U Hrvatskoj se 6. maj 1991. pamti kao dan kada su u Splitu izbile demonstracije protiv JNA, koja je postajala sve manje neutralna u tinjajućem sukobu između Hrvata i Srba.

Ali u drugoj bivšoj jugoslovenskoj republici, današnjoj Severnoj Makedoniji, taj dan je bio dan tuge, jer je ubijen vojnik JNA, po nacionalnosti Makedonac.

Saško Gešovski, 19-godišnji vojnik iz grada Kavadarci ubijen je dok je stražario ispred komande Vojnopomorske oblasti, VPO, u Splitu usled protesta protiv prisustva JNA. U nemirima ranjen je još jedan Makedonac, regrut JNA, Toni Stojčev.

Međutim, od razgovora koje je BIRN vodio sa ljudima koji su tog dana bili u Splitu, zaključuje se da i danas postoje različite suprotstavljene verzije događaja i da je odgovor na pitanje ko je odgovoran za smrt Gešovskog i dalje nepoznanica.

Stojčev, koji je svoj vojni rok od septembru 1990. služio u Hrvatskoj, kaže da je „istovremeno i bio, i nije bio svestan šta se događa u Jugoslaviji” u tom trenutku.

„Sa jedne strane sam vrlo dobro znao o incidentima i napetosti između Srba i Hrvata u Hrvatskoj … Ali odlučio sam da služim vojni rok sa 19 godina i da se nakon toga upišem na fakultet, nisam hteo služiti vojsku kada budem stariji“, kaže Stojčev za BIRN.

„Iz ove perspektive, ispostavilo se da je to bila moja životna greška”, dodaje on i naglašava: „Možda zvuči smešno, ali tada su mnogi verovali da će se tenzije smiriti, da će se naći rešenje problema i da će sve biti u redu. Niko se nije bojao rata“.

Međutim, incident u Splitu, usled porasta nacionalizma na obe strane, bio je uvod u rat koji je uskoro izbio u Hrvatskoj.

„Kad nosiš oružje, onda ono u nekom trenutku i ispali“

Hrvatske novine Vjesnik su 8. maja 1991. pisale o demonstracijama u Splitu. Foto: BIRN.

Demonstracije u Splitu 6. maja 1991. organizovali su sindikalci brodogradilišta Brodosplit, sa zahtevom da JNA deblokira hrvatsko selo Kijevo, kojeg su pripadnici JNA i srpske pobunjeničke snage držale u okruženju.

Demonstranti su zahtevali i povlačenje oklopnog transporetra ispred zgrade Banovine u Splitu, gde je bilo sedište komande VPO-a.

Dan pre izbijanja demonstracija, u Trogiru je tadašnji lider Hrvatske demokratske zajednice, HDZ, Franjo Tuđman razgovarao sa članovima svoje stranke o situaciji u Kijevu, a na dan protesta hrvatske novine objavile su tekst njegovog govora, koji su mnogi doživeli kao direktan poziv na demonstracije.

Pošto je JNA očekivala da će demonstracije biti masovne, rasporedila je oklopne transportere poznate kao BOV (borbeno oklopno vozilo) da pomognu vojnicima koji su već čuvali zgradu komande.

Dogovoreno je da vojska ostane u zgradi, a da policija obezbeđuje demonstracije kako bi se izbegao direktni sukob između vojnika i demonstranata.

„Verujem da je postavljanje BOV-a ispred zgrade bila greška. Da ih nije bilo, možda je mogao biti izbegnut sav taj pakao. Možda bi demonstranti porazbijali prozore, ali sumnjam da bi ušli u zgradu punu vojnika“, naglašava Stojčev.

Neki su vojnici kroz prozor primetili da su se neki demonstranti popeli na BOV-u koji je stajao ispred zgrade. Onda je Stojčev video komandanta JNA kako izlazi napolje sa nekoliko vojnika.

I on je izašao napolje: „Video sam komandanta kako puca u zrak i viče na demonstrante da se spuste sa BOV-a, gde su pokušavali da zadave jednog od naših vojnika. Mislim i da je uputio neke psovke demonstrantima. U tom je trenutku iz pravca demonstranata došla rafalna paljba“, priseća se on.

Tada je video kako Gešovski leži na zemlji. A kada su njega ranili, ne seća se ni danas. Ranjen je još jedan vojnik, Slovenac, ali lakše.

