manjina, kako u apsolutnim brojkama, tako i proporcionalno. Dakle, ko govori o Vojvodini kao o ‘multikulturnom raju’, ili je neupućen ili ciničan”, dodaje Dimitrijević.

Zločini iz devedesetih godina se često ignorišu. Tako je prošlog decembra u zatvoru u Sremskoj Mitrovici otvoren muzej, ali istorija koju on dokumentuje se iznenada prekida pre poslednje decenije 20. veka.

Umesto toga, fokus je na stradanju srpskih žrtava. Kada je muzej otvoren, jedan beogradski tabloid je objavio tekst pod naslovom: “Jeziva izložba u KPZ Sremska Mitrovica: Ovde su nevine Srbe mučili, vešali i spaljivali žive.”

U članku je citiran upravnik zatvora u Sremskoj Mitrovici Aleksandar Alimpić, koji je rekao da Srbi “brzo opraštaju, ali [mi] takođe često brzo i zaboravljaju”.

“Mislim da naša deca ne uče koliko smo stradali”, dodao je on.

Stotine zatvorenika nesrpskе nacionalnosti iz Hrvatske držano je u zatvoru u Sremskoj Mitrovici od 18. novembra 1991. do 22. avgusta 1992. Zatvorenici su tamo bivali podvrgnuti mučenju i psihološkom zlostavljanju. Ipak, njihovo stradanje je, čini se, brzo zaboravljeno, makar u muzeju.

“More ljudskih tela”

Mapa lokacija na kojima su zatvarani zatočenici u Vojvodini. Foto: MKSJ.

Svedočenja sa suđenja pred MKSJ-om pokazuju da je Goran Hadžić, lider Srba u Hrvatskoj, najmanje jednom posetio zatvor u Sremskoj Mitrovici.

“Šetao se i posmatrao situaciju”, seća se bivši zatvorenik Vilim Karlović.

“Neki ljudi koji su ga pratili, govorili su svašta ljudima, izrugivali su im se”, dodaje on.

Hadžić je čak ispitivao jednog zatvorenika, Ljubu Pribudića.

“I on se okrenuo ka meni i rekao: ‘Sa koje strane su te ošamarili?’ A ja sam odgovorio: ‘Sa ove.’ A onda me on ošamario sa druge strane. I rekao mi je: ‘Evo, da te ne udaraju uvek sa iste strane.’”

Svedoci kažu da je brutalnost počinjala njihovim dolaskom u zatvor.

“Izveli su nas na košarkaško igralište. Ležali smo na stomaku na betonskoj podlozi. Lila je kiša. Ležali smo tako dosta dugo. Onda su nas naterali da ustanemo i protrčimo kroz špalir”, prisjeća se Pribudić.

“Srušili su me, ali uspeo sam da ustanem i dođem do kraja špalira. Zatim smo došli do travnjaka. Rekli su nam da sednemo i izujemo cipele. Tada su počeli da nas udaraju po tabanima, a onda i po čitavom telu.”

Na suđenju Hadžiću zaštićeni svedok GH-080 opisao je uslove u zatvoru kao “grozne, posebno za one koji su bili ranjeni… Tamo je bilo ljudi bez ruku ili nogu. Sam pogled na njih bio je užasan”.

Pribudić se seća da su ljudi “ležali jedan uz drugog, poput sardina…”.

“Ako biste noću morali da idete u toalet, morali biste nekoga da zgazite, nakon čega biste pali. Bilo je to more ljudskih tela”, dodaje on.

Zatvorenik Željko Šandor opisao je kako su hrvatski dezerteri iz Jugoslovenske narodne armije (JNA) držani u samicama gde su bivali podvrgnuti još oštrijim fizičkim i psihičkim kaznama.

“Osim premlaćivanja, morali su da pevaju i četničke pesme. Morali su, poput pasa, da laju na sijalice i izgovaraju rečenice poput ‘Živela Srbija’”, rekao je Šandor.

BIRN je kontaktirao srbijansku Upravu za izvršenje krivičnih sankcija kako bi saznao da li ova institucija poseduje dokumente ili artefakte iz tog perioda, kao i da li su oni možda dostupni za javnost. BIRN je takođe pitao zašto zatvorski muzej ne spominje ono što se tamo dešavalo devedesetih, međutim, odgovor nije stigao do objavljivanja ovog teksta.

