Kološi je 1999. teško ozleđen u eksploziji mine postavljene na granici. Amputirana mu je leva noga ispod kolena i polovina desnog stopala. Hoda sa poteškoćama, uz pomoć dve štake i sam popravlja svoje proteze kako bi mogao biti pokretan.

Više od tri godine to radi uz pomoć metalnih ploča, željeza, drva i kože, ali mu se i pored toga zdravlje pogoršava.

„Hodanje mi je otežano. Bojim se da su mi se noge počele inficirati, jer me proteze ozleđuju“, kaže Kološi za BIRN.

Kološi je samo jedan od stotine ljudi koji su ostali invalidi u eksploziji mina koje su jugoslovenske snage postavile tokom rata na Kosovu 1999. godine u pograničnom području između Albanije i Kosova, gde se nalaze 30 sela raspoređeni između opština Kukes, Has i Tropoja.

Nakon što je NATO u martu 1999. godine započeo sa bombardovanjem Jugoslavije kako bi naterao Slobodana Miloševića da okonča represiju nad kosovskim Albancima i povuče svoje snage sa Kosova, pogranično područje sa Albanijom je sistematski gađano artiljerijom Vojske Jugoslavije (VJ), a bilo je i napada srpskih paramilitarnih snaga unutar albanske teritorije.

Preko 3.350 granata bačeno je na pogranično područje i postavljen je veliki broj protivpešadijskih mina, što je za posledicu imalo postojanje brojnih neeksplodiranih ubojitih sredstava. Nakon završetka rata na Kosovu u junu 1999. godine, bila je potrebna desenija da demineri uklone ta potencijalno smrtonosna sredstva.

Nakon rata, u eksploziji mina povređeno je 268 ljudi, a 34 je izgubilo život. Od ranjenih 12 je izgubilo vid, 54 sa teškim invaliditetom, a 168 su zadobili druge povrede. Najviše osoba je povređeno na područje Tropoje – 140, onda Hasa – 88 i na području Kukesa – 40.

Košmar sa kojim su se suočile žrtve eksplozije mina koje su postavile srpske snage, traje i danas budući da u ovim područjima usluga zdravstvene zaštite gotovo i da izostaje. Žrtve ne mogu dobiti zdravstvenu negu niti rehabilitaciju, koje su im potrebne za nekakav normalan život.

„Polovina moje penzije odlazi na lekove“

Pripadnici VJ na jugoslovensko-albanskoj granici na prelazu Morina kod Kukesa, u aprilu 1999. godine, idu da postave mine duž granične linije. Foto:EPA/Anja Niedringhaus.

Pogranična sela Kukes, Has i Tropoja imaju snažnu vezu sa ratom na Kosovu. Tokom sukoba, lokalni stanovnici su uveliko podržavali Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK), a mnoge su kuće bile pretvorene u skloništa ili štabove OVK.

Na području Kukesa su pripadnici OVK navodno držali zatvorenike u improvizovanim zatvorima, što je danas u fokusu optužnica koje se podižu pred Specijalnim sudom za ratne zločine.

S druge strane, stanovnici ovih pograničnih sela i dalje se suočavaju sa posledicama rata 1999. godine.

Tako je u malom selu Dobrune u opštini Has, koje je locirano tik preko granice kod Đakovice, u eksploziji mina povrede zadobilo 22 dece a tri osobe su izgubile život.

Tokom rata, u kući Sose Mulaj boravilo je na desetine boraca OVK. Nakon rata, ona brine o svom sinu Korabu, koji je izgubio ruke i zadobio ozlede oka usled eksplozije mine u blizini sela.

Sa suzama u očima, Mulaj se priseća eksplozije u kojoj je Korab, dok je u junu 2000. godine čuvao stoku, povređen. Tada je imao 18 godina i pripremao se za maturu, ali incident mu je uništio budućnost.

Mulaj ističe da su Koraba spasili neki kosovski Albanci koji su sakupljali drva u šumi, pa su ga odveli u bolnicu u Đakovici. Potom su ga NATO snage stacionirane na Kosovu helikopterom prevezle u bolnicu u Prištini, gde je šest meseci bio na lečenju.

Danas Korab ima 39 godina, otac je dvoje dece i živi od invalidnine od 18.000 leka (146 eura) mesečno. Njegova majka je razočarana, kako kaže, nedostatkom pravde za ratne zločine koje su počinile Miloševićeve snage.

