Do tada je situacija u štabu JSO-a već bila napeta: komandant Dušan Maričić Gumar okupio je svoje pomoćnike i rekao im da je odlučio da jedinica ide u stanje „protesta” i naredio svim njenim oficirima da se vrate u Kulu u severnoj Srbiji, i da tu ostane. Pripadnici JSO-a napustili su svoje dužnosti na obezbeđenju zvaničnika ili obezbeđenju službenih objekata i vratili se u svoj štab.

To je bio početak onoga što će ubrzo postati poznato kao pobuna JSO-a, kada su pripadnici jedinice blokirali glavne puteve u dva grada u Srbiji, tražeći ostavku ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića i usvajanje novog zakona koji bi regulisao odnose Srbije sa Haškim tribunalom.

Godinu dana pre, sa vlasti je pobunom svrgnut režim Slobodana Miloševića, a nova vlada na čelu sa premijerom Zoranom Đinđićem počela je da sarađuje sa Haškim tribunalom, što je razljutilo nacionaliste. Milošević je već bio priveden i prebačen u Hagu zbog suđenja. JSO je saopštila da je odlučila da preduzme akciju jer je bila prinuđena da uhapsi dva brata koja je Haški tribunal tražio zbog sumnje da su počinili ratne zločine.

Pobuna je od 9. trajala do 17. novembra. Okončana je ostavkama načelnika Državne bezbednosti Gorana Petrovića i njegovog zamenika Zorana Mijatovića. I ministar Mihajlović je ponudio ostavku, ali je Vlada to odbila, a DB-u je oduzeta nadležnost naj JSO.

Šesnaest meseci kasnije, premijer Đinđić je ubijen u zaveri koju su podstaknuli pripadnici JSO-a i Zemunskog klana, moćne kriminalne grupe.

Neki od učesnika pobune JSO-a bili su umešani i u Đinđićevo ubistvo počinjeno u martu 2003., među kojima je bio i Zvezdan Jovanović, osoba koja je povukla obarač.

Jovanović je optužen za pobunu zajedno sa pripadnicima JSO-a Miloradom Ulemekom Legijom, Veselinom Lečićem, Mićom Petrakovićem, Dragoslavom Krsmanovićem, Dragišom Radićem i Vladimirom Potićem. Većina njih je priznala svoju umešanost, ali su svi oslobođeni optužbi.

Potraga za traženim blizancima

Blizanci Predrag (levo) i Nenad (desno) Banović pred Haškim tribunalom, novembar 2001. Foto: EPA/AP POOL/Fred Ernst.

U julu 1998., vozilo koje je prevozilo elitnu specijalnu jedinicu Specijalne vazdušne službe Britanske vojske zaustavilo se na glavnoj ulici u Prijedoru. Iz njega je izašlo nekoliko pripadnika SAS-a, zgrabili dvojicu muškaraca, ubacili ih u vozilo i odvezli se. Ta dvojica, blizanci Miroslav i Milan Vučković, su potom ukrcani u avion i prebačeni u pritvorski centar UN-a u Hagu.

Međutim, ovi su blizanci uhapšeni greškom – blizance koje je Haški tribunal tražio bili su zapravo Predrag i Nenad Banović.

Predrag Banović je pre rata radio kao konobar u Prijedoru, svom rodnom gradu. Od 20. juna do 6. avgusta 1992. godine bio je stražar u logoru Keraterm kod Prijedora, jednom od najozloglašenijih logora za zatočenje Bošnjaka i Hrvata. Banović je tada imao 23 godine.

Prema presudi u njegovom slučaju, „Vlasti u Keretermu, kao i ‘posetioci’, redovno su zatočenike podvrgavali teškim premlaćivanjima, ispitivanjima i okrutnim i ponižavajućim postupcima. Mnogi zatočenici su ubijeni”.

Kada je 2003. godine Predrag Banović odlučio da prizna krivicu, priznao je da je odgovoran za učešće u pet ubistava, premlaćivanje 25 zatočenika i ubistvo još dva vatrenim oružjem.

Nakon hapšenja Miroslava i Milana Vučkovića, braća Banović su pobegla iz Prijedora i, kao i u mnogim sličnim slučajevima, našla sigurno utočište u Srbiji. Predrag Banović se do 2001. godine oženio i imao trogodišnje dete.

Neuspešan napad SAS-a i britanske obaveštajne službe MI6 opisan je u knjizi „Krvnikov trag“ novinara Džulijana Bordžera, danas urednik u britanskom Gardijanu.

