Ovo je samo jedan u nizu sličnih napada u kojima su srpski civili, uglavnom stariji ljudi, ubijani ili mučeni, a koji su se dogodili za vreme i nakon operacije „Oluja”, u kojoj su hrvatske snage porazile srpske pobunjenike i njihovu samoproglašenu državu, Republiku Srpsku Krajinu (RSK).

Prema Hrvatskom helsinškom odboru za ljudska prava, tokom i nakon operacije „Oluja“, ubijeno je nekoliko stotina Srba, a više od 200.000 njih je prebeglo u Srbiju.

Gotovini, Markaču i Čermaku je za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu u okviru kog su počinjeni zločini protiv čovečnosti nad hrvatskim Srbima tokom akcije „Oluja” suđeno u Hagu.

Oni su se teretili da su planirali, organizovali ili učestvovali u ubistvima, progonu, deportacijama i uništavanju imovine u cilju „trajnog uklanjanja srpskog stanovništva iz regiona Krajine”.

Gotovina i Markač su osuđeni prvostepenom presudom, dok je za Čermaka utvrđeno da nije kriv. Međutim, dvojica osuđenih generala su u žalbenom postupku oslobođeni krivice, što je rezultiralo proslavom u Hrvatskoj, gde se vojna pobeda u „Oluji” svake godine slavi kao jedan od važnijih faktora za stvaranje današnje nezavisne Hrvatske.

Oslobađajuće presude značile su da su zločini počinjeni tokom i nakon operacije „Oluja”, poput ubistava srpskih stanovnika iz sela Uzdolje, prošli nekažnjeno.

Prvostepenom presudom je utvrđeno da su neke od tih zločina počinili hrvatski vojnici ili pripadnici specijalnih policijskih snaga, mada se oni koji su direktno odgovorni ne imenuju.

Analizirajući dokaze MKSJ-a sa suđenja Gotovini, Markaču i Čermaku, BIRN je uspeo da utvrdi koje su jedinice bile na terenu kada su se ubistva dogodila.

Neki od komandanata jedinica su nakon rata završili na visokim pozicijama – jedan je radio u Ministarstvu hrvatskih branitelja, drugi je nekoliko godina bio hrvatski ministar odbrane, treći je na nedavnim izborima u Hrvatskoj postao poslanik, a četvrti je predsednik opštine.

Imena počinitelja i dalje nisu poznata

Operacija „Oluja” počela je u rano ujutro 4. avgusta 1995. godine. Hrvatske oružane snage granatirale su Knin, „glavni grad“ RSK-а, ciljajući ka mestima Benkovac, Obrovac, Gračac, ali i ka obližnjim selima.

Oružane snage RSK-a, koje su ostale bez podrške Srbije, pružile su mali otpor i operacija je okončana za četiri dana. Srpske snage počele su da se povlače, a zajedno sa njima je odlazilo i lokalno srpsko stanovništvo, koje se uglavnom kretalo ka Srbiji ili Bosni i Hercegovini, odnosno Republici Srpskoj.

Međutim, kako pokazuju sudski dokumenti, neki su odlučili da ostanu. To su uglavnom bili stariji ljudi, neki od njih nisu mogli da se kreću. U nekim selima je ostalo samo nekoliko stanovnika.

Nema službenih podataka koliko ljudi je ubijeno nakon „Oluje”: u optužnici Haškog tribunala nabrojano je 38 smrtnih slučajeva u delu Hrvatske koji je UN imenovao kao „Sektor Jug”, dok je prema podacima Hrvatskog helsinškog odbora za ljudska prava iz 2001. godine u ovom sektoru ubijeno 410 civila, odnosno ukupno 677. Posmatrači civilne policije Ujedinjenih nacija su 19. septembra 1995. godine naveli da je 65 ljudi ubijeno nakon 4. avgusta.

Jedan od incidenata koji je naveden u optužnici MKSJ-a, ali i u izveštaju Hrvatskog helsinškog odbora je ubistvo sedam osoba u selu Uzdolje, 13 kilometara južno od Knina, na putu za Drniš – koje je preživela svedokinja 67.

U to vreme to područje je bilo pod kontrolom Operativne grupe Šibenik hrvatske vojske.

Dnevnik ove Operativne grupe koji je vođen tokom „Oluje”, a koji pokriva period od 4. do 7. avgusta, daje detalje o rasporedu njenih jedinica na tom području.

U jutro, 5. avgusta, 142. domobranski puk Operativne grupe Šibenik zauzeo je selo Žitnic, oko 18 kilometara od Uzdolja. Dnevnik pokazuje da im je komandant naredio da uđu u Drniš, a nekoliko sati nakon toga, „da napreduju prema Kninu”.

