Ovo su reči žene izrečene pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, pred kojim je ona svedočila kao zaštićeni svedok na suđenju bivšem pripadniku Vojske Republike Srpske (VRS) Daliboru Maksimoviću. Nakon što je u maju 1992. godine u blizini Bratunca u istočnoj Bosni i Hercegovini ubio četvoricu muškaraca, prema prvostepenoj presudi, Maksimović je držao ovu ženu u zatočeništvu skoro dva dana i silovao ju je nekoliko puta.

U septembru 2019. godine, tri godine nakon što je ova žena svedočila, Maksimović je prvostepenom presudom osuđen za ubistvo, nezakonito zatvaranje i silovanje civila bošnjačke nacionalnosti, te je osuđen na 15 godina zatvora.

U presudi se navodi da su 9. maja 1992. godine, tokom rata u BiH, Maksimović i još jedan pripadnik VRS-a izdvojili trojicu muškaraca iz grupe zarobljenih bošnjačkih civila i strijeljali ih. Jedan od njih je još davao znakove života, pa mu je Maksimović nožem prerezao grlo.

Istog dana ubio je još jednog Bošnjaka. Zatim je, u pratnji još jednog neidentifikovanog pripadnika VRS-a, naredio dvema ženama – na njegovom suđenju zaštićeni svedoci  VS1 i VS2 – da uđu u njihovo vozilo.

Žene su odveli u šumu u blizini Bratunca, gde je neidentifikovani vojnik silovao VS2. Maksimović je silovao VS1, a zatim ju je odveo u svoju kuću koja se nalazila u blizini, gde ju je ponovo silovao tokom noći, a ujutro je pustio da ode do obližnje autobuske stanice.

Kada se VS1 pojavila na sudu u septembru 2016. godine, rekla je da ne želi da se licem u lice sretne s optuženim, a sud joj je dozvolio da svedoči iz posebne prostorije.

Pre nego što je ona svedočila, iskaz je dao stručnjak Branko Mandić, koji je naveo da je na osnovu pregleda i medicinske dokumentacije kojima je imao pristup, utvrdio da ovaj svedok pati od hroničnog oblika posttraumatskog stresnog poremećaja, anksioznosti i depresije.

“Što se tiče njenog trenutnog mentalnog stanja, mogao sam primetiti da u njoj postoji određena emocionalna napetost koja se pojavljuje tokom razgovora o određenim temama vezanim za ratna dešavanja; međutim, ta emocionalna napetost nije prisutna kod drugih tema”, naglasio je Mandić.

Rekao je da je VS1 kazala i da je tokom rata obolela od dijabetesa i hipertenzije.

Opisujući kako se osećala dan nakon što je silovana, VS1 je na sudu izjavila: “Molila sam da me neko ubije kako ne bih više živela s ovom nesrećom – ne mogu gledati, ne mogu živeti više od sramote.”

Sudija ju je pitao koliku odštetu traži za ono kroz što je prošla.

“Pa, ​​časni sude, tražim što je normalno, ako postoji tako nešto, moj život je uništen, a vi znate koliko to vredi”, rekla je ona.

Ipak, sud joj nije dodelio ništa. Prvostepenom presudom preporučeno joj je da podnese građansku tužbu za naknadu štete. Advokatkinja ove žene, Marina Klajić, kaže da je tokom suđenja podnesen zahtev za odštetu, “ali je sud odbio čak i diskutovati o tome”.

Srbijanski sudovi do sada nisu dodelili kompenzaciju nijednoj žrtvi u predmetima ratnih zločina.

U dokumentu “Predlog praktične politike: Procesuiranje zločina seksualnog nasilja tokom oružanih sukoba pred sudovima u Republici Srbiji”, koji je prošle godine objavio Fond za humanitarno pravo (FHP) sa sedištem u Beogradu, navodi se da je od početka rata u Bosni i Hercegovini, odnosno od 1992. do 1993. godine, silovano između 12.000 i 70.000 žena.

