Dok pokušava dati hronološko objašnjenje o materijalu na policama, Šalja za trenutak staje i uz uzdah podiže jednu obrve.

“Eh, puno posla, mnogo godina. Greh je što se ne koriste dovoljno često“, kaže on.

Savet za odbranu ljudskih prava i sloboda prati kršenje ljudskih prava od 1989. godine. Aktivisti ove organizacije su intervjuisali žrtve i svedoke i prikupljali informacije, a neki od njenih advokata su Haškom tribunalu dostavljali informacije o Slobodanu Miloševiću.

“Preko 2.000 ljudi radilo je više od jedne decenije dobrovoljno. Registrovali smo sve što se dešavalo na Kosovu tokom 1990-ih”, ističe Šalja za BIRN.

Dokumenti koje je Savet prikupio su veoma značajni i pretstavljaju ključni zapis istorije Kosova pod jugoslovenskom vlašću.

“Mislimo da je nakon 33 godine došlo vreme da ih stavimo u Državni arhiv”, navodi Šalja. “Dobro su očuvani. Ali nemamo kapacitet da ih zauvek čuvamo”, dodaje on.

Savet za odbranu ljudskih prava i sloboda i dalje je glavni repozitorijum za dokumentaciju koju su izradili različiti aktivisti za ljudska prava na Kosovu od 1989. do 1999. Tokom poslednje dve decenije, vrlo malo je urađeno na prikupljanju arhivske građe koja se odnosi na rat.

Posle završetka rata, Državna agencija za arhive Kosova nije uspjela da stvori nijednu odgovarajuću arhivsku zbirku. Prvi čovek agencije Bedri Zuberaj kaže da materijal koji poseduju u vezi sa ratom su fotografije i neki članci stranih novina.

“Državni arhiv Kosova, koji ima osam kubnih metara građe, sadrži nešto više od jednog metra materijala koji se odnosi na rat“, objašnjava Zuberaj za BIRN. Međutim, kako ističe “iako su materijali vezani za rat fragmentirani, oni su ipak korisni.”

On, s druge strane, priznaje da je kolekcija neadekvatna: “Šteta. Mogli bsmo više uraditi”, zaključuje on.

Kosovski političari su u više navrata navodili da je Srbija počinila genocid tokom rata, a pretili su i podizanjem tužbe protiv Beograda pred međunarodnim sudovima. Ali paradoksalno u ovome je što nisu uspeli uspostaviti arhivu u vezi s ratom.

“Prava je šteta što više od dve decenije nismo stvorili kulturu koja podržava uspostavljanje ratnih arhiva”, naglašava Zuberaj.

Kao i druge inicijative u vezi s ratom i suočavanju s prošlošću, većinu arhivskih zbirki koje postoje na Kosovu kreirale su organizacije civilnog društva.

Kao na primer, Fond za humanitarno pravo (FHP) Kosovo sa sedištem u Prištini, koji radi na dokumentovanju činjenica o ratu kako bi se obezbedio integritet suđenja za ratne zločine.

“Prikupljali smo materijale u vezi s ratom. Većina se odnosi na svedočenja preživelih i porodica žrtava, kao i drugi snimljeni dokazi uključujući vizuelne materijale i fotografije”, objašnjava za BIRN Bekim Blakaj, izvršni direktor FHP Kosovo.

“Ipak, dosta materijala se nalazi u privatnim rukama i nijedna institucija nije razmišljala ozbiljno da taj materijal prikupi, analizira i arhivira“, kaže on.

Dokumenti nestaju bez traga

Bedžet Šalja. Foto: BIRN.

Jedna od institucija koja može da pomogne u uspostavljanju odgovarajuće arhive koja se odnosi na rat je kosovski Institut za istraživanje ratnih zločina. Institut je prvobitno osnovan 2011. godine, 2018. ga je ukinuo tadašnji premijer Ramuš Haradinaj, a prošle godine je ponovo uspostavljen od strane vlade Aljbina Kurtija.

Baki Svirca, šef Odeljenja za tranzicionu pravdu pri Ministarstvu pravde i predsedavajući Radne grupe za nacionalnu strategiju za tranzicionu pravdu Kosova, kaže da će strategija uključivati ​​i uspostavljanje baze podataka arhivske građe. Strategija je već izrađena i biće puštena u javnu raspravu u septembru.

“Možda bi bilo potrebno da novostvoreni kosovski Institut za istraživanje ratnih zločina bude arhivski mehanizam koji će prikupljati sve moguće podatke u vezi s ratom, kao i da se uspostavi centar za istorijsko sećanje koji će se baviti obradom arhivske građe”, navodi Svirca.

U mnogim slučajevima teško je pronaći potencijalno značajan materijal jer ne postoje tačne informacije o tome koji ga pojedinci ili organizacije imaju.

“Lokacija mnogih dokumenata je zauvek izgubljena, jer nije postojala tačna evidencija o tome ko je prikupljao dokumente i sa kojih lokacija”, naglašava Blakaj.

Dosta značajnog materijala nalazi se u rukama privatnih lica koji su na ličnoj inicijativi prikupljali dokumente i druge predmete o ratu. Postoji opasnost da ovaj materijal propadne zbog neadekvatnog rukovanja s njim i njegovog skladištenja.

Zuberaj je pozvao pojedince koji imaju ovakvu privatnu kolekciju da istu predaju Državnoj agenciji kako bi se obezbedilo da će ovaj materijal biti sačuvan “kako treba”. Ali koliko njih će odgovoriti na njegov poziv, ostaje upitno.

