Igra protiv pravila: poslovi fudbalskih huligana u Srbiji

Slobodan Vukić je pio viski u noćnom klubu Tilt na obali Save kada se pijanstvo pretvorilo u katastrofu.

Pošto je oborio nekoliko čaša na šanku, tridesetogodišnji vozač kamiona je pokušao da naruči još jedno piće. Njegovi prijatelji su hteli da napuste lokal, ali je Vukić insistirao. Prišlo im je obezbeđenje.

„Znam takva mesta i ljude koji tamo rade“, kaže Miroslav Basta, prijatelj koji je bio sa Vukićem te večeri u decembru 2015. „Prebiju te i izbace napolje, bez obzira na to da li si pravio probleme ili ne.“

U ovom slučaju, strah je bio opravdan.

Do trenutka kada ga je obezbeđenje izbacilo iz kluba gde je ostao da leži na poločniiku, Vukićevo lice i majica bili su obliveni krvlju. Nedugo zatim pao je u komu. Dve nedelje kasnije, bio je mrtav. Uzrok smrti bilo je zapaljenje uzrokovano udarcem u stomak.

Tri i po godine kasnije, jednom od izbacivača se sudi pred Višim sudom u Beogradu za nanošenje teških telesnih povreda. Milovan Tadić je priznao da je šutnuo Vukića u nogu, ali poriče da mu je naneo snažan udarac u predelu stomaka.

Incident u lokalu Tilt je tek jedan u nizu napada na posetioce noćnih klubova u Beogradu poslednjih godina – od kojih su se neki završili smrću ili teškim povredama – a iza kojih stoje izbacivači koji se više ponašaju kao huligani nego kao osoblje angažovano da održava red.

Analitičari kažu da za to postoji jednostavno objašnjenje: poslovi obezbeđenja u noćnim klubovima često su u rukama stvarnih huligana – ekstremnih navijačkih grupa poznatih po nasilju na stadionima i izvan njih.

Kako kažu, onaj ko kontroliše ulaz u klub kontroliše i prodaju droge u klubu – što je unosan dodatni izvor prihoda.

Uprkos novim zakonima koji treba da spreče ulazak huligana u poslove obezbeđenja, oni su često zaposleni kao telohranitelji, noćničuvari, radnici obezbeđenja – što su sve poslovi kojima je poverena javna bezbednost.

Srbija ima dugu istoriju tolerisanja huliganizma. Tokom ratova na Balkanu devedesetih godina oni su se u velikom broju priključivali paravojnim formacijama, među kojima je najpoznatija bila jedinica „Tigrova“, jedinica kojom je komandovao pokojni Željko Ražnatović Arkan, vođa ekstremne grupe navijača Crvene zvezde u Beogradu.

U vreme mira, njihovi sukobi su uticali na oblikovanje javnog mnjenja. Posle učešća u ratovima, navijačke grupe su pomogle da se sruši Slobodan Milošević, koji je kasnije preminuo u zatvoru. Takođe su predvodili žestoke proteste protiv hapšenja ratnih zločinaca, nezavisnosti Kosova i prava LGBT populacije.

Prema rečima analitičara, sa usponom vladajuće Srpske napredne strane u poslednjih šest godina, odnos između države i navijačkih grupa razvio se u neku vrstu poslovnog aranžamana: u zamenu za poslušnost na ulicama, huligani su dobili pravo da se bez ometanja bave svojim poslovima.

Kao primer te bliskosti navode zloglasnu beogradsku navijačku grupu sa navodnim vezama ne samo sa privatnim firmama za obezbeđenje nego i sa visokim državnim službenicima, uključujući visokog savetnika policije i generalnog sekretara vlade Srbije.

Grupa je poznata pod imenom „Janjičari“.

Ruka ruku mije
U jesen 2016, Aleksandar Stanković, poznatiji kao Sale Mutavi, ulazio je u svoj sivi audi A6 u na Voždovcu u Beogradu, kada su dvojica nepoznatih napadača otvorili vatru.

Pogođen sa više od 50 metaka u egzekuciji u mafijaškom stilu, bio je poslednji u dugom nizu desetina vođa navijačkih grupa koji su ubijeni u Srbiji u prethodnih nekoliko godina.