Međutim, Tužilaštvo za ratne zločine (TRZ) Srbije procesuiralo je samo desetak slučajeva ratnog seksualnog nasilja.

Isti problem je 2017. godine istakla i tadašnja direktorka pravnog programa FHP-a, Milica Kostić. U publikaciji pod naslovom “Rodna dimenzija ratnih zločina: seksualno nasilje nad ženama”, koji je objavio Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP), Kostić izražava zabrinutost zbog malog broja osuđujućih presuda za ratno seksualno nasilje u Srbiji.

“Do danas su u Srbiji donete samo dve pravnosnažne osuđujuće presude za silovanje kao za ratni zločin (Bijeljina i Lekaj). Imajući u vidu rasprostranjenost zločina seksualnog nasilja tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, analiza zaključuje da je TRZ zanemarilo ova dela”, napisala je Kostić.

Pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), gotovo polovina onih kojima je suđeno, optužena je između ostalih ratnih zločina i za odgovornost za seksualno nasilje.

Kostić u svojoj publikaciji iz 2017. godine ističe suđenje Dalibora Maksimovića, napominjući da je sud odbio predlog TRZ-a da se izvrši nova ekspertska analiza obima duševne patnje žrtve. Sud je tvrdio da bi to dovelo do “odugovlačenja postupka”.

Kostić ističe da odugovlačenje postupka ne predstavlja baš razlog za brigu “ako se ima u vidu da suđenja za ratne zločine u Srbiji ionako u proseku traju pet ili više godina”.

“Govoriti o seksualnom nasilju je traumatično za žrtve”

Marina Kljajić. Foto: Una Sabljaković

Preporučivši VS1 da podnese građansku tužbu za naknadu štete, sud ju je ne samo primorao da ponovo svedoči u novom sudskom postupku o tome šta joj se dogodilo, već i da otkrije svoj identitet, budući da, prema Zakonu o parničnom postupku Srbije, podnosilac zahteva za naknadu štete se ne može pojaviti pred sudom pod pseudonimom.

Zbog toga je VS1 odustala od zahteva za odštetu.

“Govoriti o seksualnom nasilju, koje su žrtve pretrpele, je izuzetno traumatično za njih”, kaže za BIRN Marina Kljajić, advokatkinja koja zastupa žrtve u nekoliko predmeta ratnih zločina pred Višim sudom u Beogradu.

“Žrtva (VS1) u slučaju Bratunac svedočila je pod zaštitnim merama, sa skrivenim identitetom. Budući da se u građanskom postupku kao tužitelj mora pojaviti pod svojim punim imenom i prezimenom, ona se odrekla zahteva za odštetu kako bi osigurala da njen identitet nikada neće biti otkriven”, dodaje Kljajić.

Retraumatizacija se događa kada neko mora ponovo da govori o bolnom iskustvu iz prošlosti, objašnjava Biljana Slavković, psihoterapeutkinja koja radi sa ženama žrtvama različitih vrsta nasilja, uključujući i ratno seksualno nasilje.

“Kada se ponovo govori o takvom iskustvu, žrtve se osećaju kao da ponovo prolaze kroz to”, naglašava Slavković.

“Naravno, želela bih da naglasim da je razgovor sa psihoterapeutom jedna stvar, dok je razgovor sa predstavnicima državnih organa, gde se ta osoba oseća kao da je na neki način ponovno izložena i simbolično silovana, druga stvar, posebno kada oni koji vode te razgovore nisu dovoljno senzibilizirani za tu vrstu problema”, dodaje ona.

Vrhovni sud ističe poštovanje prava žrtava

Vrhovni kasacioni sud Republike Srbije. Foto: Wikipedia

Vrhovni kasacioni sud, najviši sud u Srbiji,  je u oktobru 2019. predstavio Smernice za unapređenje sudske prakse, kada se sudovi bave pitanjem naknade štete žrtvama teških krivičnih dela.

U Smernicama se naglašava da je, kao dеo sudskog postupka, neophodno da sudovi dodele odštetu žrtvama teških krivičnih dela.

