Prethodni rok za podnošenje prijava koji je postavila Vladina komisija za priznavanje i verifikaciju statusa žrtava seksualnog nasilja tokom rata na Kosovu, ističe 5. februara, čime bi bio završen petogodišnji proces registracije.

Ali, aktivisti su od vlasti tražili da se rok produži jer smatraju da ovaj petogodišnji period nije bio dovoljan da se žrtve prijave, imajući u vidu da preživeli osećaju nelagodu da se registruju. Ipak, nakon 5. februara, do donošenja izmena zakona neće se primati nove prijave.

Do ove situacije je došlo jer su neki aktivisti na Kosovu izrazili zabrinutost zbog, kako kažu, malog broja zahteva preživelih da im se zvanično prizna status žrtve, što im omogućava određene beneficije.

Kosovski zvaničnici i organizacije civilnog društva koje se bave ovim pitanjem u više su navrata isticali da se procenjuje da je broj žrtava ratnog silovanja viši od 20.000. Ali do sada se Vladinoj komisiji prijavilo samo oko 1.870 ljudi.

Vasfije Krasnići Gudman, jedna od retkih osoba koje su preživele ratno silovanje a koje su javno progovorile o tome, kaže da je duboko razočarana brojem do sada podnetih zahteva.

“Broj žrtava koje su se prijavile veoma je mali. Očekivala sam mnogo više”, istakla je ona za BIRN.

“To je bolno. Čini se da nisu bili dovoljno ohrabrivani da se prijave”, dodaje Krasnići Gudman.

Ona izražava zabrinutost što se prema nekim podnosiocima zahteva nije postupalo dovoljno senzitivno: “Na osnovu izjava žrtava, Vladina komisija nije svaki slučaj tretirala humano”, naglašava ona i dodaje: “Mnoge žrtve su pozvane da dođu na razgovor, ali značajan broj njih je izrazio nezadovoljstvo načinom na koji se prema njima postupalo.”

Tokom rata na Kosovu, u aprilu 1999. godine, dva srpska policajca su Krasnići Gudman iz njene kuće odvela u napuštenu kuću, gde su je silovali. Ona je tada imala 16 godina. U javnosti se oglasila pre četiri godine, nakon što je Vrhovni sud Kosova oslobodio dvojicu osumnjičenih za silovanje.

Od tada se zalaže i za druge žrtve, ohrabrujući ih da se jave, da ispričaju svoje priče i prijave za priznavanje zvaničnog statusa žrtve seksualnog nasilja, što takođe omogućava i da se dobije mesečna nadoknada od 230 evra.

‘Teško okruženje’ za preživjele

Vasfije Krasniqi Goodman pred Skupštinom Kosova govori o pravdi za žrtve seksualnog nasilja. Fotografija Vasfije Krasniqi Goodman.

Kadire Tahiraj, direktorka Centra za promociju ženskih prava u Glogovcu, koja se takođe zalaže za prava žrtava koje su preživele seksualno nasilje tokom rata, smatra da je jedan od glavnih faktora koji obeshrabruju podnosioce zahteva stav Vladine komisije prema žrtvama.

“Proces verifikacije je praćen odugovlačenjem procedura i nedostatkom adekvatnog pristupa preživelima od strane komisije”, ističe Tahiraj za BIRN.

“Komisija je mogla učiniti više da ohrabri žrtve. Ali kada su počeli lično da pozivaju žrtve, tražeći od njih da donesu svedoke ili medicinske izveštaje, to ih je uplašilo”, dodaje ona.

Međutim, predsednica Vladine komisije Leonora Seljmani insistira da je proces bio uspešan.

“Uzimajući u obzir teško okruženje za njih na Kosovu i vreme koje je prošlo, ove brojke su ohrabrujuće”, kaže Seljmani za BIRN.

Ona navodi da društvene stigme koje i dalje pogađaju žrtve ratnog silovanja, posebno u ruralnim područjima, ali i nedostatak podrške porodice, i dalje predstavljaju veliki problem. To je mnoge obeshrabrilo da se prijave, objašnjava Seljmani.

“Istorija svih ratova nam govori da vrlo mali broj žrtava silovanja istupa i traži priznanje. To je bio slučaj u Nemačkoj, Japanu i Ruandi. Kosovo nije izuzetak”, kaže ona.