Kasnije tog dana, komandant je naredio jednom delu jedinice da „nastavi sa napadom…. sa ciljem dolaska u Vrbnik gde će se spojiti sa snagama 7. gardijske brigade“.

U dnevniku je 6. avgusta zabeleženo da su se u Potkonju spojili 142. domobranski puk i 7. gardijska brigada. I Vrbnik i Potkonje su mesta u blizini Knina.

Prisustvo 142. domobranskog puka na ovom području, u kome se nalazi i Uzdolje, dodatno je utvrđeno izveštajem o sigurnosti Operativne grupe Šibenik, kapetana Matka Kurtovića, poslatom 11. avgusta.

Uloženi su određeni napori da se počinitelji identifikuju.

U avgustu 2017. nevladina organizacija Documenta – Centar za suočavanje s prošlošću sa sedištem u Zagrebu, hrvatskom Državnom tužilaštvu podnela je krivičnu prijavu u kojoj se kaže da su nepoznati počinioci u avgustu 1995. ubili deset starijih srpskih civila u Uzdolju i okolnim zaseocima, lociranim južno od Knina.

Iz Okružnog državnog tužilaštva u Šibeniku za BIRN kažu da sa policijom rade na istrazi „u cilju utvrđivanja svih okolnosti smrti osoba na ovim mestima kao i identifikaciji počinitelja”.

No, iako postoje jasni dokazi o tome koje su jedinice tada bile na tom području, niko još uvek nije optužen. Ovaj obrazac se ponavlja i u drugim slučajevima u vezi sa operacijom „Oluja.

„Pume“ i „Pauci“

Severno od Knina, hrvatske snage su činile zločine i tokom operacije „Oluja”.

Srbin koji je pred MKSJ-om svedočio kao zaštićeni svedok P-069, 5. avgusta oko 10 časova nalazio se u svojoj kući u selu Zagrović, kada je počelo jako granatiranje. HV je nešto kasnije tog dana ušla u selo.

Jedan od vojnika primorao je 81-godišnjeg Dmitra Rašua, komšiju ovog svedoka, da ode iza kuće. Svedok je tada čuo rafal iz automatskog oružja.

U to vreme su u kući svedoka P-069 bile još dve osobe srpske nacionalnosti, koje su pobegle iz svojih domova. Kada je P-069 odlučio da pobegne u šumu, pozvao ih je da krenu sa njim, ali su one to odbile.

Nekoliko dana kasnije, 11. ili 12. avgusta, P-069 vratio se svojoj kući i tamo pronašao pet mrtvih tela. To su bile njegove komšije Dmitar i Đuro Rašuo, potom Ilija Petko (rođen 1950. godine) i njegova majka Milica (rođena 1923), koji su se sklonili u kuću svedoka P-069. Tamo je bilo i telo jedne neidentifikovane osobe.

U prvostepenoj presudi Haškog tribunala Gotovini, Markaču i Čermaku se kaže da su ubistva počinili vojnici HV-a.

Prema presudi, za to područje bile su odgovorne 4. gardijska brigada, poznata pod imenom Pauci, i 7. gardijska brigada, takozvane Pume, koje su bile u sastavu Operativne grupe Sever, jedne od četiri operativne grupe pod okriljem vojnog okruga Split HV-a, kojim je komandovao Ante Gotovina.

Gotovina je 2. avgusta izdao naredbu za ofanzivnu operaciju u kojoj je bilo detalja o raspoređivanju hrvatskih oružanih snaga tokom operacije „Oluja”.

Zadatak 4. gardijske brigade bio je da izvrši napad na područje u kome se nalazi selo zaštićenog svedoka P-069 – Zagrović.

Napad je trebalo da počne rano ujutro 4. avgusta, a dnevnik 4. gardijske brigade pokazuje da je su u pitanju bili Knin i okolina.

„Naša brigada je jutros raspoređena na vrh planine Plješevice… sa zadatkom da se probije do podnožja kod Zagrovića, kroz Golubić i tako opkoli Knin… Naše snage su danas oko 10.20 sati ušle u Knin i mi smo podigli zastavu na tvrđavi“, kaže se u dnevniku.

Komandant 4. gardijske brigade bio je Damir Krstičević, koji je kasnije postao ministar odbrane Hrvatske (on je ovu funkciju obavljao od 2016. do 2020. godine) Komandant 7. gardijske brigade bio je Ivan Korade, koji je navodno 2008. počinio četiri ubistva, a zatim se i sam ubio.