„Greška iz 1998. bila je velika sramota za MI6, tako da su (oni), po mom shvatanju, na neki način udvostručili svoju odlučnost da pronađu blizance Banović koji su im pobegli u Prijedoru”, kaže Bordžer za BIRN.

„Ovo je za MI6 bilo pitanje iskupljenja”, dodao je on.

MI6 je braću Banović locirao u Srbiji. Uhapšeni su 8. novembra 2001. i već sutradan prebačeni u Haški tribunal.

Bordžer objašnjava da je MI6 bio u kontaktu sa premijerom Đinđićem i vršio pritisak na njega da privede braću. Đinđić je za taj zadatak odabrao JSO jer „nije mogao da veruje nikome drugom”. To međutim znači, dodaje Bordžer, da je „indirektno, greška počinjena u Prijedoru tri godine ranije doprinela Đinđićevom padu”.

Nenad Banović je pušten na slobodu u aprilu 2002. godine nakon što su optužbe protiv njega povučene zbog nedostatka dokaza. Predrag Banović se prvo izjasnio da nije kriv, ali je potom promenio priznanje i priznao krivicu, te je osuđen na osam godina zatvora.

Sumnje o motivima jedinice

Milorad Ulemek Legija (u prvom redu) i Zvezdan Jovanović (u drugom redu) tokom suđenja za ubistvo Zorana Đinđića u Beogradu, maj 2004. Foto: EPA/Srđan Šuki.

DB Srbije formirala je svoju specijalnu oružanu jedinicu 1991. godine, na početku ratova u bivšoj Jugoslaviji. Ona je, pod raznim nazivima, delovala u većini zona sukoba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Njeni su pripadnici bili poznati kao Crvene beretke zbog karakterističnih beretki koje su nosili, ili kao Frenkijevi ljudi, što se odnosilo na njihovog šefa Franka Simatovića Frenkija.

Mehanizam za međunarodne krivične sudove je u junu 2021. godine osudio načelnika DB-a Srbije Jovicu Stanišića i njegovog zamenika Simatovića na po 12 godina zatvora zbog pomaganja i podržavanja zločina koje je jedinica počinila na području Bosanskog Šamca tokom rata u BiH 1992. godine. Međutim, niko od pripadnika JSO-a nije pojedinačno optužen za ratne zločine.

U Srbiji su se u ratnim 1990-im godinama u vreme vladavine režima Slobodana Miloševića organizovani kriminal i politika isprepleli. JSO je razvio bliske veze sa Zemunskim klanom, najozloglašenijom kriminalnom bandom u državi u to vreme. Zajedno ili odvojeno, pripadnici JSO-a i Zemunskog klana učestvovali su u političkim ubistvima, otmicama i raznim drugim zločinima.

Ali kada je masovnim protestima 2000. godine Milošević svrgnut s vlasti, JSO nije intervenisao da mu pomogne jer se vođa jedinice Milorad Ulemek Legija dogovorio sa opozicijom. Ipak, kriminalne veze JSO-a su nastavljene i nakon pada Miloševića, kada je na vlast došla demokratska vlada na čelu sa Đinđićem.

Tako da, kada su pripadnici JSO-a rekli da je hapšenje braće Banović razlog njihove pobune, u javnosti se pojavila sumnja da možda iza toga stoji nešto drugo. Ipak, tokom suđenja, sud je zaključio da je nezadovoljstvo pripadnika JSO zbog hapšenja braće Banović bio razlog njihove pobune.

Svi optuženi su izjavili da su ljuti jer su „zloupotrebljeni” za hapšenje blizanaca, koje su neki od pripadnika JSO čak opisali i kao „otmicu”. Takođe su rekli da nisu unapred znali koga treba da uhapse.

Međutim, tadašnji načelnik DB-a Srbije Goran Petrović svedočio je da je o naredbi za hapšenje bilo reči na sastanku u štabu DB-a, kome su prisustvovali i pripadnici JSO-a zajedno sa oficirima beogradskog centra DB-a.

Petrović je rekao da je pripadnicima JSO-a rečeno da blizance Banović traži Haški tribunal i da je „jedan od ta dva brata brutalno tukao ljude u zatvoru”, navodi se u presudi donetoj na suđenju.

Sud je, međutim, poverio veru onome što su rekli optuženi Maričić, Jovanović i Lečić, kao i iskazima jednog operativca beogradskog centra i još jednog pripadnika JSO-a koji su bili na sastanku – svi su tvrdili da im nije saopšten identitet meta za hapšenje.