„Međunarodna zajednica i sud UN-a u Hagu ne sude pošteno. Rekla sam mužu da uzme našeg osakaćenog sina, zajedno sa još 22 dečaka i ostalom decom Dobrune, i ode u Hag i protestuje pred sudom i da kaže: ‘Vidite li kako su se Srbi odnosili prema našoj deci?’”, naglašava ona.

Kadri Mula (58) bio je vojnik u albanskoj vojsci kada je nagazio na minu tokom patroliranja na granici. Zadatak mu je bio da zaustavlja i upozorava ratne izbeglice sa Kosovu da ne ulaze u minirano područje, ali je 18. juna 1999. on sam stao na minu.

„Tokom patroliranja na graničnoj liniji nagazio sam na minu i povređen sam u obe noge. Poslali su me u (obližnji grad) Krume, gde su mi pružili prvu pomoć u gradskoj džamiji, gde je bila postavljena poljska bolnica za pripadnike OVK“, priča Mula.

Zatim je helikopterom prevezen u Tiranu. Bio je u komi 48 sati, ali je preživio. Međutim, eksplozija mu je uzrokovala i druge zdravstvene probleme, pa tako danas boluje od dijabetesa i Parkinsonove bolesti.

„Dobijam penziju od 17.000 leka (138 eura) i polovina toga odlazi na lekove”, kaže Mula za BIRN.

Vlasti Kosova su nekim stanovnicima područja Has dodelile status veterana OVK ili ratnog vojnog invalida, čime su dobili mogućnost da primaju određene socijalne beneficije, kao priznanje za njihovu pomoć oružanoj borbi OVK.

No Zoje Hoti, supruga danas preminulog Hisnija Hotija, koga su prvo srpski snajperisti ranili, a potom je bio i teško povređen u eksploziji mine, naglašava da je otputovala u Prištinu kako bi pitala da li njen suprug ima pravo na status ratnog vojnog invalida, međutim tamo su joj, kako kaže, tražili mito.

„Nikada mi ništa nisu dali (kosovske vlasti), iako smo kao porodica čija je kuća na granici dali svoj doprinos tokom rata”, objašnjava Hoti.

„Invalidi sami kupuju proteze“

Fadil Šehu u jedinici za protetiku u Kukesu. Foto: Baškim Šala.

Albanski zakoni ne daju poseban status preživelim žrtvama eksplozije mina, što bi im omogućilo nekakve veće beneficije od ostalih osoba sa invaliditetom.

Izet Ademi iz sela Bardhoc u Kukesu izgubio je nogu u proleće 1999. godine. Danas je član udruženja koje se zalaže za prava ljudi koji su postali invalidi kao posledica eksplozije nagazne mine ili ranjavanja iz vatrenog oružja. Za BIRN ističe da su beneficije koje dobijaju neadekvatne.

„Većina ljudi koji su preživeli eksploziju mine u selu suočeni su sa velikim poteškoćama. Prethodo su žrtve eksplozija mina i osobe sa invaliditetom dobijale od 9.000 do 11.000 leka (73 do 89 evra mesečno) iz opštinskog fonda za socijalnu zaštitu, ali ovaj fond više ne postoji“, informiše Ademi.

Kako bi se pomoglo osobama sa invaliditetom u tom području, 2005. godine u blizini Regionalne bolnice Kukes osnovana je jedinica za protetiku, koja se finansira donacijama međunarodnih organizacija.

Ali jedini stručnjak u ovoj jedinici, Fadil Šehu, za BIRN ističe da se od 2015. godine jedinica suočava sa nedostatkom sredstava.

Ove godine jedinici je dodeljen budžet od tri miliona leka (24.290 eura), što je prema rečima Šehua „simbolična” suma u odnosu na cene kvalitetnih proteza.

„Samo jedna proteza košta oko 1.000 eura. Invalidi sami kupuju kvalitetne proteze, ukoliko to mogu priuštiti, jer kvalitetno karbonsko stopalo košta 1.000 evra“, ističe on.

Drugi problem je što u Albaniji nema specijaliziranih kompanija koje prodaju delove za popravak proteza, što znači da ako bi osoba sa invaliditetom poslala svoju protezu na popravak, ona će morati dugo da se snalazi bez svog pomagala.

Kadri Mula iz sela Dobrune, mesecima čeka da mu vrate protezu.

„Poslao sam protezu na popravak u Kukesu, ali još uvek je tamo, jer nema materijala za popravak”, kaže on.