Već sam ja saznao i pravu istinu šta se desilo gore oko moje kuće. Da mojih nema, ne pojavljuju se…
– I dolaze žene odozgo i kažu gore je sve… krv teče, to se ne može proći od leševa.
– Gdje gore?
– Gore prema mojoj kući.
– Kada ćete konačno znati o sudbini svoje porodice?
– Taj dan sam odmah saznao. Došla žena i rekla mi.
– Kako se zvala ta žena?
– Hiba, Muhiba Džaferagić.
– Šta vam je ona rekla?
– Nema ih… nema ih. Sve je gore pobijeno, kaže i ja više nisam imao pitanja.
– Jeste li vi učestvovali u identifikaciji?
– Jesam.
– Koga ste identifikovali?
– Identifikovao sam sviju.
– Kada kažete na sviju, mislite na oca?
– Da.
– Na sestričnu?
– Da.
– Na vašu suprugu?
– Da.
– Na vašu djevojčicu od 5 mjeseci?
– Da.
– I dječaka od 4 godine?
– Da.
– Jesam li nekog možda zaboravila?
– Sestru i brata Naila… Dijete ono malo od 5 mjeseci, bilo je zamotano u neku deku koja je bila ispred kuće… Ženu sam prepoznao po prstenju.. Brata po odjeći koju je od mene oblačio… Uglavnom sam pomogao. Odmah sam znao da su to moji. Nije bilo problema sa nekom identifikacijom…”
Šemso Džaferagić, svjedok Tužilaštva BiH na suđenju za zločine počinjene u Ključu, pričao je kako je 10. jula 1992. godine uhapšen u selu Biljani. Dok je on bio zatočen u zgradi škole sa ostalim muškarcima, ubijena je njegova cijela porodica. Godinama poslije pronašao je njihove posmrtne ostatke u masovnoj grobnici nedaleko od porodične kuće.