Kada je proces verifikacije počeo, mnogi su oklevali da se prijave, bojeći se da bi ih porodice ili njihova zajednica mogle odbaciti.

U maju 1999. godine, Husa (koje nije njeno pravo ime) je izdvojena iz kolone izbeglica. Silovana je i mučena od strane srpskih snaga u privatnoj kući u Srbici na severu Kosova. Ali članovi njene porodice nisu stali uz nju.

Uprkos svom užasnom iskustvu, Husa kaže da se plaši da se prijavi za dobijanje statusa žrtve.

“Moja porodica ne želi da se moje ime negde pojavi”, objašnjava ona.

“Neke od žena sa kojima sam bila, prijavile su se i dobile status, ali ja nisam mogla”, navodi ona i dodaje:  “Umesto toga, pokušavam da radim, čisteći sve vreme po privatnim kućama, marketima ili hotelima.”

Žrtve se boje ponovnog proživljavanja traume

Slobodan Milošević, koji se teretio i za odgovornost za seksualno nasilje tokom rata na Kosovu, u sudnici Haškog tribunala, februar 2002. Foto: EPA/AP POOL/Fred Ernst.

Veprore Šehu, direktorka organizacije “Medica Kosova”, koja pruža podršku žrtvama ratnog seksualnog nasilja, ističe nekoliko razloga zašto je broj ljudi koji su podneli zahtev za priznavanje statusa manji od očekivanog.

“Proces, zasnovan na detaljnom opisu traumatičnog događaja i često potkrepljen dokazima, bio je dodatni faktor koji je obeshrabrio žrtve”, naglašava Šehu za BIRN.

Ona objašnjava da su veliki broj žrtava bliski srodnici civila ili boraca Oslobodilačke vojske Kosova koji su ubijeni tokom rata, a pošto program ne dozvoljava da se u jednoj porodici primaju dve novčane isplate pomoći, mnoge žrtve se nisu ni prijavile za dobijanje statusa žrtve ratnog seksualnog nasilja.

Šehu je jedna od aktivista koji su podržali preživele koji su dali iskaz kako bi se omogućilo da optužbe za seksualni napad budu uključene u optužnicu protiv jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ).

“Tretman MKSJ-a prema žrtvama i svedocima prvenstveno je doprineo ćutanju žrtava”, navodi ona. Prema njenim rečima, identitet dve žene koje su svedočile na suđenju Miloševiću u MKSJ-u, indirektno je otkriven tokom svedočenja i one su nakon povratka kući doživele negativne posledice.

Pred MKSJ-om je suđeno u nekoliko predmeta u kojima su optužbe, uz druge ratne zločine, uključivale i silovanje. Odgovornost za seksualno nasilje tokom rata na Kosovu bila je, osim u predmetu protiv Miloševića, koji je preminuo pre nego što mu je presuda izrečena, i deo optužnica MKSJ-a protiv šest drugih visokih jugoslovenskih i srpskih zvaničnika.

Četvorica optuženih – potpredsednik Vlade Jugoslavije Nikola Šainović, načelnik Štaba MUP-a Srbije na Kosovu Sreten Lukić, komandant Treće armije Vojske Jugoslavije Nebojša Pavković i komandant Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije Vladimir Lazarević – osuđeni su i zbog nesprečavanja incidenata seksualnog nasilja.

Na Kosovu, presudom koja je doneta u julu 2022. a koja se smatra vrlo značajnom, Osnovni sud u Prištini osudio je bivšeg srpskog policajca Zorana Vukotića na deset godina zatvora zbog silovanja, kao i zbog učešća u proterivanju albanskih civila iz Vučitrna u maju 1999.

Feride Rušiti, direktorka prištinskog Centra za rehabilitaciju preživelih od torture, koji pruža medicinsku, pravnu i finansijsku podršku žrtvama ratnog silovanja, kaže da veruje da ima više razloga za neočekivano mali broj prijavljenih.

Razlozi leže u tome što su “mnoge žrtve preminule, neke su među nestalim licima, a druge žive van Kosova”, rekla je ona.

Rušiti smatra da je rok od pet godina kratak kako bi se sve preživele žrtve ubedile da se prijave.

“Stigma i sram koji i dalje postoje otežavaju stvaranje okruženja u kojem će preživeli naći hrabrosti da podnesu zahtev za njihovo pravno priznavanje”, zaključuje ona.