Iako je prethodno tog meseca bilo i drugih incidenata, napad koji su izveli albanski pobunjenici Oslobodilačke nacionalne armije (ONA), a koji je odneo život policajca Momira Stojanovskog, označio je početak oružanog sukoba koji će trajati sedam meseci. Ovaj oružani sukob predstavlja prekretnicu za makedonsko društvo.

Kada je u avgustu 2001. potpisivanjem Ohridskog mirovnog sporazuma, posredstvom međunarodne zajedince, sukob završen, Severna Makedonija je amnestirala borce ONA-e, promenila ustav, albanski jezik je postao drugi službeni jezik, a u javnom sektoru, kao i u snagama bezbednosti, počelo je sa zapošljavanjem većeg broja Albanaca i pripadnika drugih manjinskih grupa.

Bivši poslanik Mersel Biljali, profesor prava i političkih nauka, kaže da je mirovni sporazum, uprkos kašnjenju u sprovođenju, pomogao da se smanje etničke tenzije i izbegne veće krvoproliće.

„To nas je otreznilo, usmerilo ka zajedničkom životu, ka izgradnji zajedničke budućnosti, međusobnog razumevanja i poverenja“, ističe Biljali.

Dvadeset godina kasnije, etničke tenzije u Severnoj Makedoniji su mahom slabije, ali odjeci prošlosti i dalje postoje. Imena bivših žarišta u sukobu poput sela Aračinovo, Tearce, Tanuševci i drugi, i dalje predstavljaju sinonim za sukob, a svaka veća politička kriza u zemlji izaziva strah od ponovnog međuetničkog sukoba.

Iako je od 2001. društvo u celini krenulo napred, traume kod onih koji su izgubili rođake ili prijatelje, izgubili imovinu, bili privremeno (ili i dalje) interno raseljeni i dalje postoje.

Albanske izbeglice iz Severne Makedonije prelaze granicu sa Kosovom u martu 2001. godine. Foto: EPA/Valdrin Xhemaj.

Pobunjenici napadaju, snage bezbednosti uzvraćaju

Iako se u Severnoj Makedoniji obeležava samo godišnjica Ohridskog mirovnog sporazuma, napad na policijsku stanicu u Tearcama bio je prvi za koji je ONA preuzela odgovornost za napad. U saopštenju je navedeno da Albanci trpe ugnjetavanje od strane makedonske većine i da sve pripadnike bezbednosnih snaga smatraju legitimnim metama.

Albanci broje oko četvrtinu od nešto više od dva miliona stanovnika Severne Makedonije. Na početku sukoba, ONA je saopštila da će preuzeti kontrolu nad, kako je istakla, „albanskom“ teritorijom zemlje, iako su, kako su meseci odmicali, njeni zahtevi postajali blaži.

Nakon napada na selo Tearce, vlasti više nisu mogle da umanjuju razmere problema sa pobunjenicima ONA-e, opisujući medijske izveštaje o stacioniranju oružanih paravojnih snaga u selima i područjima blizu severne granice zemlje sa Kosovom kao špekulacije ili tretirajući pobunjenike kao lokalne kriminalne bande.

Službeni ton se promenio i državne vlasti i mediji na makedonskom jeziku su pripadnike ONA-e prozvali „teroristima“, iako su zvaničnici odustali od ovog termina nakon što je potpisan mirovni sporazum.

Kako su tenzije rasle, snage bezbednosti su u nekim od planinskih pograničnih područja zemlje počele svakodnevno da ulaze u borbu sa pobunjenicima. Sledeći veliki šok se desio 14. marta, kada je ONA pokrenula svoju prvu veliku ofanzivu i opkolila grad Tetovo.

Tog dana je na ulicama Tetova izbio haos kad su policijske snage odgovorile na vatru pobunjenika sa obližnjih brda. Uprkos uspešnoj kontraofanzivi snaga bezbednosti 23. marta, nakon koje su pripadnici ONA-e bili primorani da se povuku sa okolnih brda, pobunjenici su se ubrzo ponovo vratili na položaje oko grada. Tetovo je bilo žarište tokom celog konflikta.

