Čuo se prvi plač bebe majke koje je ležala pored nje, dok je medicinska sestra u teškim uslovima brinula o njima.
Dvadeset pet godina kasnije, Bali Tači, koji je tada snimio fotografiju rođenja bebe, priseća se okolnosti u kojima je ona nastala.
„Bila je to stvar slučajnosti, ali i radoznalosti. Desilo se i sreća je što sam bio tamo i čuo da se ispod plastičnog skloništa rađa beba, pa sam otišao da napravim fotografiju“, priča on za BIRN.
Bali je bio jedan od na hiljade raseljenih albanskih civila koji su se našli u planinama između opština Mališevo i Orahovac.
Napustili su svoje domove u potrazi za bezbednu teritoriju, bežeći od vojne ofanzive jugoslovenskih snaga koje su proterale više od milion kosovskih Albanaca iz njihovih domova u susednu Severnu Makedoniju i Albaniju, dok su na hiljade drugih interno raselili.
Bali, koji danas ima 60 godina, kaže da majku nije poznavao i da ne zna čak ni pol bebe. „Sve što znam je da je bila iz regiona Mališeva“, kaže on.
„Ali, poznavao sam Saniju Desku (medicinsku sestru) od ranije i ona je odigrala veliku ulogu pomogavši majci da se porodi u planinskim uslovima“, dodaje on.
Bali ističe da je Sanije, tokom više od tri meseca boravka u planinama u teškim i očajnim uslovima, pomogla u više od 30 porođaja u toj oblasti.
Bali Thaci. Foto: BIRN
Bali ističe da je Sanije, tokom više od tri meseca boravka u planinama u teškim i očajnim uslovima, pomogla u više od 30 porođaja u toj oblasti.
Objašnjava da njegova dugogodišnja veza sa fotoaparatom datira iz kasnih 1980-ih, kada je bio student rudarstva u industrijskom gradu Mitrovici.
„Uhvatio sam i snimio sve proteste i demonstracije, uključujući i štrajkove koje su rudari organizovali krajem osamdesetih“, priča Bali.
Kada je 1991. godine diplomirao, kući je poneo i svoj fotoaparat i nastavio da fotografiše život u svom rodnom gradu Mališevo.
„Pratio sam sve događaje koji su se desili (90-ih), bilo da su to bili politički protesti ili kulturni i komemorativni događaji“, naglašava on.
Ali kada je u proleće 1999. pobegao od kuće uzevši sa sobom i svoj fotoaparat, imao je samo dva filma. Zato je morao da pazi kako ih koristi.
Poneo je i videokameru, ali zato što u planinama nije bilo struje, znao je da je ne može puno koristiti.
„Filmovi su se vrlo brzo potrošili jer je bilo toliko događaja koje je trebalo snimiti, pa sam nastavio sa videokamerom“, priseća se on.
Bali navodi da njegova videoarhiva sadrži snimak iz Mališeva koji je napravio samo 15 minuta nakon što su jugoslovenske oružane snage napustile ovaj grad u junu 1999. godine, kada su se povukle sa Kosova nakon sporazuma u Kumanovu, kojim je okončano 78-dnevno NATO bombardovanje i omogućen masovni povratak više od milion albanskih izbeglica.
„U ovom delu sam bio u pokretu, hodao sam zonama po planinama gde se civilno stanovništvo sklonilo. Ne znam ko je bila majka, nisam mogao da saznam njen identitet“, kaže on.
Šatori u kojima su se sklonila raseljena lica u planinama Mališeva tokom rata na Kosovu. Foto: Bali Tači.
Držeći još jednu fotografiju u rukama, Bali se priseća trenutka pada granate koju su bacile jugoslovenske snage, pri čemu su mnogi ljudi poginuli.
„Jedanaest ljudi je ranjeno. Neki od njih su umrli u improvizovanoj bolnici u selu Kravasari. Ne znam njihov tačan broj“, priča on.
Na fotografiji, snimljenoj u uskom okviru, „zbog teškog terena na putu“, vidi se kako se ljudi prevoze konjskim zapregama.
Bali priča kako je drugom prilikom morao dodatno da improvizuje da bi mogao videokameru staviti u funkciji i snimiti posledice još jednog granatiranja.
„Baterija kamere se ispraznila pa sam uzeo bateriju iz traktora u blizini, iskoristio žice te baterije i povezao je sa kamerom. Dok sam se kretao sa njom, dvoje ljudi je držalo bateriju iza mene“, priča on.
„U Mališevo sam ušao skoro sam, a zatim otišao u Prizren“, dodaje on.
Iako je tokom rata na Kosovu bilo opasno imati kameru, Bali navodi da ga nije bilo strah da nosi svoju opremu gde god je išao.
„Dok smo se sklanjali u planinu, neko me je pitao: ‘Ako me srpske snage uhvate sa kamerom, šta će da mi urade?’. Ja sam odgovorio: ‘Znam šta će meni da urade, ali ako preživim, moje fotografije i videosnimci će takođe preživeti, što znači da mogu za naredne generacije da dokumentujem ono što smo proživeli“, priseća se on.
„Nove generacije nisu iskusile ovo (rat) i možda nemaju osećaj za ono što se dogodilo“, zaključuje Bali.