‘Palicu’ je preuzela sadašnja predsednica Vjosa Osmani, na osnovu vladine Strategije o tranzicionoj pravdi usvojene ove godine, u kojoj se poziva na formiranje ‘Predsedničke komisije za istinu i pomirenje’.

“Pravni tim predsednice radi na izradi akta kojim će se definisati mandat, dužnosti i odgovornosti Predsedničke komisije za istinu i pomirenje, kao i njen puni naziv, koji će biti usklađen sa mandatom navedenim u Strategiji o tranzicionoj pravdi”, istakao je za BIRN portparol predsednice, Bekim Kupina.

On je dodao da će se inicijativa “baviti nasleđem iz prošlosti i pomoći miru i pomirenju” između zajednica i da će se realizovati u sadašnjem mandatu Osmani, koji se završava u martu 2026. godine.

Međutim, stručnjaci smatraju da je pristup već pogrešan. Obično su takve komisije istražna tela koja deluju nezavisno od institucionalnog i političkog uticaja, iako su formirana od strane države. Bez takve nezavisnosti, malo je verovatno da će zadobiti poverenje svih zajednica na Kosovu, posebno manjinske srpske zajednice.

U vladinoj Strategiji o tranzicionoj pravdi “nije na odgovarajući način objašnjeno kakav bi bio mandat takve komisije”, naglašava Bekim Blakaj, prvi čovek Fonda za humanitarno pravo Kosovo, organizacije koja godinama dokumentuje zločine počinjene tokom rata.

Ovakvi mehanizmi zahtevaju širok politički i institucionalni konsenzus, nešto što se, kako ističe on, na Kosovu često pokazalo nedostižnim nakon odvajanja od Srbije 1999. godine kada su se srpske snage za koje se tvrdilo da su odgovorne za ratne zločine počinjene nad albanskim civilima povukle pod pritiskom vazdušnih udara NATO-a.

“Predsednik Kosova mora da bude veoma oprezan tokom procesa formiranja Komisije i mora da uloži maksimalne napore da zadobije poverenje svih zajednica“, objašnjava Blakaj.

“Ako se to ne dogodi, šanse da Komisija uspe su minimalne”, navodi on.

Kupina kaže da će od strane predsednice biti “uložen sav potreban doprinos da se takav konsenzus postigne”.

Rizici u pristupu “odozgo prema dole”

Procenjuje se da je tokom rata na Kosovu 1998-99. poginulo oko 10.000 kosovskih Albanaca, a skoro milion je proterano iz svojih domova. Kada su se nakon NATO bombardovanja snage Slobodana Miloševića povukle, a Kosovo našlo pod zaštitom Ujedinjenih nacija, srpska manjina se suočila sa osvetničkim napadima, a albanski borci su počeli da se obračunavaju sa svojim političkim rivalima.

Kosovo je proglasilo nezavisnost 2008. godine. Srbija njegovu nezavisnost ne priznaje.  Pregovori usmereni ka ‘normalizaciji odnosa’ između Srbije i Kosova, koji se vode uz posredovanje EU, traju godinama i sa ograničenim uspehom. Odnosi između Beograda i Prištine su se poslednjih godina, pod vođstvom predsednika Srbije Aleksandra Vučića i kosovskog premijera Aljbina Kurtija, saveznika Vjose Osmani, dodatno pogoršali.

Gezim Visoka, profesor studija mira i sukoba na Univerzitetu u Dablinu, rodom sa Kosova, kaže da bilo koja Komisija za istinu i pomirenje na Kosovu ne sme biti eksploatisana od strane onih na vlasti.

“Treba obezbediti da ona funkcioniše u skladu sa zakonskim mandatom, bez političkog uticaja i da se ne čini da je mehanizam odozgo prema dole”, objašnjava Visoka za BIRN.

“U suprotnom bi to moglo više da doprinese unutaretničkom, a ne međuetničkom pomirenju, posebno u ovoj dobi dezinformacija, gde je prošlost hiperpolitizovana i korištena za delegitimiziranje protivnika”, navodi on.

“Čak i da je ovu Komisiju osnovala Skupština Kosova, i dalje bismo viđali političko osporavanje unutar i između etničkih grupa na Kosovu”, dodaje Visoka.

Denisa Kostovicova, vanredna profesorka globalnih politika na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka, takođe ističe važnost legitimiteta.

“Nejasno je kako je razmotrena i obezbeđena podrška svih zajednica na Kosovu”, kaže Kostovicova, autorka knjige Reconciliation by Stealth o pomirenju u zemljama bivše Jugoslavije.

Bez nezavisnosti i nepristrasnosti, takvi mehanizmi “propadaju i pre nego što se uspostave”, ističe ona za BIRN.

“Ovo je najveći rizik za trenutne napore na Kosovu”.

“Znamo, posebno iz neuspelih KIP-a u Bosni i Hercegovini i Srbiji, da se ovi projekti tranzicione pravde mogu pretvoriti u instrumente nacionalizma i podela, umesto kritičkog ispitivanja prošlosti i pomirenja”, napominje Kostovicova.

“Još jedan neuspešan mehanizam tranzicione pravde podjednako će izneveriti žrtve svih zajednica”, naglašava ona.

Inicijativa je već naišla na skepticizam među Srbima na Kosovu.

Osvrćući se na vladinu Strategiju o tranzicionoj pravdi, Milica Radovanović, istraživačica Nove društvene inicijative iz Mitrovice, kaže: “Zločini koje su počinili pripadnici OVK (Oslobodilačke vojske Kosova], čije su žrtve bile ne samo manjine već i pripadnici albanske zajednice, potpuno su ignorisani”.

Pomirenje se, naglašava ona, u strategiji spominje samo jednom.

“Verujem da će Predsednička komisija za istinu i pomirenje verovatno odražavati etnocentrični pristup vlade, služeći više kao propagandno sredstvo, umesto da se istinski fokusira na pomirenje”, kaže Radovanović za BIRN.

“Trenutno se čini da ne postoji namera da se srpska zajednica smisleno uključi u ove procese. Umesto toga, prvenstveno se koristi kao fasada za predstavljanje lažne slike multietničnosti”, zaključuje ona.

Visoka navodi i potrebu za međunarodnu podršku. Evropska unija i Sjedinjene Američke Države, kaže on “ne treba da čute o istini i pravdi kao što su često radili u ime stabilnosti i geopolitičkih kalkulacija”.