“Proklet bio izdajica”

Grupa zatvorenica u logoru u Begejcima, Vojvodina, u novembru 1991. Foto: MKSJ.

Nehumani tretman, prisilni rad, neadekvatna medicinska nega i stalno fizičko i psihološko zlostavljanje karakterisali su i ostale objekte za pritvor u Vojvodini.

Inicijativa mladih za ljudska prava objavila je da je odluku o stvaranju logora u Stajićevu i Begejcima potpisao general JNA Veljko Kadijević. Kadijević je preminuo u Moskvi 2014. godine, ali mu se nikada nije sudilo. Hrvatska je protiv njega podnela optužnicu za ratne zločine i raspisala poternicu, ali Rusija ga nikada nije izručila.

Kada je zarobljeni doktor Hičam Mala stigao u Stajićevo u “konvoju od 1.200 ustaša”, prvo što je video bila je prljava štala koja je izgledala kao da je stara 15 godina. Nije bilo struje, svetla ili prozorskih stakala. Zatvorenici su završavali u torovima za stoku.

“Kada smo ušli, vikali su, uperili su svetla u nas, počeli da nas tuku i naredili nam da legnemo na pod i ne dižemo glavu”, rekao je Mala.

“Nastala je gužva i haos. Tu je bilo i pasa. Bilo je kao na filmu.”

Stražari su budili zatvorenike, oko 1.000 njih, svakog jutra u pet sati i terali ih da pevaju jugoslovensku himnu.

“Postoji jedan deo himne koji kaže: ‘Proklet bio izdajica’, a oni su taj deo morali da ponove najmanje 100 puta, jer su bili izdajice. Svako ko nije pevao bio bi kažnjen premlaćivanjem”, kazao je Mala.

Doktor Mala je bio zatvoren na farmi u Stajićevu, dok se još jedan doktor Mladen Lončar nalazio na udaljenosti od 34 kilometra, na farmi u selu Begejci, blizu Zrenjanina.

U Begejcima je bilo oko 750 zatvorenika. Među njima je bila i grupa žena, od kojih su neke seksualno zlostavljane.

Nakon što je razmenom zatvorenika pušten na slobodu, Lončar je, kako je naveo, počeo da pruža psihosocijalnu pomoć bivšim zatvorenicima i razgovara sa nekim ženama koje su preživele.

“Potvrdili su moju sumnju i ispričali mi poražavajuće priče. Neke žene su vođene ne samo u spavaonice stražara već i u hotele u Zrenjaninu. Osećali su se kao privatne prostitutke”, ispričao je on.

Zaštićeni svedok GH-085 sa suđenja Hadžiću bila je trudna dva i po meseca kada su vojnici ušli u njeno selo u istočnoj Slavoniji.

Odveli su je u logor u Begejcima, gde je provela dva meseca.

Tamo je dosta smršala, pa stražari nisu ni znali da je trudna. Na kraju je rodila zdravog sina.

“Kad sam se vratila u Vukovar, pitali su me: ‘Da li je moguće da si preživela logor i premlaćivanje i maltretiranje?’ Jer su od drugih logoraša čuli šta se događalo”, kazala je ona pred MKSJ-om.

“I rekla sam im: ‘Da, preživela sam. Čovek je jači od čelika.’”

Još 2008. godine, Udruženje pravnika “Vukovar 1991” podnelo je krivičnu prijavu Tužilaštvu za ratne zločine u Beogradu zbog zločina koji su počinjeni u pet ratnih logora u Srbiji.

“Što se tiče logora, ubistava u logorima, silovanja žena, premlaćivanja zatvorenika, odgovornost leži na tadašnjem rukovodstvu Srbije i bivše Jugoslavije, na komandnom lancu JNA i, naravno, tadašnjem rukovodstvu Vojvodine”, istakao je Pero Kovačević, potpredsednik Udruženja.

Prošlo je 12 godina od krivične prijave, a i dalje nema očiglednog napretka.

Pre pet godina, predstavnici udruženja su se sastali sa Aleksandrom Vučićem, tadašnjim premijerom, a sadašnjim predsednikom Srbije. Dogovoreno je da će Srbija omogućiti bivšim logorašima iz Hrvatske da dođu u komemorativnu posetu nekadašnjeg logora u Stajićevu.

“Nažalost, Vučić nije održao reč i nije nam dozvolio da odemo u Stajićevo, zapalimo sveće i položimo vence i cveće u znak sećanja na ubijene u logorima u Srbiji”, izjavio je Kovačević.

