Kako bi izbegli napade Miloševićevih snaga na hiljade kosovskih Albanaca  napustilo je svoje domove i utočište potražilo u udaljenim selima. U jednom od ovih sela u regionu Golak na severoistoku Kosova, Slivova je fotografisao majku koja je šišala svog sina koji je klečao ispred nje.

Majčino lice je tamno. Njen izraz odražava strah koji oseća. Pored nje stoji manje od pola flaše vode da opere glavu detetu.

„Fotografija je možda snimljena 9. aprila 1999. godine, kada sam i sam bio raseljen“, kaže Slivova za BIRN u intervjuu koji smo s njim radili u Prištini.

Nekoliko sati pre nego što je NATO započeo vazdušne napade 24. marta i s obzirom da se bezbednosna situacija u Prištini pogoršavala, Slivova je odlučio da napusti kuću i ode kod svog strica u selo Makovac, deset kilometara severno od Prištine. „Nisam čak ni fotoaparat poneo sa sobom”, priča on.

Njegov mlađi brat, koji se rizikujući vratio da vidi rođake koji su ostali u gradu, doneo mu je fotoaparat – ali je sa filmom koji je bio u njemu mogao da uradi samo još šest fotografija.

„Kada mi je fotoaparat dospeo u ruke, počeo sam da obilazim okolna sela. Skoro svaki dan sam posećivao neko selo i fotografisao raseljene ljude. Bilo je na hiljade raseljenih iz sela oko Prištine i Podujeva, ali ja nisam imao dovoljno filma pa sam morao da pazim kako ga koristim”, kaže on.

„Nikada nisam mislio da će fotografija preživeti“

Ridvan Slivova pokazuje fotografiju koju je napravio u aprilu 1999. godine. Foto: BIRN

Na fotografijama koje je napravio u ratu, Slivova prikazuje gorku tragediju koja je tokom 1998-99. zadesila mnoge albanske porodice na Kosovu, ali i njihove ljudske napore da prežive i prilagode se ratnim uslovima.

Kao deo svakodnevnog života raseljenih lica u poljima ili šumama Kosova, majke su morale da rade stvari koje nikada pre nisu radile, poput šišanja svoje dece.

Slivova ističe da je tokom rata, pokušavajući da izbegne srpske snage, bio primoran da svuda ide peške.

„Pešačio sam više od tri sata da stignem do ovog sela“, navodi on.

U okolini je video ljude koji su noćili pod vedrim nebom i napolju spremali hranu jer su seoske kuće bile pune raseljenih ljudi.

„Ono što sam želeo da uhvatim ovom fotografijom je izvan predstavljanja realnosti života raseljenih civila, da su se ljudi uprkos patnji sa kojom su se suočavali, borili da održe higijenu”, objašnjava Slivova.

„Pored šišanja koje je u fokusu, u pozadini se vidi i kako se suši neka odeća“, dodaje on.

Naglašava kako je bio svestan da fotografija možda nikada neće biti razvijena, jer je nastala u ratnim okolnostima.

Film mesecima nije bio razvijen, a nekoliko sedmica je čak bio zakopan u dvorištu.

„Nikad nisam mislio da će fotografija preživeti. Nisam bio siguran ni da ću ja preživeti“, kaže on.

„Zakopao sam negative i rođacima rekao za to mesto. Želeo sam da znaju u slučaju da ne preživim rat. Želeo sam da fotografije budu svedok istine o tome šta se dešavalo na ovim prostorima”, objašnjava on.

Negativi su ostali zakopani do 12. juna 1999. godine, dana kada su mirovne snage NATO-a ušle na Kosovo nakon 78. dnevnog bombardovanja kojim su  jugoslovenske snage primorane da se povuku sa Kosova.

Nekoliko dana kasnije, Slivova je razvio fotografije u Prištini. „Trenutak kada sam držao fotografije u rukama, bio je veoma emotivan. Mešavina radosti i tuge zbog onoga što smo doživeli”, priseća se on.

„Imati fotoaparat bilo je opasno“

Civili, kosovski Albanci, napuštaju svoje domove u aprilu 1999. Foto: Ridvan Slivova

„Uvek sam smatrao da je ovaj posao misija, a ne profesija”, naglašava 54. godišnji Slivova.

Njegova karijera započela je kasnih osamdesetih godina, kada je bio student, nakon čega je dobio posao u Rilindji, tada jedine dnevne novine na Kosovu, koje su prestale da izlaze u avgustu 1990. godine kada ih je srpski režim stavio pod svojom upravom i otpustio sve zaposlene Albance.

Slivova kaže da je i pre rata bio naviknut na rizike.

„Od 1989. godine pa nadalje srpska policija me je više puta hapsila, oko 20 puta. Ali tokom rata, imati fotoaparat bilo je jednako posedovanju oružja. Ako ne i opasnije”, naglašava on.

Kosovo do danas, nakon završetka rata 1999. godine, nije stvorilo odgovarajuću arhivu materijala koji dokumentuje zločine počinjene tokom sukoba i za vreme predratnog otpora srpskoj vlasti.

„Imam fotografije hapšenja srpske policije 1990. godine. One su živi dokaz kroz šta smo prošli”, ističe Slivova.

Priseća se kako je nakon rata svoj rad ponudio Muzeju Kosova, ali mu je rečeno da oni žele samo razvijene fotografije, a ne negative. „Imam na hiljade nerazvijenih fotografija, previše košta da ih razvijem”, objašnjava on.

Kaže da mu svaki susret sa ljudima koji se pojavljuju na njegovim ratnim fotografijama emotivno iskustvo. „Ponekad im dam fotografije za uspomenu”, navodi Slivova.

„Ali nikada nisam sreo protagoniste ove fotografije (dečaka i njegovu majku). Želim da ih upoznam i vidim kako izgledaju nakon 23 godine”, kaže on.