Clapham naglašava da bi bilo „lakše identifikovati te ljude nego komandante koji su odgovorni za odluke o targetiranju i ratne zločine“.

„Dakle, razlog zašto ljudi pričaju o agresiji je taj što bi bilo prilično jasno ko su bili autori agresije i ko je u tom trenutku kontrolisao ruske oružane snage“, objašnjava on.

Dodaje da bi takav slučaj obuhvatio „sva stradanja sa smrtnim ishodom koja su posledica agresije, uključujući i ukrajinske vojnike“.

„To bi pokrilo i sva razaranja, čak i uništavanje vojnih baza, i ne bi imalo potrebe da se pokazuje da je nešto bilo nesrazmerno ili da se postavlja pitanje da li je postojao vojni cilj, sva šteta bi bila pokrivena tom agresijom“, dodaje on.

Rusija je izvršila invaziju na Ukrajinu 24. februara. U međuvremenu su pokrenuti postupci pred Međunarodnim sudom pravde (MSP) i Međunarodnim krivičnim sudom (MKS). Razne zemlje su takođe formirale timove u cilju istraživanje incidenata koji bi mogli predstavljati ratni zločin.

Grupa međunarodnih pravnika i profesora, predvođena bivšim britanskim premijerom Gordonom Brownom, nedavno je pokrenula inicijativu za uspostavljanje specijalnog suda za Ukrajinu koji bi se fokusirao na zločin agresije.

Oni smatraju da ruska invazija „predstavlja ozbiljan izazov za međunarodni poredak uspostavljen nakon 1945. godine, koji se zasniva na ideji vladavine prava i principima samoopredjeljenja za sve narode i zabrani upotrebe sile“.

Naglašavaju da, iako Međunarodni krivični sud ima ovlaštenja da istražuje ratne zločine i zločine protiv čovječnosti u Ukrajini, on ne može da se bavi zločinom agresije jer Rusija nije strana u sudu, a i Moskva bi stavila veto na svaki pokušaj Saveta bezbednosti UN-a da to podnese pred MKS-om.

Clapham, profesor na Diplomskom institutu sa sedištem u Ženevi i autor knjige „Rat“, član je međunarodne radne grupe pravnika za ljudska prava koja je nedavno osnovana u cilju ispitivanja zločina počinjenih u Ukrajini. Trenutno pomaže ukrajinskom tužilaštvu.

On, ipak, kaže da u ovom trenutku „niko ne zna“ kako se taj specijalni sud može formirati, te da postoji više mogućnosti.

Osnova jurisdikcije bi bio ukrajinski zakon „jer su se dela dogodila u Ukrajini“, objašnava on.

„Sada se raspravlja o tome kakva treba da bude ta međunarodna uključenost, da li je to nešto što treba da odobri Generalna skupština Ujedinjenih nacija, što bi joj, očigledno, dalo neku vrstu šireg legitimiteta“, rekao je on.

Sud osnovan pod okriljem EU ili Saveta Evrope, ili „ad hoc grupa država koje odluče da se pridruže bilo ugovoru ili nekom mehanizmu podrške Ukrajini“ takođe su opcije, dodaje on.

„Mislim da je važnije to što se pričanjem o agresiji ljudima već stavlja na znanje da će postojati neka vrsta odgovornosti, ne samo za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, već mislim da će se i dalje obraćati pažnja na zločin agresije i to je važno kako za ovaj sukob, tako i za druge sukobe”, ističe on.

Koji incidenti mogu predstavljati ratni zločin?

Grobovi ispred stambene zgrade u Buči gde su ruske snage, prema navodima Ukrajine, počinile ratne zločine, 4. april. Foto: EPA-EFE/Oleg Petrasyuk

Posljednjih dana je sve veći broj izveštaja o navodnim ratnim zločinima ruskih snaga u ukrajinskim gradovima poput Buče, Mariupolja i Harkova. Clapham naglašava da bi najočigledniji incidenti koji bi se mogli okarakterizirati kao ratni zločini mogli biti „neselektivno bombardovanje područja u kojima su civili i u kojima nema očiglednih vojnih ciljeva“.

„Dakle, nivo razaranja će sugerisati da li se radi o napadu na civilno stanovništvo ili napad na vojni cilj, koji je stvorio prekomernu štetu za civile”, objašnjava on.

„Izgladnjivanje civilnog stanovništva” takođe može predstavljati ratni zločin, navodi on. Ukrajinske vlasti su saopštile da je dostava humanitarne pomoći u Mariupolju više puta blokirana.

„Dakle, u meri u kojoj je humanitarna pomoć bila blokirana da prođe i isporuči hranu, ili ljudi nisu bili u mogućnosti da pruže tu vrstu pomoći – to će se uklopiti u definiciju gladovanja civilnog stanovništva”, navodi Clapham.

Kada je reč o dokazima o ratnim zločinima, većina njih će biti digitalni, ističe on i dodaje: „To može biti satelitski snimak grada pre i posle bombardovanja, snimak na nečijem mobilnom telefonu, mogu biti fotografije snimljene telefonom koji se zatim šalju preko WhatsAppa i presreću“.

„Mislim da će verovatno budućnost suđenja za ratne zločine u velikoj meri biti zasnovana na fotografskim dokazima snimljenim digitalnim putem na mestu bombardovanja“, rekao je on.