Protiv Saleta Mutavog podizano je više optužnica– za pretnje smrću, mučenje, prebijanje, za dela povezana sa drogom i posedovanje oružja. Uprkos tako velikom broju optužbi, proveo je relativno malo vremena u pritvoru.

Godine 2013. osuđen je na pet godina i deset meseci zbog organizovanja grupe za prodaju droge, ali je Prvi osnovni sud u Beogradu više puta odlagao njegovo zatvaranje, čak 10 puta zbog zdravstvenih razloga.

Sve ostale optužbe su ili odbačene ili je postupak bio u toku u trenutku kada je ubijen.

Dannakon ubistva, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović organizovao je emotivnu konferenciju za štampu na kojoj je objavio rat organizovanom kriminalu, a mnogi su se zapitali zašto je ubistvo huligana zahtevalo odgovor na tako visokom nivou.

Stanković je bio poznati vođa Janjičara, frakcije ekstremnih navijača Partizana, jednog od dva beogradska fudbalska kluba koji imaju fanatičnu podršku širom Srbije (drugi je Crvena zvezda).

Ime grupa je Janjičari,što je referenca na pretorijanskugardu osmanskog sultana koja je regrutovala hrišćanske dečake otete na Balkanu.

Janjičari su privukli pažnju javnosti 2013. godine, kada je Stanković, tada još navijač Crvene zvezde, organizovao grupu žestokih momaka kako bi preuzeo kontrolu nad južnim tribinama Partizana predvođene „Alkatrazom“, u to vreme dominantnom navijačkom grupom, navodi se u izveštajima u medijima.

Onaj ko kontroliše tribine predvodi i skandiranje navijača kluba. Međutim analitičari kažu da time grupa stiče i pravo da pruža usluge privatnog obezbeđenja u određenim noćnim klubovima u Beogradu, pa i kontrolu nad prodajom narkotika u tim klubovima.

Navijači Crvene zvezde imaju sličan sistem u obezbeđenju noćnih klubova u prestonici, kažu oni.

Beogradske huligane svrstavaju među najnasilnije u Evropi, ali stručnjaci za bezbednost kažu mnogo nasilja nema mnogo veze sa fudbalom.

Istraživanje 30 vođa navijačkih grupa u Srbiji obavljeno 2012. pokazalo jeda su protiv njih 26 podizane optužnice za nasilje, u 11 slučajeva za nasilje na sportskim terenima, a u 16 slučajeva za krivična dela protiv organa vlasti, navodi se u izveštaju Organizacije za bezbednost i saradnju u Evropi (OEBS).

„Drugim rečima, upravljanje fudbalskim klubovima i navijanje često su samo “smokvin list” kojim se prikrivaju ozbiljne kriminalne aktivnosti“, navodi se u izveštaju. „Kriminalne grupe, maskirane navijačkim šalovima, učestvuju u pranju novca, korupciji, izbegavanju plaćanja poreza i drugim oblicima organizovanog kriminala.“

Analitičari kažu da im je to dozvoljeno zato što su korisni političarima na druge načine ( više u delu: Korisne veze).

„Prvi deo njihovog [huliganskog] posla jeste da promovišu nacionalistički narativ u javnosti i podstiču jačanje nacionalizma, šovinizma i tako dalje“, kaže Saša Đorđević, istraživač u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku.

„Drugi deo je prodaja droge, a treći privatno obezbeđenje. Prvi deo je važan zbog politike i čini se da je to neka vrsta usluge [vladajućim političarima]. Huligani zauzvrat dobijaju pravo da neometano obavljaju svoje nelegalne poslove.“

Niski kriterijumi licenciranja?
Bar dvojica izbacivača koji su radili u klubu Tilt u vreme kada je Vukić zadobio smrtonosne povrede dobro su poznati pripadnici Janjičara. Jedan od njih je Tadić, kome se trenutno sudi za prodaju druge i nanošenje teških telesnih povreda Vukiću.

Prema policijskom izveštaju, kompanija Fort Security bila je zadužena za bezbednost u klubu te večeri. Vlasnik kompanije je Svetislav Nikolajev, MMA borac iz Vršca.

