Ovim rečima Hava Bosno objašnjava zašto smatra da bi crnogorske vlasti trebalo da podignu spomen-obeležje za najmanje 66, uglavnom bošnjačkih, izbeglica iz Bosne i Hercegovine, među kojima je bio i njen suprug Esad, kog je policija Herceg Novog predala u neprijateljske ruke Vojske Republike Srpske. Oni su nakon toga ubijeni.

Prva od dve grupe izbeglica predata je 25. maja 1992. godine. Izbeglice su autobusima deportovane u logor u Foči u istočnoj Bosni, koji su držale srpske snage. Samo nekoliko njih je preživelo.

Druga grupa izbeglica je 27. maja 1992. godine odvedena na nepoznato mesto u istočnoj Bosni. Kasnije se saznalo da su ubijeni. Posmrtni ostaci većine njih do danas nisu pronađeni.

„Zamislite kad vam neko uzme oca, muža, ispred očiju i odvede ga u smrt ”, kaže Bosno. „Poslije mnogo godina sahranili smo nekoliko njegovih koščica, koje su nađene negdje u okolini Beograda“.

Njena porodica se iz Srebrenice preselila u Crnu Goru kako bi izbegla rat, objašnjava Bosno, koja danas živi u Švedskoj.

„Mi ništa nismo uradili. Mi smo samo tražili spas… Naši muževi nisu uzeli puške da ratuju, nego su krenuli da napuste svo to zlo koje se spremalo”, dodaje ona.

Među odvedenim izbeglicama bio je i suprug Hazbije Begić, Asim. Ona je tada zajedno sa Havom Bosno otišla u policijsku stanicu u Herceg Novom, u pokušaju da sazna šta se dogodilo sa njihovim muževima.

„Kada smo došle u policiju, tu nas je presreo jedan policajac i pitao: ‘Šta hoćete?’”, priseća se ona. „Pitale smo za naše ljude, a on nam je drsko odgovorio i pogledao u svoj sat, pokazao prstom i rekao: ‘Ako za pet minuta ne odete odavde, otići ćete u nepoznatom pravcu kao i vaši ljudi“.

Njih dve su sledećeg dana otišle kod šefa policije koji je „mahao jednim papirom i rekao da je to spisak svih zločinaca koje treba da pokupe po Crnoj Gori i deportuju u matične opštine“, priča ona.

Zaova Hazbije Begić, Bahrija Begić, kojoj su odveli supruga Azema, objašnjava da je i ona kao izbeglica iz Bosne i Hercegovine, sa suprugom i dve ćerke, došla u Herceg Novi kako bi izbegla rat.

Bahrija danas takođe živi u Švedskoj. Seća se da je policija privela njenog supruga na saslušanje 23. maja 1992. godine i da se on više nikada nije vratio.

„Civilni automobil parkirao se u dvorište, ubrzo za njim i jedan policijski. Ne sjećam se lika policajca koji je došao, ali sjećam se svake crte na licu muškaraca koji su izašli iz civilnog auta. Bili su to ogromni ljudi… Sjećam se zlatnih lanaca, obrijanih glava i njihovih oštrih pogleda”, naglašava ona.

„Rečeno nam je da predamo lične karte što brže. Otrčala sam u kuću da nađem naša dokumenta, a muž je ostao napolju. Tražila sam ih u panici… Našla sam lične karte, izlazim, a mog muža nema u dvorištu. Bio je u automobilu… Kažu mi hladnim glasom ‘rutinska kontrola’ i odlaze”.

Sutradan je otišla u policijsku stanicu kako bi pitala zašto drže njenog supruga. Šef policije ju je saslušao, ali joj nije odgovorio. Ostali policajci su je vređali i psovali je, a onda su je ispratili napolje.

„Uvrijeđena i ponižena nakon nekoliko sati sam ponovo došla… Tu me primila dežurna policija i ponovo su me saslušali. Oni su mi ulili, po prvi put, veliku nadu. Rekli su mi da spakujem hrane, toplije odjeće i obuće jer će to trebati mom mužu… Spremala sam, pakovala, radovala se – živ je”, priča ona.

„To isto veče odnijela sam torbu”, priseća se. „Na šalteru sam predala torbu dežurnom policajcu. Njegov stav, izraz lica i način na koji je spustio moju torbu na pod rekli su mi sve… Samo je još dodao: ‘Napusti stanicu što brže, inače si ti sljedeća’”.

Begić ističe da nikada nije tačno saznala kada je ubijen njen suprug, ko ga je ubio ili zbog čega. Njegovi ostaci su pronađeni u Sremskoj Mitrovici u Srbiji u junu 1992. Identifikovan je tek 2005. godine.

„DNK uzorkom mojih djevojčica, sada odraslih žena, potvrđeno je da je to on”, kaže Begić.

Ona je 2005. tužila Crnu Goru i dobila slučaj. „Priznali su svoju grešku, svoju krivicu. To je veliki korak ka pravdi, iako u potpunosti pravda nikada neće biti zadovoljena”, naglašava ona.

