Nekoliko sati ranije, srpski policajci su doveli Zekea i njegovog brata u policijsku stanicu, zajedno sa 12 drugih Albanaca iz sela Donja Srbica.

Zeke nije znao koliko je dugo bio tamo jer je od premlaćivanja izgubio svest, ali dok je pokušavao da dođe sebi, čuo je vikanje i shvatio da prepoznaje taj glas.

„Sećam se da je u policijskoj stanici bilo puno ljudi i da su nas tukli u smenama. Bilo je i paramilitaraca”, priča Zeke za BIRN, dok sedimo u njegovoj kući u Donjoj Srbici.

„Ne znam koliko sam bio bez svesti, ali sam spolja čuo glas Momčila, našeg komšije Srbina“, dodaje on.

Zeke Cikaći, koji danas ima 66 godina, priseća se kako je njegov komšija Momčilo Bojkić bio svedok kada je policija kupila njegove komšije Albance i odvodila ih. Kada je Bojkić shvatio da se ne vraćaju, odlučio je da sam krene u policijsku stanicu u potragu za zatočenim komšijama.

„Momčilo je vikao na policiju u stanici, govoreći im: ‘Idite i nađite sami pripadnike OVK, nemojte maltretirati te jadne ljude’”, prepričava Zeke.

Nekoliko minuta kasnije, on i ostali su pušteni, ali im nije dozvoljeno da se vrate kući.

„Utovarili su nas u kombi jer smo svi bili krvavi i pošli smo prema granici (sa Albanijom). Kada smo stigli do granice, dva srpska vojnika su nas vukla jer od batina nismo mogli da hodamo”, kaže on.

„Jedan vojnik (na graničnom punktu) rekao je onom koji nas je tamo doveo: ‘Završićemo posao sa njima.’ Ali policajac koji nas je doveo tamo je odgovorio: ‘Nemojte ih sprečavati (da odu u Albaniju), mi smo završili sa njima“.

„To ne sme da se desi ovde“

Incident u Donjoj Srbici, kada je Momčilo Bojkić intervenisao kako bi sprečio policajce da ubije njegove komšije, dogodio se nekoliko nedelja nakon što je NATO započeo vazdušne napade na Jugoslaviju kako bi primorao predsednika Slobodana Miloševića da prekine vojnu kampanju na Kosovu. Zapadna alijansa je svoju intervenciju opravdavala time da mora delovati kako bi okončala humanitarnu krizu zbog koje su kosovski Albanci bežali.

Ali kada je NATO bombardovanje počelo, Milošević, koji je nastojao da porazi pripadnike OVK i zadrži kontrolu Beograda nad Kosovom, pojačao je represiju nizom masakara koji su izazvali još veći egzodus Albanaca.

Srpska policija i paravojne formacije, ali i neki lokalni Srbi iz obližnjih sela, prvobitno su 27. marta pokušali da uđu u Donju Srbicu. Ali u tome su ih, kaže Zeke, sprečili Momčilo Bojkić, njegov brat Zoran i još neke njihove komšije Srbi.

„Otac mi je rekao da je čuo kako im Momčilo i Zoran govore da ne ulaze u selo i sukobljavaju se sa civilima”, objasnio je on.

„Rekli su im da su čuli šta se dogodilo u Krushe e Vogel i da se to ovde ne sme desiti“, rekao je on, aludirajući na obližnje selo Mala Kruša, gde su nekoliko dana ranije srpske snage ubile više od 100 albanskih civila.

Ali predah stanovnika Albanaca Donje Srbice, bio je samo privremen. Mesec dana kasnije, nakon što je Zeke pobegao u Albaniju, meštani srpske nacionalnosti su svojim komšijama Albancima rekli da bi im bilo bolje da odu jer više ne mogu da ih štite.

Ali Momčilo i Zoran Bojkić su ipak pokušali da obezbede da njihove komšije neće biti napadnute putem ka Albaniji.

„Kada je moja supruga stigla u Albaniju, rekla mi je da su naše komšije Momčilo i Zoran pratili autobuse do graničnog prelaza kako bi bili sigurni da se njihovim komšijama ništa loše neće dogoditi”, priča Zeke.

„Odlazi ili češ primiti metak”

Rat na Kosovu okončan je u junu 1999. godine kada je Milošević povukao svoje snage. Zeke se, nakon što je tri meseca proveo kao izbeglica u Albaniji, vratio u svoje selo i shvatio da njegovih komšija Srba više nema.

Njegovi roditelji, koji su ostali u selu, rekli su mu da su im svo vreme Momčilo i Zoran donosili hranu.

Dva dana kasnije, Zeke je video neke ljude kako pljačkaju srpske kuće. „Rekao sam im da nije dobro uzimati stvari koje im ne pripadaju. Jedan od njih mi je rekao: ‘Hoćeš li otići ili češ primiti metak?’”.

Tada su kuće Momčila i Zorana spaljene. Zeke kaže da mu je žao što nije mogao da ih zaštiti.

Trinaest godina kasnije, otputovao je u Beograd da se vidi sa svojim bivšim komšijama. „Ne mogu zaboraviti gostoprimstvo koje mi je ponudio Zoran i njegova porodica. Momčilo je peminuo četiri godine ranije”, priseća se on. „Zoran mi je rekao da se ne oseća dobro kad sreće Albance nakon svega što se desilo tokom rata”.

Zeke je ponovo otišao u Beograd kada je hteo da reši pitanje vlasništva nad određenim zemljištem. Naime, njegov otac je kupio zemljište 1970-ih, ali nije upisao prenos vlasništva u katastru.

„Kada sam bio u Beogradu, Zoran mi je rekao da mogu da obrađujem njegovu zemlju. Rekao je: ‘Bolje da je ti obrađuješ. Znam da je drugi koriste.’ Ali ne mogu da obrađujem zemlju koja mi ne pripada”, objašnjava Zeke.

Agron Limani iz Male Kruša, koji je izgubio oca, brata i drugu rodbinu tokom masakra 1999. godine, istraživao je šta se dešavalo na tom području u to vreme, i naišao na mnoga svedočenja o tome kako su lokalni Srbi spasavali Albance u Donjoj Srbici.

„Tokom mog istraživanja zločinačkih aktivnosti (srpskih snaga), kada smo došli u selo Srbica, saznali smo da ih je (da uđu u selo) sprečila srpska porodica“, ističe Limani.

„Na osnovu informacija koje sam dobio (od meštana), sinovi Milivoja Bajkića su ih sprečili da izvrše masakr poput onog u Krusha e Vogel (Maloj Kruši)“, dodaje on.

Donja Srbica je jedno od retkih sela na Kosovu u kome tokom rata nije ubijen nijedan civil.

„To je zahvaljujući našim komšijama Srbima. Bilo ih je samo nekoliko, ali su se ispravno ponašali”, naglašava Zeke.

Niko od meštana Srba, iako je prošlo više od 22 godine nakon što su napustili svoje domove u Donjoj Srbici, se nije vratio u ovo selo. Ali za razliku od drugih mesta na Kosovu, njihova imovina u selu nije prodata.

„Rekao sam Zoranu da ću mu, ako odluči da proda svoju zemlju, kad god odluči da se vrati i živi u selu, dati pet ara svoje zemlje da izgradi kuću”, kaže Zeke Cikaći.