Nikolajev je i sam bio umešan u sukob sa Vukićem, ali protiv njega nije podignuta optužnica. Na snimku sa sigurnosne kamere koji je prikazan u sudnici vidi se kako on udara Vukića u glavu. Kada je pozvan da svedoči u postupku protiv Tadića za nanošenje telesnih povreda, tvrdio je da je udarac izveo otvorenom šakom, a ne pesnicom.

Srbija je 2013. donela zakon kojim se reguliše rad privatnih preduzeća za obezbeđenje – uključujući i osobe ovlašćene da nose vatreno oružje, kao što je obezbeđenje koje prati transport novca.

Oni koji su odslužili vojsku takođe se mogu prijaviti za licencu za privatno obezbeđenje sa dozvolom da nose oružje.

Novi zakon propisuje da svako ko radi u ovom sektoru mora da završi obuku, položi ispit i prođe bezbednosne provere za sticanje obavezne licence koju izdaje Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Prema ovom zakonu, preduzeća koja se bave privatnim obezbeđenjem mogu zakonito da poslujuu jedino ako njihovi zaposleni imaju licence. Kao krajnji rok za usklađivanje sa novim propisima bio je predviđen 1. januar 2017, ali eksperti tvrde da su mnoge firme još daleko od toga.

Svetislav Nikolajev pozira pred kamerom na slici postavljenoj na njegov Fejsbuk profil.

Nikolajev nije odgovorio na pitanja o svom radu u sektoru privatnog obezbeđenja niti da li su ljudi povezani sa Janjičarima radili za njegovu kompaniju u klubu Tilt.

Ministarstvo unutrašnjih poslova je odbilo da odgovori da li su Nikolajev ili ljudi koji su radili za njega bili licencirani za rad na obezbeđenju, čak i nakon što je poverenik za Informacije od javnog značaja posle podnete žalbe potvrdio naše pravo na pristup ovim informacijama.

Preduzeće Fort Security postalo je neaktivno jula 2017 – pola godine nakon incidenta u klubu Tilt – međutim Balkanska istraživačka mreža (BIRN) otkrila je da Nikolajev ima interes i u drugim preduzećima za privatno obezbeđenje.

Javni registar pokazuje da je on ovlašćeni zastupnik preduzeća MK Obezbeđenje.

Vlasnik preduzeća MK Obezbeđenje je Mladen Kuribak.

Kuribak, star 59 godina, dobro je poznat u Srbiji kao bivši šef policije, smenjen 2014. u akciji u kojoj su smenjeni šefovi policiijskih uprava, po nalogu tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića uz obrazloženje da je razlog to što su se više bavili politikom nego policijskim radom.

Ubrzo nakon odlaska iz MUP, Kuribak je osnovao preduzeće Edukator MK, koje obučava i asistira u pribavljanju licenci za rad u privatnom obezbeđenju, pokazuju podaci iz privrednog registra.

Preduzeće MK Obezbeđenje – čiji je zastupnik Nikolajev – osnovao je kao povezanu firmu za obavljanje posla privatnog obezbeđenja u decembru 2016.

Kuribak nije odgovorio na pitanja BIRN-a, ali izveštaj Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) kaže da je Edukator MK bilo prvo preduzeće u Srbiji koje je dobilo dozvolu Ministarstva unutrašnjih poslova za obuku i organizovanje ispita za licenciranje pripadnika obezbeđenja.

Do kraja 2015, preduzeće je imalo 10 centara za obuku, uglavnom u većim gradovima Srbije prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova.

U međuvremenu, MK obezbeđenje je dobilo dozvolu da pruža usluge obezbeđenja fizičkih lica, objekata i sportskih događaja početkom 2017, prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova koje je objavila Privredna komora Srbije.

Prijatelji sa vrha
Ubrzo posle Stankovićevog ubistva 2016, istraživački portal Insajder objavio je fotografiju pokojnog huligana na tribinama u zagrljaju sa dvojicom muškaraca koji su identifikovani kao istaknuti pripadnici Janjičara.

Jedan od njih dvojice je Nenad Vučković.