„Da li sam ranjen iz istog rafala koji je ubio Saška ili kasnije, iskreno ne mogu da se setim … Nisam video ko je ubio Saška, je li neko namerno čekao priliku ili je pucao iz straha, možda nije razumeo komandantove hice u vazduhu, ne mogu da kažem“, ističe on.

Ali ljudi koji su tog dana bili među demonstrantima tvrde da su Gešovskog ubili njegovi nadređeni, da je ili ubijen slučajno ili čak i namerno, kako bi hrvatski demonstranti bili prikazani kao neselektivne ubice.

Hrvatska novinarka Heni Erceg, koja je tada radila za Hrvatsku televiziju, opisuje atmosferu kao „odvratnu” i dodaje da je Tuđmanova HDZ „trovala ljude nacionalizmom”.

Ona je 6. maja sa svojom ekipom bila ispred zgrade Banovine u Splitu.

„Po našim procjenama, je to bilo nekih 30-40 tisuća ljudi, što je ogromna masa u kojoj nije nikakav problem proizvest kaos”, kaže Erceg za BIRN.

Iako ne postoje video snimci ubistva, ljudi širom Jugoslavije bili su šokirani snimcima oklopnog transportera u kojem su se takođe nalazili makedonski vojnici.

Snimak oklopnog vozila na kojem su demonstranti koji pokušavaju da zadave vojnika Svetlanča Nakova, koji je stajao u osmatračkom oknu transportera, objavljen je na TV stanicama širom tadašnje Jugoslavije.

Erceg, čija je ekipa snimila incident, objašnjava da su snimci ostalim emiterima poslani putem Eurovision News Exchange, mreže evropskih redakcija javnih medija, ali da su na Hrvatskoj televiziji samo jednom emitovani, što je izazvalo probleme sa njenim nadređenima.

„Ja jesam došla u redakciju i smontirala i poslali smo to u tu eurovizijsku razmjenu, onda me nazvao glavni urednik… (koji me pitao) zašto smo to pustili”, naglašava Erceg.

Ističe da postoje različita tumačenja ko je prvi pucao, ali da je ključno pitanje zašto su naoružani ljudi došli na protest.

„To se ne može nazvati mirnim demonstracijama, kako su ih oni nazvali, ako su poslali masu među kojima su bili ljudi koji su imali naoružanje. Kad nosiš oružje onda ono u nekom trenutku i ispali“, ističe ona.

„Vojska je tvrdila da su na njega pucali demonstranti“

Na spomeniku „Majčino slomljeno krilo“ u Skoplju, ime Saška Gešovskog je prvo na spisku 54 vojnika iz Severne Makedonije ubijenih u ratovima devedesetih godina. Foto: BIRN.

Nijedan konačan nalaz istrage o incidentu nikada nije otkriven javnosti. JNA je nakon demonstracije uhapsila četvoricu demonstranata, kojima je potom suđeno u Sarajevu pred vojnim sudom po optužnici za počinjeno krivično delo – napad na vojnu osobu. Oni su osuđeni, ali su nekoliko meseci kasnije pušteni u okviru razmene zarobljenika između JNA i hrvatskih vlasti.

Istragu je pokrenulo i javno tužilaštvo u Splitu, ali je ono u septembru 1991. odustalo od slučaja zbog nedostatka dokaza.

Glavni osumnjičeni bio je hrvatski policajac Ivan Vrdoljak, zato što je jedan od metaka koji je pogodio Gešovskog ispaljen iz njegovog oružja.

„U istražnom postupku pretpostavljalo se da je samo jedan hitac iz Vrdoljakova automata pogodio Gešovskog, a ostale rane da su posljedica pucnjave određenog broja neidentificiranih naoružanih osoba koje su se nalazile u masi”, objavila je 27 septembra 1991 Slobodna Dalmacija.

Tužioci su verovali da Vrdoljak, i u slučaju da je otvorio vatru, nije počinio nikakav zločin jer su vojnici prvi počeli pucati, tako da je on delovao u samoodbrani.

Ismet Ramadani, koji je u to vreme bio poslanik tadašnje Skupštine Socijalističke Republike Makedonije, poslat je u Split neposredno nakon incidenta kao deo makedonske komisije koja je imala za zadatak da utvrdi činjenice o smrti Gešovskog.

Ramadani je izjavio da su članovi komisije bili frustrirani sukobljenim tvrdnjama i oskudnim informacijama koje su dobili tokom posete.

„JNA je tvrdila da su ga upucali demonstranti, dok je gradonačelnik Splita tvrdio suprotno, da je vatra došla iz smera zgrade vojske”, ističe Ramadani za BIRN.