Obe ove brigade su bile deo operativne grupe Sever, kojom je komandovao Rahim Ademi, a koja je bila pod komandom vojnog okruga Split. Ademi je kasnije oslobođen optužbi za ratni zločin počinjen u drugom delu Hrvatske.

Na upit o incidentima u Zagroviću, Okružno državno tužilaštvo u Šibeniku je odgovorilo da radi na predmetu u koji je uključen nepoznati počinilac ratnog zločina, te da su „ u toku zajedničke istrage policije i Okružnog  državnog tužilaštva radi utvrđivanja identiteta“.

„Za mene su sve to bili četnici”

Selimir Vukušić i Tihomir Budanko, danas predsednik opštine Promina u Šibensko-kninskoj županiji, koja se nalazi vrlo blizu mesta na kome su počinjeni zločini, komandovali su 15. domobranskim pukom.

Petrić je osuđen na šest godina zatvora za ubistvo Đurađa Čanka (rođenog 1915) u Zrmanji u avgustu 1995. Rašić je osuđen na godinu i po zatvora za pokušaj pljačke i pokušaj ubistva Jeke Tanjga u mestu Očestovo, u opštini Knin.

U maju 1999. Vrhovni sud Hrvatske potvrdio je presude, ali je predmet Varivode-Gošić vratio na ponovno suđenje Okružnom sud u Zadru. No, zbog teritorijalne reorganizacije, predmet se našao u nadležnosti Okružnog suda u Šibeniku, koji je obustavio postupak 2002. godine.

Okružni sud u Šibeniku je za ubistvo osudio dobrovoljca 15. domobranskog puka Veselka Bilića na osam godina zatvora. Kaznu je kasnije u žalbenom postupku hrvatski Vrhovni sud smanjio na sedam i po godina.

Kaznu mu je 1998. dodatno smanjio predsednik Franjo Tuđman, a potom je zbog dobrog ponašanja i zdravstvenih problema kazna još jednom smanjena, pa je on na kraju odslužio tri i po godine zatvora.

Slučaj Bilić je još jedan koji pokazuje da su pripadnici 15. domobranskog puka, kojima su komandovali Bandalo i Vukušić, ostali raspoređeni na tom području nekoliko nedelja nakon što su srpski pobunjenici poraženi tokom operacije „Oluja”.

Bilić je 7. septembra 1995. ušao u kuću Dare Milošević, 67-godišnje Srpkinje, u selu Pavići u opštini Skradin, tražeći muškarca za koga je verovao da je pomogao oružanim snagama RSK-a u organizovanju preuzimanja Krajine. Nakon što je Dara Milošević gurnula Bilića i rekla mu da napusti kuću, on joj je pucao u glavu.

Ubrzo nakon toga, dva puta su ga hapsili i ispitivali o ovom ubistvu. Prvo vojna, a potom i civilna policija.

„Kada me je vojna policija pustila, počeo sam da razmišljam da će me možda naći, ali nadao sam se da istraga neće biti temeljna, s obzirom da je žrtva Srpkinja”, rekao je Bilić lokalnom sudu 8. oktobra, 1995.

Kada se kao svedok pojavio pred Haškim tribunalom, od Bilića je zatraženo da objasni ovu svoju izjavu, pri čemu je on rekao: „Mogu samo ponoviti da su svi oni (Srbi) koji su ostali u Krajini glasali za (Republiku Srpsku) Krajinu, i za mene su svi oni bili četnici. Oni od 18 godina pa naviše“.

Dvadeset i pet godina nakon zločina, novi potpredsednik hrvatske vlade Boris Milošević iz Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) otkrio je da je Dara Milošević bila njegova baka.

„Sedmog septembra kasno popodne nazvala me sestra. Išla je sa tatom da obiđe babu. Našli su je mrtvu… Ubica je pronađen slučajno zbog vlastitog bahaćenja, smatrajući da nitko neće istraživati ubistvo “četnikuše”, kako je sam rekao“, napisao je Milošević na Fejsbuku 1. avgusta.

Iza „antiterorističke” operacije ostali su mrtvi Srbi

Sudski dokumenti i svedočenja pokazuju da zločini nisu počinjeni samo u područjima koja su bila pod kontrolom HV-a, već i na mestima gde su bile raspoređene hrvatske specijalne policijske snage, te da su se ubistva nastavila i nakon završetka „Oluje” 7. avgusta 1995, odnosno nakon poraza pobunjenih Srba.

Tokom, kako su to nazvale hrvatske vlasti, „antiterorističke” operacije u selu Grubori, kod Knina, 25. avgusta 1995, specijalne snage ubile su šest starijih srpskih civila, od kojih je najstariji imao oko 80 godina. Prema svedočenju njegove unuke pred Haškim tribunalom, njegovo telo pronađeno je u krevetu.

