Karadžićeva porodica se žali na šikaniranje u Crnoj Gori

Brat Radovana Karadžića, Luka, i njegova sestra Ivanka Đurđevac su ogorčeni. Kažu da crnogorska policija postupa sa njima tako loše da razmišljaju o napuštanju Crne Gore zauvijek.

Bliski rođaci najtraženijeg optuženika Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, MKSJ, tvrde da su ih tokom posljednjih deset godina neprestano uhodili, prisluškivali im telefon, pa čak i pritvarali.

“Zamislite kako to izgleda kada vam neko prisluškuje najintimnije porodične telefonske razgovore”, izjavio je Luka Karadžić za Balkan Insajt dodajući “ili kako to izgleda kad vas uhode i redovno pritvaraju bez ikakvog razloga”.
 
Crnogorska policija ne polemiše sa pritužbama Karadžićevih u javnosti. Portparolka Tamara Popović  odbila je odgovoriti na pitanja Balkan Insajta.
 
Izvještaji o namjeravanom odlasku porodice Karadžić iz Crne Gore prvi put su se pojavili nakon što je policija odjednom privela njih petoro na informativne razgovore.
 
Tako su 18. marta priveli Lukinu ženu Milicu, koja je bila u kratkoj posjeti Crnoj Gori, njihovu kćerku Radmilu Karadžić-Tomović sa mužem Radanom Tomovićem, potom Karadžićevu sestru Ivanku Đurđevac i još jednog rođaka. Svi su pritvoreni pod sumnjom da su Karadžiću ponudili logističku podršku.
 
Kažu da ih je policija zasebno privodili u stanicu, te da zbog toga niko od njih nije znao da su ostali privedeni u istom trenutku.
 
Ivanka Đurđevac i Radmila Karadžić-Tomović su rekle da ih je policija ispitivala o Karadžićevom boravištu, kao i da li su mu pomagali u skrivanju.
 
Nevolje ove porodice započele su 1996. godine kada je Haaški tribunal podigao optužnice za genocid i zločine protiv čovječnosti protiv Karadžića a zbog masovnih zločina koji su se odigrali u Bosni i Hercegovini tokom rata od 1992. do 1995. godine.
 
Karadžić još nije sjeo na optuženičku klupu nakon što je netragom nestao iz vidokruga javnosti.
 
Dok se on nalazi u bjekstvu, njegova porodica je pod prismotrom jer se strahuje da mu pomaže i podržava ga.
 
“Policija misli da može saznati nešto preko nas, ali mi ne znamo gdje se Radovan nalazi”, rekao je Luka Karadžić ipak dodajući: “Čak i kad bi znali, nikad ga ne bi odali”.
 
Sâm Luka ne mora da se brine zbog crnogorske policije. On je napustio Nikšić i odselio za Beograd prije nekoliko godina. Porodična kuća u jednom nikšičkom predgrađu je pusta od kada je njihova majka Jovanka umrla prošle godine.
 
Ipak, Luka kaže da je Radovan u njegovim mislima. Uprkos ozbiljnim zločinima protiv Bošnjaka i drugih stanovnika nesrpske nacionalnosti za koje je njegov brat optužen, on ga smatra herojem.
 
“Ponosan sam na Radovana i ono što je učinio za Srbe i Republiku Srpsku”, rekao je Luka.
 
Mada povremeno posjećuje Crnu Goru kako bi se uvjerio da je sve u redu sa kućom u Nikšiću, Luka je odlučan u namjeri da je proda i presijece sve veze sa Crnom Gorom zbog šikaniranja njegovih rođaka.
 
Luka kaže da se njegova ljudska prava isuviše često krše. Nakon što je crnogorska policija ispitivala njegovu ženu Milicu u martu mesecu, ona je napisala otvoreno pismo crnogorskom predsjedniku Filipu Vujanoviću i premijeru Željku Sturanoviću u kojem izražava svoje ogorčenje.
 