“U Hrtkovcima nema mesta za Hrvate”

Aktivistkinja Branislava Kostić (levo) u Hrtkovcima 1992. Foto: Privatna arhiva.

Do 6. maja 1992. godine, logori u Stajićevu i Begejcima već su bili zatvoreni, mada je još uvek bilo ljudi u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Tog dana je lider Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislav Šešelj održao skup u selu Hrtkovci.

Samoproglašeni “četnički vojvoda” obratio se ljudima koje je nazvao svojom “srpskom braćom i sestrama”, izjavivši da “u Hrtkovcima nema mesta za Hrvate”.

Šešelj je rekao: “Izvešćemo ih na granicu srpske zemlje. Odatle peška neka produže, ako sami ne odu.”

Na skupu se obratio rečima: “Ubeđen sam da ćete i vi Srbi iz Hrtkovaca i ostalih sela u okolini znati da sačuvate međusobnu slogu i jedinstvo, da ćete se vrlo brzo otarasiti preostalih Hrvata u vašem selu i okolini.”

Katica Paulić, lokalna Hrvatica koja se na kraju preselila u Zagreb, prisustvovala je Šešeljevom skupu toga dana.

“Pa, vidite, bila sam znatiželjna. Htela sam da vidim šta taj čovek želi. Ne znam da li možete to da razumete”, kazala je Paulić.

“Sve je bilo divno i mirno, a sada neko želi to da uništi. Zašto? Pa, da vidimo zašto, da čujemo koji je razlog.”

Po njenim rečima, Šešeljeve snage su se u selu pojavile sa tradicionalnim šajkačama sa kokardama. Znala je da to nije redovna vojska i rekla je da su izgledali “zastrašujuće”.

“To su bili njegovi ljudi, njegovi vojnici, svi u crnom”, navela je ona. “Pojasevi sa municijom visili su preko njihovih grudi. Imali su puške.”

Šešelj je čak pročitao spisak Hrvata za koje je rekao da treba da odu. “Bio je to konkretan, jasan napad na određene ljude, sa jasnom pretnjom šta će im se desiti ako se ne budu iselili”, kazala je Branislava Kostić, aktivistkinja za ljudska prava iz Vojvodine.

Nedugo zatim, Kostić je učestvovala na antiratnom događaju u Hrtkovcima čiji su slogani bili: “Nećemo da se delimo, nećemo da se selimo i Vojvodina moja domovina!”

Ona se seća da je taj dan bio užasno stresan, na ivici fizičkog obračuna i dodaje da su joj neki lokalni Srbi rekli da bi, kao Srpkinja, trebalo da se stidi.

Njoj je takođe rečeno da je premlada i da ne zna istinu o onome što se desilo na tom području tokom Drugog svetskog rata. Odgovorila je da “Hrvati iz Hrtkovaca ne mogu biti krivi za smrt njenog dede [u Drugom svetskom ratu]”.

Tog dana je jedino postignuto da se ljudi mirno raziđu: “Bili smo naivni i verovali smo da nešto možemo da promenimo rečima.”

Nakon Šešeljevog govora, njegove pristalice i saradnici su pokrenuli kampanju uznemiravanja i zastrašivanja Hrvata sa ciljem da ih nateraju da odu iz Hrtkovaca.

Svedok MKSJ-a Aleksa Ejić je rekao da su Šešeljevi saradnici održavali sastanke na kojima su savetovali srpske izbeglice iz Hrvatske da “provaljuju u kuće” u Hrtkovcima i sastavljali lažne ugovore kojima bi dokazivali da na to imaju pravo.

“Nakon ovog govora (Šešelja) i tog skupa, došla nam je u posetu gospođa sa sinom od 16 godina. Provela je deset dana u našoj kući”, ispričala je Paulić. “Morala sam da joj dam svoju novu spavaću sobu sa novim nameštajem koji nam je poklonio otac.”

Pozvala je policiju, ali ona je pomogla nepoznatoj ženi koja se uselila u njenu kuću.

Zbog ovakve atmosfere prisile i uznemiravanja, mnogi lokalni Hrvati (i sama Katica Paulić), napustili su Hrtkovce tako što su razmenili kuće sa srpskim izbeglicama iz Hrvatske.

U ekspertskom izveštaju Eve Tabu izrađenom za MKSJ, o stanovnicima nesrpske nacionalnosti koji su napustili Hrtkovce 1992. godine, navodi se da je ukupna populacija Hrvata opala za 76,3 odsto.