Vučković – poznat pod nadimkom „Vučko“ – nije običan navijač.

Ministar unutrašnjih poslova Stefanović javno je potvrdio da on radi za specijalnu jedinicu žandarmerije zaduženu za održavanje reda na fudbalskim utakmicama i demonstracijama, kao i za borbu protiv organizovanog kriminala.

„Mislim da navijanje ili vođenje grupe navijača nije krivično delo“, rekao je Stefanović novinarima ubrzo nakon objavljivanja fotografije Insajdera. „On je u policiju došao iz vojske. Mislim da su sve bezbednosne provere pokazale da nije činio krivična dela.“

Stefanović je izjavio da je Vučković bio u vojsci dok nije prešao u žandarmeriju. Pre toga je bio zaposlen u elitnoj Specijalnoj brigadi Vojske Srbije gde je bio sve do 2016.

I Ministarstvo odbrane i Ministarstvo unutrašnjih poslova odbili su da odgovore na pitanja o Vučkovićevoj ulozi u vojsci i policiji.

Zahtevi za intervju sa Nacionalnim savetom za sprečavanje negativnih pojava u sportu, savetodavnog tela koje je Stefanović osnovao u decembru 2017, ostao je bez odgovora.

Đorđević iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku rekao je da Vučković nikako nije smeo da prođe proveru Ministarstva unutrašnjih poslova kada se priključivao policiji, s obzirom na navode o njegovim vezama sa Janjičarima.

„Svaki kandidat mora proći bezbednosne provere“, kaže on. „Jedan od elemenata tih provera je ispitivanje da li je ta osoba bila direktno ili indirektno povezana sa članovima kriminalnih organizacija. Ukoliko takve veze postoje, ta osoba ne može raditi za policiju.“

Uprkos brojnim pokušajima, BIRN nije uspeo da stupi u kontakt sa Vučkovićem i dobije komentar.

Neki mediji pisali su da je Vučković u romantičnoj vezi sa Dijanom Hrkalović, bivšom sekretarkom Ministarstva unutrašnjih poslova.

Ministarstvo nije odgovorilo na zahtev za intervju sa Dijanom Hrkalović koji je dostavljen pre njenog odlaska sa posla, do kojeg je došlo iznenada u maju, bez obrazloženja.

Vučkovićevo prisustvo na južnoj tribini Partizana, gde su ga lokalni mediji fotografisali kako navija u društvu pripadnika Janjičara, među kojima su bili Stanković i Tadić nije bilo tajna. Takođe je bio i zvanični predstavnik Partizanovih navijača u skupštini kluba.

U februaru 2017, Vojni sindikat Srbije izneo je tvrdnje da je Vučković u više navrata – protivzakonito – koristio strelište, oružje i municiju za vežbanje gađanja zajedno sa Stankovićem i još jednim pripadnikom njegove grupe, Veljkom Belivukom, osuđivanim za nasilje.

Prema podacima sindikata, sa njima je bio i četvrti čovek: Novak Nedić, generalni sekretar Vlade Srbije.

Vučković je dao izjavu o ovim tvrdnjama istražnoj grupi Vojne policije u novembru 2018. Postupak protiv čuvara strelišta je obustavljen kada su dokazi misteriozno nestali, objavila je Mreža za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK), beogradski istraživačkiportal.

To nije bio jedini put da su Nedić i Vučković optuženi za zloupotrebe.

Nedić, tridesetsedmogodišnji bivši advokat, bio je član Uprave Partizana od avgusta 2013. do aprila 2014, kada je podneo ostavku da bi prihvatio novi posao u vladi.

Nema ničega neobičnog u tome što članovi vladajuće partije sede u upravnim odborima velikih sportskih klubova u Srbiji. Ali Nedićev interes za klub nije se okončao njegovim povlačenjem, tvrde ljudi bliski klubu.

U proleće 2016, Partizan je izdao saopštenje u kojem je optužio Nedića i Vučkovića da su angažovali navijače da gađaju jajima vodeće ljude kluba u njihovoj VIP loži „da bi izazvali atmosferu straha i javnog linča“ pred izbore za novu upravu.