„Meni i mojim djevojčicama isplaćena je novčana naknada kao odšteta od države Crne Gore. Može li ta suma novca nadoknaditi gubitak bračnog saputnika, oca mojim curicama? Moj odgovor je ne, ne može. Taj bol nikada ne može biti nadoknađen”.

Sudska nagodba sa 200 članova porodica žrtava i nekoliko preživelih postignuta je u decembru 2008, nakon parnice koja je trajala skoro četiri godine. Crna Gora je porodicama isplatila ukupno 4.135.000 evra odštete zbog nezakonitih radnji crnogorske policije.

Begić se nada da će ljudi naučiti nešto iz onoga što se dogodilo 1992. godine: „Ljudski život, ljudska prava, treba da budu iznad svega, iznad nacije, vjere, pola ili boje kože“, ističe ona.

„Sve nevine žrtve zaslužuju spomen-obeležje“

Hava Bosno (levo) sa decom i suprugom Esadom, koji je bio deportovan, a zatim ubijen. Fotografija Have Bosno.

Grupa nevladinih organizacija je 2011. godine pisala predsedniku crnogorskog parlamenta i šefovima poslaničkih grupa različitih partija tražeći da se u Crnoj Gori uspostavi Dan sećanja na žrtve deportacija 1992. godine.

Akcija za ljudska prava, Centar za građansko obrazovanje, ANIMA – Centar za žensko i mirovno obrazovanje i Savjet za građansku kontrolu rada policije zatražili su postavljanje spomen-obeležja ispred zgrade Uprave policije u Herceg Novom.

Organizacije su tražile i da se crnogorska policija izvini za nezakonito ponašanje prilikom hapšenja i deportacije izbeglica. Nijedan njihov zahtev nije ispunjen.

U septembru 2018. ponovo su uputili zahtev za spomen-obeležje žrtvama crnogorskom premijeru, ministrima unutrašnjih poslova i kulture, predsedniku Skupštine opštine Herceg Novi i svim skupštinskim odbornicima.

Samo je Ministarstvo kulture poslalo odgovor u kojem je stajalo da je potrebno da opština odobri inicijativu pre nego što mogu bilo šta preduzeti.

Opština Herceg Novi je u junu 2015. godine zatražila od Vlade i Ministarstva kulture tumačenje odredbi dva člana Zakona o spomen-obilježjima, ali odgovor nije dobila. Iz opštine napominju da zakon kaže da spomen-obeležje ne može biti podignuto dok se ne navrši 50 godina od dana kada se određeni događaj dogodio, osim ako Vlada ne da dozvolu za to. Takođe napominju da je za postavljanje memorijala ispred policijske uprave potreban pristanak uprave.

Iz kabineta predsednika opštine Herceg Novi su za BIRN rekli da su oni voljni da nastave sa inicijativom ako se ovi uslovi ispune, jer smatraju da „da svim nedužnim žrtvama iz ratova 90-ih godina treba da bude podignuto adekvatno spomen-obilježje“.

Oni napominju da nisu dobili nikakav odgovor od nadležnih državnih organa u vezi sa inicijativom koju je 2015. godine uputilo Udruženje ratnih veterana opštine Herceg Novi, koje je htelo da podigne spomen-obeležje za 25 vojnika koji su ubijeni u ratu 1990-ih.

„Sve nas to dovodi do zaključka da kod države ne postoji volja za postavljanje pomenutih spomen obilježja, a razlog možemo svi tražiti u tome što je garnitura državne vlasti koja je vodila Crnu Goru devedesetih godina, kada su se ovi događaji zbili, ista ona koja je vodi i danas”, dodaju iz kabineta.

Demokratska partija socijalista (DPS) je u Crnoj Gori na vlasti od 1990. Njen lider, Milo Đukanović, bio je premijer u vreme deportacije izbeglica 1992. godine i aktuelni je predsednik Crne Gore. Herceg Novi je jedan od retkih gradova u kojima na lokalnom nivou vlada opozicija.

Predlog za podizanje spomen-obeležja trebalo je da bude upućen Skupštini opštine Herceg Novi 2015. godine, ali on se nije našao na dnevnom redu sednice Skupštine, jer nije dobio potrebnu većinu.

Odbornici DPS-a, liste građana Izbor i Novska lista bili su suzdržani, dok oni iz Socijalističke narodne partije i Demokratske Crne Gore nisu bili u skupštinskoj sali tokom glasanja.

Dragan Šimrak, koji je tada bio odbornik Socijaldemokratske partije, predložio je da se inicijativa uvrsti na dnevni red sednice Skupštine. Sada je on menadžer opštine Herceg-Novi i kako kaže, još uvek nije kasno da se nastavi sa inicijativom o izgradnji spomen-obeležja.

„Treba samo malo političke volje da se to sprovede. Nažalost, nije postojala neka volja ni u državi, ni u opštini. To je očigledno“, kaže Šimrak.

Ali direktorka ANIMA – Centra za žensko i mirovno obrazovanje, Ljupka Kovačević, ističe kako nijedan predstavnik političkih stranaka koje se navodno zalažu za suočavanje sa prošlošću nije učinio ništa kako bi pogurao inicijativu.