Iako, dodaje se u dokumentu “ovakvo postupanje nije u skladu sa načelom efikasnosti postupka, kao ni sa obavezama koje proizlaze iz potvrđenih konvencija (od strane Srbije) i drugih međunarodnih dokumenata o minimalnim standardima u poštovanju prava žrtava”.

Vrhovni kasacioni sud Srbije takođe ističe da sudije i tužioci treba da uzmu u obzir EU Direktivu o pravima žrtava iz 2012. godine, koja kaže da su države članice EU dužne da žrtvi u krivičnom postupku omoguće u razumnom roku ostvarenje prava na naknadu štete i da treba učiniti sve da se žrtve zaštite od sekundarne viktimizacije.

Vrhovni kasacioni sud je takođe naglasio da je organ postupka, što je po pravilu javni tužilac, dužan da prikuplja dokaze za odlučivanje o zahtevu zа naknadu štete i pre nego što se on podnese.

Postavljana su pitanja o tome da li su tužioci kojima su dodeljeni predmeti ratnih zločina koji uključuju seksualno nasilje zaista upoznali žrtve sa njihovim pravima na odštetu i da li su prikupili dokaze za odlučivanje o zahtevima za naknadu štete, kako je savetovao Vrhovni kasacioni sud.

Iz TRZ-a za BIRN kažu da su se neki od ovih predmeta vodili u skladu sa Zakonom o krivičnom postupku koji je bio na snazi ​​do 2013. godine, kada su istrage vodile istražne sudije, i u tim slučajevima Tužilaštvo nije postupalo po smernicama Vrhovnog kasacionog suda, dok su neki predmeti preuzeti iz Bosne i Hercegovine – čime se sugeriše da je Tužilaštvo BiH trebalo da se pozabavi ovim pitanjem pre predaje predmeta.

Kljajić međutim naglašava da kada se predmet preuzme iz BiH, ruke Tužilaštva nisu vezane, i na pripremnom ročištu ono može predložiti dokaze koji se mogu koristiti za zahtev za kompenzaciju.

Hoće li sudovi pratiti smernice?

Viši sud u Beogradu. Foto: Una Sabljaković

Pred Višim sudom u Beogradu trenutno se vodi oko 15 slučajeva ratnih zločina. Među njima je i suđenje Milošu Čajeviću, koji je optužen da je 1992. godine, kao pripadnik interventnog voda rezervnog sastava policije Brčko, koristio zastrašivanje i teror prilikom ispitivanja zatočenika.

Prema optužnici, Čajević je prema dvojci braće nečovečno postupao, prisiljavajući ih na međusobne seksualne odnose, a jednu ženu je držao zatočenu u kući u kojoj su je on i drugi pripadnici njegove jedinice gotovo svakodnevno prisiljavali na seksualne odnose.

U toku je i suđenje Daliboru Krstoviću, optuženom za silovanje žene u učionici u osnovnoj školi u bosanskom gradu Kalinovik, gde su u avgustu 1992. godine bili zatočeni bošnjački civili.

Smernice Vrhovnog kasacionog suda navode da je, ako postoje pravi uslovi, sud “dužan” da raspravi zahtev za odštetu tokom krivičnog postupka.

BIRN je uputio pitanje Višem sudu u Beogradu da li će od sada postupati u skladu sa smernicama Vrhovnog kasacionog suda.

Ali u odgovoru Višeg suda ne spominju se smernice Vrhovnog kasacionog suda, već se navodi da sudovi treba da donose odluke na osnovu ustava, zakona zemlje i međunarodnih sporazuma koje je Srbija ratifikovala, kao i “opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava”.

Dodaje se da bi sudije prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu štete trebalo da “postupaju u skladu sa članovima 252. i 260. Zakona o krivičnom postupku”.

Član 252. predviđa da će se zahtev za kompenzaciju raspraviti tokom krivičnog postupka, ako se time “ne bi znatno odugovlačio” ovaj postupak.

