Reportaža

Kosovo: Bolan put ka priznanju statusa žrtve ratnog silovanja

Instalacija „Mislim na tebe“ posvećena ženama koje su preživele ratno seksualno nasilje. Fotografija: EPA/Valdrin Xhemaj.

Kosovo: Bolan put ka priznanju statusa žrtve ratnog silovanja

8. Aprila 2021.14:47
8. Aprila 2021.14:47
Kosovska vladina komisija za verifikaciju žrtava ratnog seksualnog nasilja odbila je prijave više od 220 žena. Ovo pokazuje koliko teško može biti utvrđivanje činjenica o seksualnim napadima koji su se dogodili pre više od 20 godina.

This post is also available in: English (English)

Bilo je sunčano popodne 30. aprila 1999. kada su trupe Vojske Jugoslavije presrele kolonu raseljenih Albanaca na putu ka Srbici, u kojoj je bila i ona.

Nakon što su noć proveli pored puta, srpski policajci i vojnici su žene odvojili od muškaraca i odveli ih u dve kuće.

Uveče bi dolazili po neke žene i silovali ih u obližnjim objektima, priča Sadije, kojoj ovo nije pravo ime, jer je želela da ostane anonimna.

“U te dve kuće bilo je 11 ili 12 žena, ali ja nisam znala ko su one”, navodi Sadije. Činjenica da nije znala imena ostalih žena pokazala se presudnom godinama kasnije, kada je pokušavala da dokaže šta joj se desilo.

Sadije objašnjava da su je držali zatvorenu tri dana i da su je dva vojnika i jedan policajac silovali.

“Jedan od njih, policajac, bio je malo debeo i smeđ. Zvali su ga ‘komandante’”, priča ona.

Kada su je policajci nasilno vukli u skladište kako bi je silovali, povređena joj je leva noga. Tri meseca kasnije, nakon završetka rata na Kosovu, ona je operisana. Međutim, s obzirom da je i dalje imala bolove u nozi, 2007. je imala još jednu operaciju.

U februaru 2018. godine kosovske vlasti počele su primaju aplikacije osoba koje su preživele seksualno nasilje. Dobijanjem ovog statusa i oficijelno se priznaje stradanje, a postoji i mogućnost novčane nadoknade u iznosu od 230 evra.

Otkako je počela sa radom, vladina Komisija za priznavanje i verifikaciju statusa lica koja su preživela seksualno nasilje tokom rata na Kosovu primila je više od 1.220 prijava. Više od 900 osoba je dobilo status ratne žrtve seksualnog nasilja.

Ali 222 aplikacije su odbijene. Među njima je i Sadije.

Sadije sa suzama u očima kaže da joj je razgovor sa komisijom za verifikaciju bio neprijatan.

“Više su me pitali o mojoj finansijskoj situaciji. Nisu mi dozvolili da govorim mnogo”, ističe ona.

Imala je osećaj da su mislili da ona pokušava da “prevari” komisiju.

Njena neprocesuirana trauma, zbunjenost i mentalna disocijacija, kao i nedostatak svedoka i dokumenata koji bi dokazali silovanje, učinili su da deluje neuverljivo. Sa druge strane, njenu prijavu je popunio advokat koji nije bio iz nevladine organizacije koja za to ima dozvolu kosovske vlade.

Naime, vlada je, u vezi sa ovim pitanjem, dala dozvole sledećim organizacijama: Medica Đakovica, Medica Kosova, Kosovski centar za rehabilitaciju žrtava torture i Centar za promociju ženskih prava.

“Većina odbijenih aplikacija su one koje nisu popunile licencirane nevladine organizacije”, kaže za BIRN Feride Rušiti, direktorka Centra za rehabilitaciju žrtava torture.

U većini slučajeva, Komisija za verifikaciju od podnosilaca zahteva, posebno od onih koji ranije nisu bili registrovani kao žrtve rata ili koji nemaju nijednog svedoka koji bi ih podržao, traži medicinske izveštaje.

Članovi komisije negiraju da su kriterijumi za apliciranje strogi ili prekomplikovani. Predsednica komisije Minire Begaj za BIRN ističe da su sve prijave analizirane na “profesionalan i ozbiljan” način.

“Do odbijanja u nekim slučajevima dolazi onda kada komisija nije uverena u navodni traumatični događaj”, kaže Begaj.

“Komisija ne kaže da tvrdnje nisu istinite, ali ona nije donela zaključak da status treba da bude odobren”, objašnjava ona.