Još jedan front se otvorio 4. maja. Ovog puta severoistočno od Skoplja, u blizini grada Kumanova, gde je nekoliko hiljada dobro naoružanih boraca ONA-e zauzelo veliki broj sela u obližnjim brdsko-planinskim predelima. Usledile su teške borbe, ali nijedna strana nije postigla značajan vojni napredak.

Do još jedne eskalacije sukoba došlo je kada je ONA 9. juna preuzela kontrolu nad mestom Aračinovo sa većinski albanskim stanovništvom, koje je samo nekoliko kilometara udaljeno od Skoplja. Ovo je zadalo velike problem vlastima, jer je ONA pretila da će sa položaja u selu vršiti artiljerijske napade na glavni grad.

Tako su policijske i vojne snage 22. juna artiljerijom, tenkovima i avio snagama započele ofanzivu velikih razmera. Posle 3 dana, napad je po naređenju tadašnjeg predsednika Borisa Trajkovskog zaustavljen kada su pobunjenici u Aračinovu počeli da mašu belim zastavama.

Snage bezbednosti su bile ljute zbog naređenja da se ofanziva zaustavi (pod snažnim pritiskom zapadnih sila). Borcima ONA-e je dopušteno da se evakuišu iz selo uz pomoć NATO-a 25. juna.

Iste noći, velika grupa nezadovoljnih ljudi, kojoj su se pridružili i mnogi pripadnici snaga bezbednosti iz Aračinova, upala je u zgradu parlamenta u Skoplju, optužujući državno rukovodstvo za izdaju zbog pristanka na prekid vatre i sa zahtevima da se nastavi ofanziva.

Albanske izbeglice iz Severne Makedonije prelaze granicu sa Kosovom u martu 2001. godine. Foto: EPA/Valdrin Xhemaj.

Mirovni sporazum sprečio dalju eskalaciju

Sukob je nastavljen i tokom avgusta te iste godine, dok su su se američke i EU diplomate pripremale za mirovne pregovore.

ONA je u međuvremenu promenila svoju retoriku. Umesto o proterivanju snaga bezbednosti „sa albanske teritorije”, njeni predstavnici su u izjavama za medije počeli da ističu da se njihova borba vodi kako bi se obezbedila veća prava za albansko stanovništvo.

Pokušaji da se osigura mir su bili ozbiljno ugroženi kada je 8. avgusta deset vojnih rezervista ubijeno je u zasedi u mestu Karpalak na autoputu između Skoplja i Tetova.

Dva dana kasnije, 10. avgusta, počinjen je još jedan masakr kada je na području Skoplja došlo do dve uzastopne eksplozije mina u kojima je ubijeno osam vojnika u skopskom sela Ljuboten. Ovaj incident je prouzrokovao protužetak sukoba.

Ubistva su se dogodila tokom razgovora za postizanje mirovnog sporazuma, koji su završeni 13. avgusta kada su u Ohridu svoj potpis na sporazum stavili presednik Trajkovski i čelnici četiri najveće stranke u to vreme – socijaldemokrata, desničarske VMRO-DPMNE, Demokratske stranke Albanaca i Stranke za demokratski prosperitet (takođe albanske stranke).

Ohridski sporazum predviđao je rasformisanje ONA-e, iz koje je kasnija proizašla stranka Demokratska unija za integraciju (DUI), koja je do danas ostala najveća albanska stranka u zemlji i deo je vladajuće koalicije.

Prema mirovnom sporazumu, do federalizacije države nije došlo, ona je zadržala unitaristički karakter, ali je došlo do izmena ustava, kojima je uvedena pozitivna diskriminacija prema albanskom stanovništvu u javnom sektoru, vojsci i policiji. Dozvoljena je i šira službena upotreba albanske zastave i jezika.

Dve decenije kasnije, uprkos dugogodišnjim odlaganjima sprovođenja sporazuma i političkim prepucavanjima, sve odredbe iz Ohridskog sporazuma su izvršene, uključujući i one koje podrazumevaju zapošljavanje većeg broja pripadnika nacionalnih manjina u državnim institucijama, kako bi se ispunili ciljevi ravnopravne zastupljenosti.

Prošle godine, Severna Makedonija je postala članica NATO-a, što je bio zajednički cilj i Makedonaca i Albanaca u ovoj zemlji. Većina građana iz obe etničke grupe nada se da nakon ovoga sledi da će sledeće biti članstvo u EU.