Iako neki od ovih incidenata mogu biti deo predmeta pred MKS-om, sa zločinom agresije to bi bilo teže, s obzirom da ni Ukrajina ni Rusija nisu strane u Rimskom statutu kojim je uspostavljen ovaj sud.

Clapham objašnjava da je, kada je zločin agresije ubačen u Rimski statut, „jasno stavljeno na znanje da ako jedna država nije potpisnica Rimskog statuta, onda je nemoguće krivično goniti vođe te države za zločin agresije”.

„I to je očigledno bilo nešto što je bilo u interesu mnogih država, one nisu želele da njihovi lideri budu izloženi zbog ovakav zločin“, dodaje on, aludirajući na zemlje poput Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije, Rusije i Kine.

„Dakle, u suštini MKS to ne može učiniti osim ako u budućnosti Savet bezbednosti (UN-a) ne usvoji novu rezoluciju“, naglašava on – iako bi neizbežno na takvu rezoluciju veto stavila stalna članica Saveta bezbednosta – Rusija.

Clapham kaže da države, osim Ukrajine, moraju da odluče kako žele da budu involvirane u bilo koji specijalni sud – „da li kroz pravnu obavezu, kroz neku vrstu sporazuma kojim će biti obećana saradnja u predaji osumnjičenih, u pomaganju pokrivanja troškova suda, možda čak i finansiranja ili obezbeđivanje kadrovske pomoći”.

Postaviće se i pitanje poput „koje zločine ovaj tribunal treba da obuhvati i koliko daleko treba da ide: da li treba da se bavi najnovijim sukobom ili da se vrati na 2014. (kada je Moskva anektirala Krim, kada je počeo sukob na istoku Ukrajine)?”.

Ali šta je sa ratovima Vašingtona?

Oštećeni most u Buči, kojeg je 4. aprila ukrajinska vojska ponovo zauzela. Foto: EPA-EFE/Oleg Petrasyuk

Postoji kontroverza oko predloženog novog specijalnog suda jer brojni zločini počinjeni u prethodnim ili tekućim ratovima nisu na odgovarajući način istraženi niti procesuirani – posebno vojne kampanje SAD i njihovih saveznika u Afganistanu i Iraku.

Clapham priznaje da je „tačno da će ljudi reći i da već govore kako ‘to izgleda vrlo selektivno jer zašto nije postojao sud koji bi pokrivao agresiju, na primjer, SAD-a i Ujedinjenog Kraljevstva 2003. u vezi sa Irakom’, i da na to nema lakog odgovora”.

Kratak odgovor bi bio da SAD, Britanija i druge zapadne zemlje „sebe nisu smatrale agresivnim državama i nisu htele da uspostave sud“. U slučaju Ukrajine, međutim, Rusiju vide kao agresora koji vrši invaziju na svog suseda.

„To je selektivno, u to nema sumnje“, ističe Clapham.

„Ali mislim da ako se povučete sa strane i postavite moralno pitanje, da li treba ponekad da kaznimo neke ljude ili ne treba da kaznimo nikoga, jer ne možemo da kaznimo sve ljude koji rade pogrešne stvari, onda sa moralne strane mislim da postoji dobar slučaj da se kaže, pa, ako države žele da kazne ovu agresiju, onda treba da idu s tim i da to urade”, rekao je on.

Ističe da to ne znači „da ostali slučajevi agresije nisu bile agresije, već da znači da nije bilo političke podrške da se ta agresija procesuira“.

On smatra da slučajeve treba procesuirati na nacionalnom nivou ako je to moguće, u samoj Ukrajini.

I ruski sudovi bi takođe mogli procesuirat kršenja zakona ratovanja, bilo od strane Ukrajinaca ili pripadnika ruskih snaga.

„Po mom iskustvu, države teže da ne procesuiraju svoje snage za ratne zločine, to je neka vrsta koncepta koji se koristi protiv neprijatelja, ali nema razloga da se ljudi ne gone pred ruskim sudovima“, navodi on.

Jedan od izazova bilo za međunarodne bilo za domaće slučajeve je pitanje da li se optuženi zaista mogu izvesti pred sud. Jedna od opcija bila bi da se sudi sadašnjim ratnim zarobljenicima, predlaže Clapham.

„Dakle, budući da su ruski vojnici fizički u Ukrajini i bivaju zarobljeni, nije uopšte nezamislivo da ovi ljudi budu procesuirani za ratne zločine u Ukrajini ili da ih Ukrajina preda MKS-u“, kaže on.

„Sada je zločin agresije rukovodstva očigledno komplikovanije jer bi neko morao da putuje u državu koja želi da tu osobu procesuira za agresiju, a to je mnogo manje verovatno, a postoje i prilično komplikovane pravne tačke o imunitetu službenih lica i bivših zvaničnika“, dodaje on.

Clapham ipak ističe da se „nikada ne zna šta je iza ugla“.

Neki od njegovih kolega nisu verovali da će Slobodan Milošević ikada biti uhapšen i da će mu biti suđeno u Hagu jer „lideri država nikada tako nisu procesuirani pred  sudovima“, podseća on.

„A kao što znate, on je procesuiran”.