Mustafe Prenku, koji se nalazi na čelu Udruženja invalida i civilnih žrtava rata, ističe da je “zaista razočaravajuće kako komisija odbija žrtve i traži samo medicinske izveštaje ili svedoke”.

Strah od društvenog odbacivanja jedan je od razloga što mnoge žene više nemaju medicinsku dokumentaciju kojom bi dokazale silovanje, kaže Prenku za BIRN.

“Mnoge žrtve su uništile svoja dokumenta, jer su se plašile da će se saznati. Komisija treba da se više fokusira na njihovu traumu”, objašnjava on.

“Psihološka trauma je glavni dokaz”

Vasfije Krasnići Gudman u intervjuu za RTK u oktobru 2018. u kome je govorila o seksualnom nasilju koje je preživela za vreme rata. Foto: BIRN.

Veprore Šehu, direktorka Medica Kosova, koja pruža psihosocijalnu, pravnu i ekonomsku podršku žrtvama ratnog seksualnog nasilja, izražava zabrinutost da će odbijeni slučajevi negativno uticati na druge žrtve.

“Za neke članove (komisije) pristup ovom procesu zahteva verifikaciju zasnovanu na dokazima, dok je za većinu žrtava ženska psihološka trauma glavni dokaz”, ističe Šehu.

“Neke odbijene prijave bile su nedosledne, zbog čega dolazi do sumnje u njihov kredibilitet”, dodaje ona.

U slučajevima u kojima su se žrtve prijavile posredstvom četiri lincencirane nevladine organizacije, prijavljeni imaju mogućnost da ulože žalbu.

Ako podnosilac zahteva ponovo bude odbijen, onda može da se obrati sudu. Ali često oni koji svoje prijave podnose direktno komisiji, ne znaju kako da podnesu žalbu na odluku o odbijanju ni kako da tu odluku ospore pred sudom.

Šehu ističe da se nečiji zahtev odbije i zbog nemogućnosti da se obezbede dokumenti i svedoci. “Uništili su medicinske izveštaje jer su se plašili da ih sačuvaju. Takođe, u većini slučajeva, one nisu poznavale druge žrtve”, kaže ona.

Ovo potvđuje i žrtva ratnog silovanja, čija je prijava na početku odbijena, ali je nakon žalbe odobrena.

“Tražili su da obezbedim očevice (silovanja), ali nisam poznavala ostale koje su se nalazile u kući”, kaže ova žrtva za BIRN.

Više od dve decenije, žrtve ratnog silovanja borile su se da budu priznate, ali otkako je otvoren postupak verifikacije, mnogi su oklevali plašeći se stigmatizacije i odbacivanja.

Vasfije Krasnići Gudman, koja je preživela silovanje u ratu, a koja je nedavno izabrana za poslanicu, ističe da bi sam postupak verifikacije trebalo da se obavlja pažljivije, jer zbog prolongiranja traume neke žrtve ne mogu jasno da ustanove šta im se dogodilo.

“Mislim da je njihovo psihološko stanje dokaz onoga što su doživeli. Većina još uvek trpi fizičke i psihološke traume zbog preživljenog užasa”, kaže Krasnići Gudman za BIRN.

“Nadam se da oni koji još uvek oklevaju da se prijave neće biti obeshrabreni”, dodaje ona.

Rušiti ističe kako je žrtvama koje nisu imale psihološku pomoć teško da podnesu prijave. Takođe, žrtve moraju dugo da čekaju na sudsko razrešenje slučaja, a krajnji rok za prijavljivanje je 2023. godine.

“Tražili smo od predsednika Osnovnog suda u Prištini da ove slučajeve tretira kao prioritet. Takođe tražimo od Skupštine da produži mandat vladinoj komisiji za verifikaciju kako bi se produžilo vreme za prijavljivanje, jer nam je ostalo manje od dve godine, a mnoge žrtve se i dalje nisu prijavile”, objašnjava Rušiti.

Prošlo je mesec dana od obijanja prijave, a Sadije je i dalje veoma uznemirena zbog toga. Kaže da je vladinoj komisiji ispričala šta joj se dogodilo najiskrenije što je mogla.

“Kada razmišljam o tome, srce mi se dodatno slama”, ističe ona i dodaje: “Ispričala sam im to kako sam znala i onako kako sam mogla, a bog mi je svedok.”

Serbeze Haxhiaj


This post is also available in: English (English)