„Bio je u pidžami i prekriven krvlju i ne znam kako je umro, izgledalo je kao da je zaklan. Na podu i oko kreveta bilo je krvi“, rekla je Milica Karanović tada.

„Antiteroristička“ operacija trebalo je da osigura prolazak „Voza slobode” iz Zagreba do Splita, preko Knina. U ovom vozu je bio predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, koji je držao govore na različitim stanicama hvaleći HV zbog „oslobađanja“ te oblasti.

U septembru 2019. Vrhovni sud Hrvatske potvrdio je presudu kojom su bivši policajci Frano Drljo i Božo Krajina oslobođeni krivice da su ubili šest starijih Srba u Gruborima.

Obojica su bivši pripadnici antiterorističke jedinice „Lučko“, a oslobođeni su zbog nedostatka dokaza. Sud je napomenuo da je postojao zavet ćutanja među pripadnicima jedinice, kao i da su neki od njih dali lažne izveštaje o operaciji, poput izveštaja o navodnom oružanom otporu preostalih srpskih vojnika.

„Lažni izveštaji napisani su nakon što su predstavnici međunarodne zajednice saznali za ubijanje civila i paljenje kuća u zaseoku G(rubori)”, saopštio je hrvatski sud, navodeći da je lažni izveštaji trebalo da „prikriju odgovornost komandanata i direktnih počinilaca“.

Sud je kritikovao i ulogu državnih institucija, napominjući da su prvi svedoci saslušani onda kada je prošlo dosta vremena od zločina.

Jedinica „Lučko” je bila u sastavu hrvatskih specijalnih policijskih snaga, čiji je komandant za vreme „Oluje“ bio Josip Turkalj, dok je Josip Ćelić bio pomoćnik komandanta.

Neki od pripadnika jedinice „Lučko” svedočili su o zločinu u Gruborima na suđenju Gotovini, Markaču i Čermaku.

Stjepan Žinić, instruktor obuke, svedočio je da je 25. avgusta 1995. godine jedinica „Lučko” učestvovala u operacijama „čišćenja“ kako bi se obezbedila sigurnost Tuđmanovom „Vozu slobode” na području oko mesta Grubori.

Žinić je rekao da je jedinica bila podeljena u četiri grupe, a vodili su ih Branko Balunović, Božo Krajina, Frano Drljo i on. Pred Haškim tribunalom svedočio je i Krajina koji je izjavio da ne zna ko je ubio starije civile i nije želeo da odgovori na direktno pitanje da li ih je ubila jedinica „Lučko”.

Komandanti specijalnih policijskih jedinica koji su bili uključeni u ove operacije bili su podređeni Markaču, kaže se u prvostepenoj presudi Haškog tribunala.

MKSJ je zaključio da je nakon ubistava u Gruborima izmišljena priča da su se hrvatske antiterorističke jedinice sukobile sa srpskim vojnicima. Ćelić je svedočio da se u njegovom prvom izveštaju o Gruborima sukobi ne spominju, ali da mu je zamenik komandanta specijalne policije Željko Sačić rekao da je došlo do „oružanog sukoba“ i da treba napisati novi izveštaj.

U januaru 2015. Sačić je optužen da nije nadgledao, kaznio i prijavio ubistva u Gruborima. Optužen je i da je podneo lažni izveštaj svom nadređenom, ali samo mesec dana kasnije Državno tužilaštvo je povuklo optužnicu obrazloživši da ima „značajnih nedostataka”.

Za BIRN su 2017. iz hrvatskog Državnog tužilaštva rekli da su pokrenuli nekoliko hiljada krivičnih predmeta nakon operacije „Oluja”. Ukupno je osuđeno 2.380 osoba. Zbog ubistava je osuđeno 14 osoba. Od tih 14, deset su vojnici. Ovih 14 ljudi osuđeno je za ubistva, ali ne i za ratni zločin.

Iz Tužilaštva za ratne zločine Srbije su za BIRN rekli da rade na „različitim predmetima” u vezi sa zločinima počinjenim tokom operacije „Oluja”, ali nisu dali više detalja.

Od svih slučajeva povezanih sa ubistvima Srba za vreme i nakon operacije „Oluja”, do sada je samo jedna osoba pravosnažno osuđena za ratni zločin – Božo Bačelić, bivši komandant voda izviđačke čete 113. brigade HV-a.

Proglašen je krivim za ubistvo starijeg bračnog para srpske nacionalnosti i proveo je u zatvoru sedam godina.