“Lišeni smo svake slobode”, napisala je ona. Zatražila je da se prestane sa “šikaniranjem” kojima je izložena njena porodica i ona lično, jer više ne može trpiti “prijetnje, zlostavljanja i ponižavanje”.
 
Milica Karadžić kaže da je pritisak očito osmišljen s ciljem da se porodica odrekne svog rođaka koji se nalazi u bjekstvu. Međutim, ona je potvrdila stav njenog brata: “Nikada ga se nećemo odreći”.
 
Karadžićeva sestra Ivanka Đurđevac, koja još uvijek živi u Crnoj Gori, kaže da je i ona bila žrtva šikaniranja. Ivanka živi u selu Lukovo, udaljenom dvanaest kilometara od Nikšića, gdje uzgaja stoku u obližnjim brdima. Sanja o ponovnom susretu sa svojim voljenim bratom.
 
“Ne prođe ni minut a da ne pomislim na njega”, kaže. “Pitam se da li ima dovoljno da jede i pije, i da li ima jastuk da na njega spusti glavu kad ode na spavanje”.
 
Ivanka Đurđevac kaže da ju je policija privodila na informativni razgovor 18. marta nakon što su je presreli oko dva sata popodne.
 
Dodaje da je čitava njena porodica lišena prava, te da zbog rođačkih veza sa Radovanom njeni sinovi ne mogu naći posao. To je i razlog zbog koga je, tvrdi ona, njenom mužu uskraćena invalidska penzija.

“To što sam Radovanova sestra je moj jedini greh”, rekla je Ivanka za Balkan Insajt.
 
Poput njegovog brata i njegove žene, i ona kaže da čak i kada bi znala gde se Radovan krije, nikada ga ne bi odala; “ni u slučaju da me oderu živu”.
 
Ipak, ona želi da proda svoju imovinu i napusti Crnu Goru kako bi izbjegla probleme koje donosi činjenica da je sestra Radovana Karadžića.
 
Karadžićeva bratanica Radmila i njena porodica kažu da su takođe trpjeli neopravdano šikaniranje. Policija je privodila nju i njenog muža na informativne razgovore nekoliko puta. Tvrde i da im se neprestano prisluškuje telefon.

“Posljednji put kad su me priveli pustili su mi snimak telefonskog razgovora koji sam obavila prije deset godina”, rekla je Radmila Karadžić-Tomović za Balkan Insajt.
 
“Neprestano moram trpjeti policijsko šikaniranje”, dodala je. “Pretraživali su mi kući u Rastocima i za to vrijeme me odvojili od moje bebe stare deset mjeseci”.
 
Crnogorski građani su podeljeni oko slučaja Karadžić. Penzioner Rade kaže da se Karadžić borio za “srpstvo”. “Radovan je prosto branio svoj narod; bruka je šta to vlasti rade”, smatra Rade.
 
Ipak, Marko, državni službenik iz Podgorice, ne slaže se s takvim stavom.

“Trebalo bi ga odmah uhapsiti i kazniti za sve zločine koje je počinio”, insistira.
 
Katarina, student prava, ima isti pristup.

“Srebrenicu ne bi trebalo zaboraviti”, kaže misleći na masakr koji se desio u julu 1995. godine u tom istočnobosanskom gradiću. “Hapšenje inicijatora tih zločina bi olakšalo bol srebreničkih porodica”, dodaje.
 
Aleksandar Zeković, istraživač slučajeva kršenja ljudskih prava, rekao je da crnogorska policija nema drugog izbora nego da učini sve što je u njenoj moći da utvrdi gde se Karadžić nalazi.
 
Zeković smatra da bi se porodica Karadžić mogla suočiti sa sličnim problemima, čak i ako bi se preselili u drugu državu: “Bez obzira u koju bi zemlju otišli, suočit će se sa istom situacijom”.
 
“S druge strane, ne bi ih trebalo diskriminisati”, zaključuje Zeković.
 
Bojana Stanišić je saradnica Balkan Insajta iz Podgorice. Balkan Insajt je BIRN-ova internet publikacija.