No, Kostić je 2017. istakla da sudovi zanemaruju standard “znatnog” i da, imajući u vidu da se suđenja za ratne zločine u Srbiji i onako odugovlače godinama, svako drugo odlaganje ne bi bilo značajno.

Bosna i Hercegovina se takođe suočila sa sličnim problemima u vezi sa zahtevima za odštetu, mada su sudovi u ovoj zemlji počeli da donose odluke o odšteti ​​ žrtvama ratnog nasilja u okviru suđenja za ratne zločine, a da žrtve nisu prisiljene da pokreću sopstvene građanske tužbe.

“To se pokazalo vrlo dobrim i rešilo je problem mnogim žrtvama seksualnog nasilja, koje same ne bi povele parnicu”, naglašava Kljajić.

Međutim, stručnjaci u BiH upozoravaju da situacija nije u potpunosti rešena, jer ponekad osuđeni počinioci ne mogu ili neće da plate odštetu čak i kad im sud to naloži.

“To je neverovatno ciničan sistem”

Meris Mušanović. Foto: Una Sabljaković

Iako je prošlo više od dve decenije od završetka ratova u bivšoj Jugoslaviji, TRZ još uvek ima 2.963 slučajeva u predistražnoj fazi, kažu iz ove institucije za BIRN. Nije poznato u koliko je ovih predmeta uključeno i seksualno nasilje.

Ostaje nejasno da li će se potencijalni zahtevi za odštetu u budućim predmetima ratnih zločina koji uključuju žrtve seksualnog nasilja rešavati u okviru suđenja ili će se nastaviti praksa predlaganja pokretanja građanske tužbe.

Parnični postupak traje više godina, izuzetno je skup i emotivno je iscrpljujući i traumatičan za žrtvu. Medjutim, ako rasprava o imovinsko-pravno zahtevu zaista odugovlači krivični postupak, onda je neophodno da Srbija izmeni zakon o parničnom postupku, kako bi  se omogućilo da se mere zaštite (koje najčešće imaju žrtve seksualnog nasija) iz krivičnog postupka prenesu u sam parnični postupak”, kaže za BIRN pravni analtičar Fonda za humanitarno pravo Meris Mušanović.

On skreće pažnju i na zakon o boračko- invalidskoj zaštiti u Srbiji u kojem žrtve seksualnog nasilja nisu prepoznate.  “Srbija je tako izvršila direktno nepoštovanje svog Ustava po kome diskirminacija ne sme da se vrši po bilo kom osnovu, pa samim tim ni po osnovu fizičkog i psihičkog oštećenja. Da bi civilna žrtva dobila taj status u Srbiji, mora da ima  oštećenje organizma od najmanje 50 odsto, čime su isključene žrtve seksualnog nasilja, koje najčešće nemaju fizička, ali pate od značajnih psiholoških oštećenja”.

Zato Mušanović naglašava da bi Srbija trebalo da donese poseban zakon kojim bi se regulisao status civilnih žrtava rata, kako bi “diskriminacija po osnovi  pravljenja razlike između fizičkog i psihičkog oštećenja organizma bila ukinuta”.

Zbog toga Mušanović smatra da Srbija treba da donese poseban zakon koji bi regulisao status civilnih žrtava rata, tako da se “ukine diskriminacija na osnovu razlikovanja psiholoških i fizičkih povreda tela”.

I Slavković smatra da se srbijanski sistem mora promeniti, jer žrtve trpe prevelik pritisak.

“To je neverovatno ciničan sistem, u kojem se od žrtve koja je svedočila kao zaštićeni svedok ili kao posebno osetljiv svedok očekuje da ima sve psihološke, fizičke, finansijske i bilo koje druge resurse za pokretanje slučaja”, zaključuje ona.

Una Sabljaković je dopisnica radija Dojče Vele iz Beograda. Ovaj tekst je nastao u okviru BIRN-ovog programa Balkanska tranziciona pravda, koji je podržala Evropska komisija.