Esat Šalja, koji se amaterski bavi arhiviranjem snimaka zločina počinjenih tokom rata na Kosovu 1998/99. godine, do sada je sakupio više od 2.000 videa, koje čuva u svojoj kući u selu Krajkovo u opštini Glogovac.

Javnost ove snimke, koji su nemontirani i uglavnom bez zvuka, nije videla. Mnogi snimci imaju uznemirujući sadržaj koji se ne može emitovati niti biti objavljen ​​na društvenim mrežama. Ali Šalja veruje da oni mogu da posluže tužiocima u njihovim istragama.

“Ministarstvo pravde je pozvalo ljude poput mene da im predaju materijal. Ali ministarstvo nije arhivsko odeljenje. Kada bi im predao (snimke), poslao bih ih u Državni arhiv”, objašnjava Šalja za BIRN.

Ipak dodaje da “trenutno Državni arhiv nema sistem bezbednosti. I dalje se ne osećam lagodno da ih njima pošaljem”.

Zuberaj priznaje da im nedostaju mnogi bezbednosni aspekti, poput sistema za dojavu požara. Ali on ističe da Državni arhiv može dati garancije da privatne kolekcije, ako budu predate, neće biti oštećene.

Salji Krasnići, penzionisani doktor koji je takođe prikupio dokaze o ljudima koji su u centralnoj kosovskoj bolnici preminuli od posledica zlostavljanja i torture, uglavnom tokom rata, takođe okleva da li da materijal koji ima preda Državnom arhivu.

“Ministarstvo pravde me kontaktiralo u vezi sa saradnjom. Ali ipak ne vidim da su posvećeni ozbiljnom radu“, objašnjava on.

“Ima više od 12.000 bolničkih registara, videozapisa i slika koje sam prikupio za potrebe svog akademskog istraživanja. Razmišljam da li da ih predam Državnom arhivu ili da ih zadržim u svom domu”, kaže Krasnići.

Digitalna arhiva Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) omogućava pristup nizu dokumenata i drugih zapisa koji se odnose na istoriju sukoba u bivšoj Jugoslaviji, nudeći važne informacije o tome šta se dešavalo na Kosovu tokom rata.

Tokom proteklih nekoliko godina Kosovo je pozivalo Srbiju da otvori svoju vojnu i policijsku arhivu iz jugoslovenskog doba, kako bi se došlo do informacija koje bi pomogle u pronalaženju lokacija ratnih masovnih grobnica, ali Srbija nije odgovorila. Ona je zauzvrat tražila da se ratna arhiva Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) otvori. Ovaj zahtev takođe nije udovoljen. Kosovo tvrdi da OVK nikada nije imala arhivu.

Dosijei UN-a nedostupni

Komandant misije NATO-a na Kosovu Klaus Rajnhart, lider kosovskih Albanaca Hašim Tači, šef misije UN-a Bernard Kušner, Ibrahim Rugova iz Demokratskog saveza Kosova i Redžep Ćosja iz Ujedinjenog demokratskog pokreta obraćaju se medijima nakon što su se u decembru dogovorili o zajedničkoj administraciji Kosova kreirane od UN-a 1999. Foto: EPA/Aljban Bujari.

Osim arhive koja se direktno odnosi na rat, Kosovo ima problem i sa civilnom arhivom, koja je uklonjena ili uništena kada su se Vojska Jugoslavije i srbijanska policija povlačili na kraju rata 1998/99.

Naime, kada su srpske snage napuštale Kosovo, sa sobom su odnele i većinu vojnih i policijskih dosijea, ali i civilnu dokumentaciju. Srbija je nakon toga nastavila sa paralelnim sistemom sudova, policijskih uprava i opštinskih kancelarija, pa su tako vlasti u sedam gradova u Srbiji postale nadležne za matične evidencije građana u kosovskim gradovima i opštinama.

Institut za istraživanje ratnih zločina je 2015. godine objavio knjigu o krađi i uništavanju arhive Kosova od strane Srbije, pre i tokom rata.

Autor knjige Baki Svirca za BIRN naglašava da su to “pažljivo isplanirale i sprovele srpske državne strukture“ kako bi se promenila demografska situacija na Kosovu, zaplenila imovina i sprečio povratak kosovskih Albanaca koji su pobegli od rata.

On objašnjava da se ovo odnosi na istorijski arhiv, katastarsku evidenciju, matične knjige, te evidencije kulturnog nasleđa, javnih preduzeća, banaka, sudova i policije. “Ali do danas nije pripremljen detaljan izveštaj o razmerima uništenja institucionalnog sistema arhiva”, objašnjava Svirca.

U okviru dijaloga između Beograda i Prištine, koji se vodi posredstvom EU s ciljem normalizacije odnosa, došlo je do sporazuma o matičnim knjigama i katastarskim evidencijama, s ciljem da se osigura da Kosovo ima punu evidenciju o periodu pre nego što je Jugoslavija izgubila kontrolu nad svojom bivšom pokrajinom krajem rat. Srbija je vratila ovu evidenciju, ali samo kao skenirane kopije.

Svirca smatra da se o celokupnoj nestaloj arhivi treba razgovarati tokom pregovora o normalizaciji odnosa koji se vode u Briselu.

Takođe predlaže da se zvanično zatraži od Ujedinjenih nacija da Kosovu predaju arhivske dokumente iz perioda kada su zemljom administrirale UN, od okončanja rata 1999. do proglašenja nezavisnosti 2008. godine.

“Na osnovu međunarodnog prava, sve što je stvoreno na jednoj teritoriji pripada toj zemlji koju je stvorila misija UN na Kosovu“, ističe Svirca.

Kosovska vlada nikada nije tražila od UN-a ovu dokumentaciju, koja može da pruži značajan uvid u još jedan važan period u istoriji Kosova.