„Iza svega stoji Novak Nedić, generalni sekretar vlade“, rekao je novinarima vršilac dužnosti predsednika kluba Milorad Vucelic. Dodao je: “[umesto jaja], mogle su biti bombe ili kamenje“.

Nedić nije odgovorio na zahtev BIRN-a za intervju.

Gledanje kroz prste?
U junu 2018, jedan od policijskih sindikata Srbije poslao je pismo ministru unutrašnjih poslova u kojem se traži razjašnjenje Vučkovićeve uloge u žandarmeriji posle dobijanja dojava o njegovoj umešanosti u podzemne kriminalne aktivnosti.

U pismu u koje je BIRN imao uvid, sindikat upućuje na incident iz avgusta 2017, kada je policija obavila rutinsko zaustavljanje i pretres audija A6 koji je vozio upravo Velibor Srećković.

Srećković, poluprofesionalni igrač ragbija koji je radio kao izbacivač, bio je jedan od pripadnika obezbeđenja u klubu Tilt one noći kada je Vukić navodno napadnut.

Velibor Srećković drži trofej na fotografiji objavljenoj na Fejsbuk stranici ragbi kluba Partizan.

Članovi jednogfudbalskogonlajn foruma Srećković oslovljavaju kao Vučkovićeva„desna ruka“.

BIRN nije uspeo da kontaktira Srećkovića.

Prema tvrdnjama Policijskog sindikata, policajci su tom prilikom pronašli pištolj CZ 99, kutiju za policijsku značku i kesu „belog praha“ skrivenu u odeljak za rukavice u automobilu u kom se nalazio Srećković.

Međutim, pokazalo se da audi nije bio Srećkovićev. Sindikat u pismu navodi da ima razloga da se veruje da je automobil pripadao Vučkoviću – pa su Dijani Hrkalović, tada državnoj sekretarki u Ministarstvu unutrašnjih poslova, postavili pitanje da li može to da potvrdi.

Ministarstvo unutrašnjih poslova nije odgovorilo na zahtev sindikata. Takođe nije odgovorilo na zahtev za intervju sa Dijanom Hrkalović o ovoj temi.

Saopštenje sindikata nije bilo prvo put da se Vučković i Srećković dovode u vezu sa sumnjivim audijem.

Kada je 2013. godine Sale Mutavi osvajao pozicije moći, Srećković je bio osumnjičen za umešanost u demoliranje kafićaHollywood, lokala čiji je vlasnik bio njihov rival, vođa navijačke grupe Alkatraz.

Prema podacima iz policijskog izveštaja u koji je BIRN imao uvid, bezbednosne kamere su snimile Srećkovića na pločniku ispred lokala u trenutku kada su pripadnici Janjičara ušli unutra i počeli da lome nameštaj i razbijaju stakla.

Srećković je iskoristio audi kao automobil za bekstvo i zaputio se prema Hali Pionir, zatvorenoj sportskoj areni na Paliluli. Prema policijskom izveštaju, tamo se sastao sa čovekom kome je predao ključeve kola.

Taj čovek je bio Vučković, kaže se u izveštaju.

Policija je kasnije uhapsila Srećkovića zbog sumnje da je učestvovao u incidentu u kafeu Hollywood, ali optužbe su odbačene nakon što je platio kaznu od 330 evra, pokazuje dokumentacija suda.

Protiv Vučkovića, koji je tada još bio u vojsci, nije podignuta optužnica. (U žandarmeriju je prešao tek dve i po godine kasnije.)

BIRNje otkrio da su Srećković i Vučković bili u vojsci u isto vreme i to u istoj Specijalnoj brigadi. Srećković je napustio vojsku dva dana pre napada na kafe Hollywood.

Nikolajev, vlasnik preduzeća Fort Security, za koje se veruje da je angažovalo Srećkovića u noćnom klubu Tilt, izgleda da je takođe služio u toj brigadi. Na fotografiji na Nikolajevljevom Fejsbuk profilu iz septembra 2011. prikazan je sa prepoznatljivom crvenom beretkom sa grbom jedinice.

Svetislav Nikolajev stoji treći s leva na slici iz septembra 2011.