Premijer nesiguran u podršku policije

Nekadašnji jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica (levo) sa srpskim premijerom Zoranom Đinđićem (desno) u Beogradu, maj 2001. Foto: EPA/Koča Sulejmanović/BW.

Đinđić je u decembru 2001. rekao da je situacija opasna, ali je pokušao da umanji krivicu JSO. On je pohvalio aktivnosti jedinice u pomaganju suzbijanja separatističkog ustanka etničkih Albanaca Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca na jugu Srbije i rekao da JSO „ima kredit kod mene”.

„Taj incident koji je izazvao (pobunu JSO-a) – ili je to možda bio izgovor, ne znam da li je to bio pravi razlog – jeste da su uhapsili dve osobe osumnjičene od strane Haga, a da im pri tome nije rečeno šta rade“,rekao je Đinđić u televizijskom intervjuu.

„Primenjena sila je bila neprimerna – 15 naoružanih ljudi je uhapsilo dve nenaoružane osobe, i to usred bela dana na pijaci, što je bilo neprikladno”, dodao je on, čineći se da podržava zamerke JSO-u zbog hapšenja braće Banović.

Đinđić je nešto slično već rekao na sednici Vlade u novembru, a njegove izjave u javnosti korišćene su kao argumenti Višeg suda u Beogradu 2018. da potkrepi svoj zaključak da pobuna JSO-a nije bila oružana pobuna.

Sud je takođe naveo da Đinđićeva Vlada „nikada nije procesuirala (jedinicu) niti je takvo ponašanje okarakterisala kao oružanu pobunu, a optuženi, pripadnici Jedinice za specijalne operacije, nisu ni disciplinski kažnjeni“.

Sud je takođe naveo da „Vlada Srbije nije proglasila vanredno stanje, što bi bila logična posledica da je reč o oružanoj pobuni“.

Jedan od Đinđićevih najbližih saveznika u skupštini u to vreme, Čedomir Jovanović, pokušao je da objasni sudu zašto je Vlada tako slabo reagovala na osporavanje njenog autoriteta.

Jovanović je rekao da Đinđić nije mogao da stane ispred svoje vlade i kaže da „nije imao kontrolu nado MUP-om, da nije imao kontrolu nad Resorom državne bezbednosti” i da ga potkopava predsednik zemlje, jer bi to podiglo pitanje „ko bi u ovoj zemlji još u njemu video nekakvog ozbiljnog političkog autoriteta”.

U to vreme nije bilo jasno da li bi neka druga policijska jedinica pristala da deluje protiv JSO-a da je Đinđić odlučio da krene protiv pobunjenih.

Druga oružana organizacija koja je teoretski mogla da deluje protiv JSO bila je Vojska Jugoslavije, koja je u to vreme bila pod kontrolom predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice.

Godine 2001., iako su Đinđić i Koštunica godinu dana ranije, zajedno sa još 16 političkih lidera odveli Demokratsku opoziciju Srbije u pobedu protiv Slobodana Miloševića, postalo je jasno da je jaz između njih veliki.

Na konferenciji za novinare 11. novembra, Koštunica je umanjio pobunu, upoređujući naoružane i uniformisane pripadnike JSO-a koji su blokirali puteve sa lekarima koji protestuju u mantilima. Zbog toga je izgledalo malo verovatno da će on poslati snage da intervenišu protiv JSO-a.

U optužnici na suđenju za naknadno ubistvo Đinđića pobuna iz novembra 2001. opisana je kao „prvi test“ komandanta JSO Milorada Ulemeka Legije i vođe Zemunskog klana Dušana Spasojevića da potkopaju demokratsku vladu prozapadnog premijera.

Srđa Popović, danas pokojni nekadašnji pravni zastupnik Đinđićeve majke i sestre, 2008. je izjavio da je tužilac vrlo jasno objasnio motive pobune u svojoj optužnici.

„On je smatrao da je pobuna bila napad na ustavni poredak. Da je ona imala za cilj rušenje Vlade i da je uspeh pobune ohrabrio učesnike da nastave ka istom cilju, to znači tom napadu na ustavni poredak, ali sada i na drugi način“, rekao je Popović u emisiji „Insajder“ TV B92 2008. godine.

Pobuna se, zaključio je on, može posmatrati kao „prva faza rušenja Vlade“ – koja je, kako je prošla nekažnjeno, na kraju, 16 meseci kasnije, dovela do ubistva Đinđića.