„Makar jednu javnu tribinu, diskusiju, akciju. Smatraju da je dovoljno da su oni politički ‘za to’“, ističe Kovačević.

„Svi optuženi oslobođeni krivice“

Tea Gorjanc Prelević, direktorka Akcije za ljudska prava (u sredini napred) na obeležavanju godišnjice deportacije žrtava u maju 2015. Izvor: Akcije za ljudska prava.

Iako je od deportacija prošlo 28 godina, za njih do danas niko nije osuđen. Devet bivših pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova i državne bezbednosti optuženo je za ratne zločine nad civilima, ali su svi oslobođeni krivice.

Bila je to odluka koju je 2012. doneo Viši sud u Podgorici. Godinu dana kasnije presudu je potvrdio i Apelacioni sud. Viši sud je presudio da su optuženi nezakonito lišili slobode civile, ali da ne mogu da se smatraju odgovornim za ratni zločin, niti da su se stavili u službu neke od strana u sukobu u BiH.

„Pod velikim pritiskom javnosti i međunarodne zajednice, nemušto je i selektivno optuženo devet bivših državnih službenika, među kojima nije bilo ni vrha vlasti ni onih iz tužilaštva koji su dali dozvolu za hapšenje i deportaciju”, kaže Tea Gorjanc Prelević, direktorka Akcije za ljudska prava.

„Iako je ovo bio jedan od najbolje dokumentovanih zločina ikada, svi okrivljeni su oslobođeni“, dodaje ona.

Ističe kako do danas tužilaštvo nije učinilo ništa da preispita greške koje je učinilo u ovom slučaju i utvrdi ko bi još mogao da bude optužen.

Ona je, u ime šest majki, supruga i sestara žrtava, podnela tužbu Evropskom sudu za ljudska prava, optuživši Crnu Goru da „nije obezbijedila krivičnu pravdu u ovom slučaju i poštovala ljudsko pravo na život i zabranu mučenja ”.

Postupci još traju i zatvoreni su za javnost, ali Gorjanc Prelević naglašava da veruje da podnosioci tužbe imaju „velike šanse za uspeh”.

Akcija za ljudska prava od 2010. godine organizuje komemorativne skupove za žrtve deportacija ispred zgrade policije u Herceg Novom.

„To ne pomaže Crnoj Gori na njenom evropskom putu“

Kovačević kaže da, iako je država obeštetila porodice žrtava i time priznala da je zločin počinjen, ona „nije prihvatila odgovornost za ovaj zločin i pronašla krivce“.

Evropska komisija je u svojim izveštajima o napretku Crne Gore ka članstvu u EU više puta istakla da je jedan od uslova koje zemlja mora da ispuni taj da se suoči sa prošlošću iz 1990-ih i kazni one koji su odgovorni za ratne zločine.

U poslednjem izveštaju komisije je navedeno da od 2016. godine nisu otvoreni novi slučajevi ratnih zločina, te da su četiri slučaja, uključujući slučaj deportacija izbeglica, ostala u fazi preliminarne istrage.

Na pitanje da li bi podizanje spomen-obeležja žrtvama deportacija imalo pozitivan uticaj na napredak zemlje ka članstvu u EU, Gorjanc Prelević odgovara da bi to generalno bilo dobro za demokratski razvoj Crne Gore.

„Zločini iz prošlosti moraju da se prihvate, kazne, i obilježe, bez izuzetka, i da se tako adekvatno uvedu u obrazovanje novih generacija. To jedino daje šansu da se ne ponavljaju, što je, naravno, i interes Evropske unije“, naglašava ona.

Kovačević veruje da bi to spomen-obeležje moglo poslužiti kao temelj za pomirenje između podeljenih zajednica različitih nacionalnosti u zemlji i pomoći u udaljavanju od „ratničkog mentaliteta“ i lažnog patriotizma.

Ono bi takođe moglo da posluži i kao trajno upozorenje da su ljudi dužni odbiti poslušati naredbe koje rezultiraju ratnim zločinima ili drugim kršenjima ljudskih prava, ističe Tamara Milaš, koordinatorka programa za ljudska prava u Centru za građansko obrazovanje.

Ona naglašava da „ne doprinosi evropskom putu Crne Gore ni što ovaj ratni zločin nije kažnjen u skladu s međunarodnim i domaćim pravom”.

„Obilježavanje 27. maja kao dana sjećanja na žrtve deportacije ne bi bio samo pomen za 66 žrtava, već i prilika da se ističe obaveza svih u društvu da zajedno jačamo one ideje koje su usmjerene protiv mržnje koja je dovela do ovog zločina“, dodaje ona.

Hava Bosno kaže kako ni danas ne shvata zašto je njen suprug deportovan i ubijen, ali i da se oseća povređenom zbog stava crnogorskih vlasti.

„Uzeli su dio mene, nešto što ja volim. Uzeli su oca moje djece”, kaže ona.

„Nikad se više ne ponovile takve strašne stvari. Pogotovo ne nedužnim ljudima”, zaključuje Bosno.

Ovaj članak je nastao u okviru programa Balkanska Tranziciona Pravda koji je podržan od strane Evropske komisije.