Ministarstvo odbrane je potvrdilo da je Srećković služio u elitnoj jedinici od decembra 2010. do decembra 2013. godine, kao i da je pre toga prošao bezbednosne provere.

Međutim, ministarstvo poriče da je Nikolajev bio u ovoj jedinici.

Nezavisno od toga da li je bilo ko od imenovanih imao kriminalne veze pre ulaska u jedinicu, Đorđević iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku tvrdi da vlasti generalno nemaju mnogo uspeha u otklanjanju takve vrste pretnji za bezbednost.

„U poslednjih šest godina [otkako je SNS na vlasti] uočljiv je trend da institucije gledaju kroz prste svaki put kada se otkriju dokazi [o vezama sa kriminalom]“, kaže on.

„To nas dovodi do pitanja: ako ignorišu jedan slučaj, da li rade isto i u drugim slučajevima? Da li neko vodi računa o tome da ljudi koji rade za ove institucije nemaju policijski dosije?“

To je važno pitanje za Vukićevu porodicu i prijatelje koji još čekaju pravdu.

Tadić, čovek optužen da je naneo fatalni udarac, radio je kao privatno obezbeđenje na javnom servisu Radio televizija Srbije dok nije odveden u pritvor zbog suđenja za prodaju droge.

U postupku koji je počeo u martu, Tadiću se sudi po optužnici za prodaju droge, što on poriče. Na ročištu u aprilu u ovom postupku, njegov advokat je tvrdio da je Tadić radio i za kancelariju Novaka Nedića, generalnog sekretara vlade.

Na pitanje KRIK-a, Nedićeva kancelarija je odgovorila da Tadić nikada nije bio angažovan kod njih. Sedmicu kasnije, njegov advokat je rekao da je u pitanju bio nesporazum između njega i njegovog klijenta.

Tadić je 12. aprila oslobođen iz pritvora i smešten u kućni pritvor sa elektronskim praćenjem.

Ipak, njegova verenica je na društvenim mrežama objavila nekoliko fotografija na kojima se on vidi van svog stana – pa čak i kako vozi kola. Na jednoj fotografiji Tadić stoji u liftu sa rukama u džepovima trenerke, nasmejan, dok njegova verenica pući usne za kameru.

---

Korisne veze

Huligani u Srbiji već dugo imaju disproporcionalno veliki uticaj na politički život i u velikoj meri učestvuju u oblikovanju stavova javnosti na stadionima i ulicama – često uz prećutno odobravanje političara, kažu eksperti.

Mnogi se sećaju sukoba između navijača srpske Crvene zvezde i hrvatskog Dinama 1990. godine u Zagrebu, što je ostalo zabeleženo kao prvi plotun u balkanskom sukobu koji je srušio staru Jugoslaviju.

Tokom ratova, srpski diktator Slobodan Milošević je koristio navijače za promovisanje nacionalizma i širenje propagande, tvrde istoričari.

Godine 2000, navijačke grupe su se okrenule protiv Miloševića i podržale „Petooktobarsku revoluciju“ posle spornog ishoda izbora, što je dovelo do masovnih protesta na ulicama.

Kada je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008, članovi navijačkih grupa su opustošili centra Beograda i zapalili američku ambasadu.

„Videlo se da postoji neki skriveni uticaj na huliganske grupe“, kaže Saša Đorđević, analitičar za pitanja bezbednosti. „Za vreme protesta ’Kosovo je Srbija’ [2008. godine], policija je praktično dozvolila huliganima da uništavaju grad. Bilo je jasno da se u određenim situacijama koje se ne mogu rešiti u skladu sa zakonom pribegava korišćenju huligana.“

U narednim godinama huligani su navodno pravili nerede prilikom Prajda i prebijali pripadnike lezbijske, gej i transrodne zajednice. Takođe su novinarima upućivali pretnje smrću.

Kada je nova Srpska napredna stranka osvojila vlast 2012. pod vođstvom Aleksandra Vučića, odnos između države i huligana ušao je u novu fazu, tvrde analitičari.

Vučić, koji je dominirao srpskom politikom u poslednjih šest godina i nalazio se na svim uticajnijim pozicijama na vrhu državne uprave, naizgled je zauzeo oštar kurs protiv huliganizma i najavio totalni rat kada je 2013. godine bio na mestu potpredsednika vlade. .