„Sada smo na dobrom putu, polako se odmičemo od prevelikog fokusiranja na etničke probleme i više se fokusiramo na funkcionalne probleme, stvarajući pravednu državu, bolju demokratiju i veće blagostanje za naše građane“, naglašava Biljali.

Makedonci koji su pobegli iz sela oko Tetova protestuju ispred Skupštine u Skoplju u julu 2001. Foto: EPA/Đorđi Ličovski.

Rane zarastaju, ali ožiljci su i dalje tu

U sukobu 2001. godine poginula su 72 vojnika i policajca. Mnogi od njih su ubijeni u gerilskim operacijama ONA-e i u zasedama. Tačan broj ubijenih boraca ONA-e i danas je nepoznat, on varira od oko 100 do nekoliko stotina.

Ukupan broj civilnih žrtava takođe nije utvrđen. U knjizi koju je Ministarstvo unutrašnjih poslova objavilo o sukobu, kaže se da je ONA ubila deset civila. Ali tačan broj civila ubijenih u selima sa albanskim stanovništvom je nepoznat.

Neki od onih koji su u sukobu učestvovali kao borci su i dalje nezadovoljni.

Borce Davidov, taksista iz grada Prilepa je tokom sukoba vozio oklopni transporter i učestvovao u ofanzivi snaga bezbednosti na Aračinovo, gde je u minobacačkoj vatri izgubio kolegu. Davidov i dalje veruje da su oružane snage mogle izvojevati pobedu nad ONA-om, da su im to dozvolili.

„Ali je sprovođenje bilo sporo i loše. Politika se mešala od samog početka. Prvog dana ofanzive (u Aračinovu), naređeno nam je da se ukopamo, dok smo bili na pola puta (prema selu). Bili smo ogorčeni jer smo želeli da nastavimo, ali komandanti ili nisu to želeli ili su se bojali, ne znam …“, kaže on.

„Kolega iz mog voda umro je na najgluplji mogući način. Dok smo kopali umesto da smo nastavili dalje, neprijatelj je odredio našu lokaciju i počeo je sa granatiranjem. Jedna granata ga je ubila. Svakako, bili smo puno besni, ljuti, ali ko ne bi poludeo u toj situaciji?“, kaže on.

Davidov ističe da nikada neće zaboraviti kroz šta je prošao.

„Lagao bih ako bih rekao da nisam još uvek ljut. Generalno ne zameram Albancima, već teroristima. Ubijali su naše ljude, masakrirali ih. Ali naučio sam da ni od koga ne očekujem ništa, jer su nas na neki način izdali i naši komandanti i vođe”, ističe on.

Prema procenama, na vrhuncu sukoba u područjima u kojima su se vodile borbe raseljeno je do 170.000 ljudi. Do 2005. godine velika većina njih se vratila, osim oko 2000 Makedonaca i Roma, od kojih se neki i danas vode kao raseljeni.

Šezdesetosmogodišnja Makedonka, Danica, nikada se nije vratila u svoj dom. Njena porodica je pobegla iz predgrađa Aračinova čim su se prvi meci čuli. Ona danas živi u Skoplju. Odbili su da se vrate u Aračinovo, jer su se bojale moguće odmazde svojih komšija Albanaca.

„Bojala sam se da se vratim nakon svega kroz što smo prošli. Naša kuća je dosta oštećena, pljačkana je nekoliko puta, a na zidovima su ispisani grafiti kojima se želi smrt Makedoncima. I sve su to učinili neki naši susedi. To me najviše boli, jer smo sa nekim od ovih ljudi zajedno živeli”, kaže Danica.

Na kraju su im neke druge komšije, takođe albanske nacionalnosti, pomogle da prodaju svoj plac i ono što je ostalo od kuće, po adekvatnoj ceni.

„Mogli su nas lako uceniti da prodamo po puno manjoj ceni. Jer su znali da se ne vraćamo. Ali pokazalo se da su bili pošteni i doveli su kupca tako da smo na kraju mogli da kupimo ovaj stan u Skoplju”, objašnjava Danica.

„Zahvaljujem im se na tome, ali do kraja života ću nositi neke traume. Takve stvari se ne zaboravljaju“, dodaje ona.

Generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson (levo), makedonski predsednik Boris Trajkovski (u sredini) i visoki predstavnik EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Havijer Solana (desno) na konferenciji za novinare nakon pregovora između Vlade i ONA-e u martu 2001. Foto: EPA/Saša Stanković.

Građanska prava, ali bez adekvatnog vodosnabdevanja

Pedesetdvogodišnji Dritan, Albanac iz Aračinova, možda je tokom bitke u selu bio na suprotnoj strani od Davidova. Dritan je bio pripadnik ONA-e i još uvek živi u istoj kući u Aračinovu kao i 2001. godine.

Tvrdi da se nezadovoljstvo Albanaca prema vlastima temeljilo na činjenicama.

„U to vreme nismo ništo dobro imali od Makedonaca. S vremena na vreme bi policija upadala u selo, napravila bi nered, a potom otišla… Dakle, celo selo je bilo ONA, razumljivo”, priča nam on.

Dritan danas vodi svoj biznis, često putuje u Skoplje i ima ćerku koja studira u glavnom gradu i ima mnogo prijatelja Makedonaca.

„Šta se dogodilo, dogodilo se. Ne možemo vratiti sat unazad. Ali sada živim za svoju decu. Nadam se da će naša zemlja biti bolja za njih nego što je bila za mene”, naglašava on.

„Moja ćerka sada ima mnogo prijatelja Makedonaca i posebno sam srećan što joj je iskustvo drugačije od mog. Izlaze zajedno, zajedno uče. Njeni prijatelji su jednom ili dva puta dolazili u posetu (u Aračinovo)“, dodaje on.

Dritan kaže da sada ima drugih briga. S obzirom da živi u brdskom području sela, priča da ima probleme sa vodosnabdevanjem i da adekvatan sistem kanalizacije ne postoji, što dosta utiče na njegov svakodnevni život.

„Dobro je što smo stekli (građanska) prava. Jezik i ostalo. Ali to neće prehraniti moju porodicu i neće učiniti život u selu boljim”, objašnjava on.

„Potrebni su nam putevi i bolje vodosnabdevanje, jer polovina sela još uvek ima problema. Ali nikoga od političara nije briga za to – ni Albance, ni Makedonce. To me danas brine“.

Britanski vojnik čuva borce ONA-e tokom predaje oružja u blizini Tetova nakon završetka sukoba u avgustu 2001. Foto: EPA/REUTERS POOL /Peter Andrews.

Jedan Makedonac osuđen za ratne zločine

Nakon sukoba 2001. godine, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) se zainteresovao za četiri slučaja u vezi sa navodnim zločinima koje su počinili pripadnici ONA-e. Ali 2008. godine, MKSJ je ove slučajeve vratio pravosuđu Severne Makedonije bez podizanja optužnice.

Zatim je 2011. godine vladajuća koalicija VMRO DPMNE i DUI, izglasala amnestiju za ova četiri slučaja, uz obrazloženje da su osumnjičeni ispunili uslove za pomilovanje.

U jednom od ovih slučaja, rukovodstvo ONA-e se teretilo za komandnu odgovornost za navodne zločine. U drugom slučaju pobunjenici su bili osumnjičeni za zarobljavanje i mučenje nekoliko građevinskih radnika.

U trećem se radilo o optužbama protiv pobunjenika ONA-e za prekid vodosnabdevanja Kumanova, a četvrti je pobunjenike teretio za otmicu i ubistvo 12 Makedonaca i jednog Bugarina.

Jedina osoba koja je osuđena za ratne zločine povezane sa sukobom 2001. godine bio je policijski komandant Johan Tarčulovski. MKSJ ga je osudio da je vodio policijsku jedinicu koja je ubila albanske civile i počinila druge zločine u selu Ljuboten, kod Skoplja, u kome uglavnom živi stanovništvo albanske nacionalnosti. U istom slučaju, bivši ministar unutrašnjih poslova Ljube Boškoski oslobođen je svih optužbi.

Tarčulovski je odslužio osam godina svoje 12-godišnje zatvorska kazne i 2013. je prevremeno pušten. Kada se vratio kući, stranka VMRO-DPMNE mu je priredila herojsku dobrodošlicu.

Nakon toga je izabran za skupštinskog poslanika VMRO-DPMNE-a. Ova stranka je svgrnuta s vlasti zbog optužbi o korupciji i autoritarnog vladanja.