Prema presudi Haškog suda na suđenju Šešelju, otišlo je više od 700 njih. Lider SRS-a je 2018. godine osuđen za zločin protiv čovečnosti zbog podsticanja deportacija, progona na političkoj, rasnoj ili verskoj osnovi i drugih nehumanih dela zbog svog govora u Hrtkovcima u maju 1992. godine.

“Dužnost da se priznaju zločini”

Logor „Begejci“, novembar 1991. Foto: MKSJ.

Uprkos Šešeljevoj presudi, pitanje da li je na području Vojvodine bilo ratno stanje ostaje nerešeno.

Žalbeno veće MKSJ-a u slučaju protiv Šešelja navelo je da je proceduralno govoreći, “postojanje rasprostranjenog ili sistematskog napada pogotovo u Vojvodini nebitno”.

Haški sud je, međutim, primetio da su zločini počinjeni u Vojvodini “bili deo većeg napada koji je obuhvatio i područja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini”.

Slobodan Milošević i Goran Hadžić su, između ostalog, optuženi i za mučenje i okrutno postupanje na više lokacija u Vojvodini. Ali postupci protiv Miloševića i Hadžića okončani su nakon njihove smrti 2005, odnosno 2016. godine.

Sudovi u Srbiji i Hrvatskoj tretirali su zlostavljanja u zatvoru u Sremskoj Mitrovici kao zločine počinjene tokom oružanog sukoba. U dva odvojena slučaja, Okružni sud u Vukovaru utvrdio je da su bivši stražari Slobodan Gojković i Žarko Amidžić odgovorni za maltretiranje zatvorenika u februaru 1992. godine. Viši sud u Beogradu takođe je za isto krivično delo osudio bivšeg stražara Marka Crevara.

U slučaju protiv oficira JNA Mileta Mrkšića, Miroslava Radića i Veselina Šljivančanina, Haški sud je potvrdio da su u Srbiji postojali logori.

Prema hrvatskoj Komisiji za zatočene i nestale, 7.666 ljudi je razmenom zatvorenika oslobođeno iz logora u Srbiji. Od tog broja, 219 je bilo mlađe od 18 godina, 932 osobe su bile žene i 424 starije od 60 godina. Gotovo polovina zatvorenika bili su civili (46 posto), dok su borci činili 52 posto (status ostalih nije utvrđen).

Hrvatske vlasti u Osijeku u odsustvu sude Aleksandru Vasiljeviću, bivšem šefu jugoslovenske vojne Kontraobaveštajne službe (KOS), optužujući ga da kao stariji oficir snosi odgovornost za smrt sedam osoba u zatvoru u Sremskoj Mitrovici i još pet u Stajićevu i Begejcima.

Profesor Dimitrijević ističe da u Vojvodini postoji “dužnost da se javno priznaju zločini”, koja do danas nije ispunjena.

“Postoje različite vrste priznanja. Mogli bismo da razmislimo o javnoj deklaraciji kojom bismo istakli da su se zločini desili, da su zakonski, politički i moralno pogrešni i da se ne mogu opravdati. Mogli bismo da razmislimo o javnom izvinjenju žrtvama i njihovim zajednicama. Mogli bismo da razmislimo o materijalnim reparacijama i kompenzaciji. Mogli bismo da razmislimo o memoralizaciji”, rekao je on.

Mesta zločina ostaju neobeležena. Zatvor u Sremskoj Mitrovici i dalje služi kao najveći zatvor u Srbiji, farma u Stajićevu u kojoj su bili zatvorenici danas je napuštena, dok je farma u Begejcima srušena 1992. godine.

Malo je poznato da su u ovoj srpskoj pokrajni počinjeni ratni zločini, budući da građani veruju da se devedesetih godina na teritoriji ove države nije zaista ratovalo.

Kada je Šešelj, po povratku iz Haga došao u Beograd, ponovo je preuzeo aktivno vođstvo SRS-a i nekoliko godina je bio skupštinski poslanik.

On je takođe kupio kuću u Hrtkovcima, očigledno se referišući na zločine za koje je osuđen.

Danijel Apro je novinar beogradskog portala Cenzolovka. Ovaj tekst je nastao u okviru BIRN-ovog programa Balkanska tranziciona pravda, koji je podržala Evropska komisija.