„Tako da na kraju praktično nismo dobili ništa novo i vratili smo se kući praznih ruku”, kaže on.

Smrt Gešovskog snažno je odeknula u njegovoj domovini. Njegovoj sahrani u Kavadarcima prisustvovalo je oko 20.000 ljudi, tokom koje JNA nije propustila priliku da za njegovu smrt optuži hrvatske secesioniste i uputi poziv za očuvanje jedinstva tadašnje Jugoslavije.

Nešto kasnije, na protestima održanih u Skoplju u maju 1991. godine, na hiljade ljudi, među kojima su bili i brojni roditelji makedonskih vojnih obveznika, tražili su da se makedonski vojnici odmah povuku iz Hrvatske i drugih jugoslovenskih republika, uzvikujući da ne žele i dalje da šalju svoju decu u tuđe ratove.

Događaj u Splitu se ocenjuje kao ključni razlog koji je uverio Makedonce da kasnije 1991. glasaju za napuštanje Jugoslavije.

Skupštinski poslanik Pavle Trajanov, koji je u to vreme bio podsekretar za javnu bezbednost u makedonskom Ministarstvu unutrašnjih poslova, kaže da je smrt Gešovskog bila „katalizator koji je ubrzao proces makedonske nezavisnosti”.

„Bio je na pogrešnom mestu u pogrešno vreme“

Split. Foto: EPA/Antonio Bat.

Dragan Markovina, istoričar iz Splita i bivši predsednik stranke Nova ljevica, za BIRN naglašava da gradske vlasti imaju „klasičan mitološki odnos” prema incidentu iz 1991. godine.

„Otprilike priča ide ovako: (protestovali su) pravdoljubivi, rodoljubivi škverski radnici, sindikati, plus narod Splita, s obzirom na ono što se dogodilo u Kijevu i na činjenicu da JNA nije zaštitila napadnuto stanovništvo, oni obilježavaju taj događaj kao jedan od herojskih činova otpora“, ističe Markovina.

Jure Šundov, bivši sindikalac i organizator tadašnjih demonstracija, u ponedeljak je u splitskoj gradskoj upravi povodom 30. godišnjice ovog događaja, govorio o njemu na okruglom stolu, pri čemu je stao u odbrani tvrdnjama da su demonstranti odgovorni za smrt Gešovskog.

„Išli smo organizirano pred Banovinu, tada smo to nazvali prosvjedom za život, od ex JNA smo tražili da ne bude srpska, agresorska vojska, nego narodna armija koja bi trebala spriječiti pokolj koji su radili njihovi vojnici“, rekao je Šundov.

On je istakao da mu je žao što je tog dana Gešovski ubijen, te naglasio da sindikalci nisu imali oružje.

Markovina kaže kako svake godine na oficijalnim odbeležavanjima godišnjice demonstracija u Splitu 1991. godine dolaze i nekoliko aktivista koji podignu transparent u znak sećanja na Gešovskog, ali da ih često napadaju.

„U pravilu, policija njih legitimira i kazni za narušavanje javnog reda i mira”, navodi on.

S druge strane, Stojčev ističe da ne zamera hrvatskom narodu. Ali Split nije posetio još od smrti Gešovskog. On ni danas nije sretan što neki ljudi u Hrvatskoj o njemu i njegovim bivšim drugovima iz JNA razmišljaju kao o okupatorima.

„Toni Kukoč i Dražen Petrović bili su i ostali moji košarkaški idoli. I dalje slušam Prljavo Kazalište i Parni Valjak, tako da tu nema promena“, kaže on.

„Ali kad čujem da su neki ljudi u Splitu ponosni na ono što su učinili, da su oslobađanje Hrvatske započeli napadom na nas, ne mogu da se složim. Iz naše perspektive to nije izgledalo kao nekakvo oslobođenje“, dodaje on.

„Mi smo jednostavno bili regruti … Nikada nisam bio preterano projugoslovenski ili antijugoslovenski nastrojen. Jednostavno smo izvršavali svoju dužnost. Verujem da je i Saško delio ista osećanja“, naglašava Stojčev.

„Voleo bih da vidim da Split postavi spomen-ploču ili barem neki mali memorijal kojim će se obeležiti Saškova smrti, koji će reči da je Saško tamo umro, ne kao okupator, već kao neko ko je jednostavno bio u pogrešnom vremenu na pogrešnom mestu i da je bio nevina žrtva“.