Godine 2014, oko 7.000 policajaca je štitilo učesnike Prajda u Beogradu, čime je poslat signal da se huliganima više neće dozvoljavati da tuku LGBT pripadnike u Srbiji, zemlji koja je kandidat za ulazak u EU i čiji su standardi zaštite ljudskih prava zbog toga pod posebnim nadzorom međunarodne zajednice.

Ali Vučić je uskoro promenio stav.

Kada su ga 2016. godine pitali da li je spreman da zauzme oštriji stav prema nasilnim navijačkim grupama, Vučić, koji je u međuvremenu postao premijer, odgovorio je: „To je veoma teško pitanje za nas“. U nastavku izjave je implicitno potvrdio da država nije u stanju da porazi navijače.

Kada je Vučić polagao zakletvu kao predsednik u maju 2017, posle više dana masovnih demonstracija protiv njegove, po mišljenju mnogih, sve autoritarnije vladavine, privatno obezbeđenje koje je angažovala Srpska napredna stranka snimljeno je kako stupa u fizički kontakt sa novinarima i aktivistima.

Istraživački novinari iz Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) kasnije su otkrili da je jedan od pripadnika obezbeđenja koji je koristio silu tog dana bio pripadnik Janjičara Borko Aranitović, koji je radio i kao izbacivač u klubu Tilt (gde je u jednom drugom incidentu, nepovezanom sa Vukićem, kamera zabeležila kako stoji i posmatra kako drugi pripadnici obezbeđenja tuku jednog od gostiju).

---

Sumnjiva prijateljstva

Trava je još bila blatnjava na stadionu u gradu Samara na jugozapadu Rusije kada je novi skandal zasenio euforiju zbog pobede Srbije nad Kostarikom u grupnoj fazi Svetskog prvenstva u julu 2018.

Pojavile su se fotografije na kojima Danilo Vučić, dvadesetogodišnji sin predsednika Srbije Aleksandra Vučića, slavi na tribinama sa trojicom ljudi koje su mediji identifikovali kao zloglasne huligane sa policijskim dosijeima: to su bili Milan Krasić, Boris Karapandžić i Aleksandar Vidojević.

Krasić je u maju 2018. osuđen na 14 godina zatvora za ubistvo – ali se na presudu žalio i bilo mu je dozvoljeno da putuje u Rusiju. U maju 2019. apelacioni sud ga je oslobodio i sada je slobodan čovek.

Prema izveštajima medija, Vidojević je bio pred sudom zbog tuča na tribinama, pljačke i posedovanja oružja. Karapandžić je osuđen 2016. na četiri godine zatvora zbog prodaje droge, posedovanja oružja i nasilnog ponašanja – ali u martu 2017. kazna mu je preinačena u uslovnu.

Vidojević i Karapandžić su kasnije bili optuženi zbog razbijanja noćnog kluba Komitet, koji se nalazi pored Tilta, u oktobru 2018.

Četvrti čovek sa njima je Nemanja Srećković (nisu poznate veze sa Veliborom Srećkovićem), koji je zajedno sa Vidojevićem bio zvanični predstavnik navijača u upravnim telima Partizana 2016. godine.

Sva četvorica su poznati kao pripadnici Janjičara.

Grleći se i slaveći na tribinama u Rusiji, mladi Danilo Vučić i njegovo društvo nosili su majice sa mapom Kosova i rečima “Nema predaje” – što je slogan srpske nacionalističke opozicije koja se protivi nezavisnosti Kosova.

Na pitanje o ljudima sa kojima se njegov sin druži, predsednik Vučić je odgovorio da ga boli to što je prinuđen da objašnjava svom sinu da ga novinari napadaju samo zato što je navijao za Srbiju. “Moj sin nikada nije uradio ništa loše”, rekao je novinarima.

Ivana Jeremić je srpska istraživačka novinarka. Ovaj članak je nastao u okviru projekta Balkanske stipendije za izvrsnost u novinarstvu, uz podršku Fondacije ERSTE i Fondacija za otvoreno društvo, u saradnji sa Balkanskom istraživačkom mrežom.