Intervju

Saša Ilić: Književnost koja ruši tabue ima „oslobađajući potencijal”

Saša Ilić. Foto: Vesna Lalić

Saša Ilić: Književnost koja ruši tabue ima „oslobađajući potencijal”

18. Januara 2021.16:20
18. Januara 2021.16:20
Saša Ilić, čiji se nedavno nagrađeni roman bavi trajnim traumama izazvanim sukobima u Jugoslaviji, nudi alternativnu perspektivu nacionalističkim narativima koji još uvek dominiraju srbijanskim društvom.

This post is also available in: English (English)

„Višestruk je učinak književnosti u društvima kao što je naše”, smatra srpski pisac Saša Ilić, čiji se najnoviji roman bavi trajnim traumama ratova devedesetih u zemlji u kojoj politički lideri i dalje poriču istinu o onome što se dogodilo.

„Književnost koja se bavi gorućim, uglavnom tabuisanim temama, kao što su Jugoslavija, rat, ratna trauma, ratni zločini, ukidanje slobode, stvaranje posleratne profiterske klase koja je proistekla iz devedesetih i sada utiče na sve tokove javnog života… Naravno, takva literatura ima oslobađajući potencijal”, kaže Ilić u online intervjuu za BIRN.

Njegov roman „Pas i Kontrabas“ je prošlog januara osvojio NIN-ovu nagradu za roman godine. Vest da je ovaj pisac, poznat po protivljenju nacionalističkim narativima koji i dalje dominiraju u srpskom društu, samo nominovan za ovu nagradu izazvala je kontroverzu.

Glavni lik romana je Filip Isaković, kontrabasista koji svira džez i bivši vojnik Jugoslovenske narodne armije (JNA), koji je nekoliko godina nakon ratova poslat u psihijatrijsku bolnicu u Srbiji.

Priča se fokusira na ljude koji borave u toj instituciji, na druge veterane iz sukoba 1990-ih, na bivšeg lekara koji je bio dobro poznat u vreme vladanja režima Slobodana Miloševića, ali i na savremene migrante.

„Dve su stvari koje su me interesovale – kako politika danas tretira ratnu traumu iz devdesetih i kako je došlo do zarobljavanja institucija koje bi trebalo da se bave ovim problemom (od strane vladajućih stranaka, čiji su neki zvaničnici bili u službi režima 1990-tih)”, kaže Ilić.

Rođen je 1972. godine, a kada je 1991. godine izbio rat u Hrvatskoj, bio je regrut u JNA.

„Ja pripadam onoj generaciji regruta koja je te jeseni 1991. trebalo da stupi na odsluženje vojnog roka. I pored mojih nastojanja da se oslobodim vojske zbog urođene srčane mane, nisam uspeo u tome, pa sam tako, sa šifrom ‘delimično sposoban’, našta se niko nikada u vojsci nije osvrnuo, dospeo jednog septembarskog dana 1991. u Kumbor”, priseća se on.

Nakon „kratke obuke od oko 20 dana”, Ilić je prebačen na vojni brod na kojem je služio do kraja maja 1992. godine.

„Bio sam, dakle, učesnik pomorske blokade Hrvatske tokom kopnene ofanzive na Vukovar s druge strane, o čemu smo mi, mornari, dobijali samo selektovane informacije”, kaže on.

Ilić je bio stacioniran u Mornaričkom tehničkom remontnom zavodu u Tivtu, gde je bila smeštena većina jugoslovenske flote. Kad je stigao, već se pucalo oko Prevlake (poluostrva u južnoj Hrvatskoj u blizini granice sa Crnom Gorom), jer je već počinjao rat koji će prouzrokovati raspad Jugoslavije.

„Naša obuka se održavala pod teškom senkom rata koji je već bio tu… Topovnjače JRM su tih noći granatirale Dubrovnik, Ploče”, kaže Ilić.

Tokom promocije svoje knjige, Ilić je ponovo posetio Tivat i otišao u obilazak Porto Montenegro, luksuznu marinu i stambeni kompleks, koji se danas nalaze na mestu gde je nekada bila baza mornarice. Jedino nešto što je ostalo od tog vremena, koje je on mogao da pronađe, bio je stari kran koji više nije bio u upotrebi.

„Nas dvojica (Ilić i kran) , te večeri, bili smo jedini svedoci koji su čuvali sećanje na te dane. Bio je za mene to veoma težak, emotivni susret s tim mestom”, seća se on.

„To samo govori koliko je duboko ta trauma ostala u meni. Jedini ljudi s kojima mogu da podelim to osećanje jesu oni koji su prošli kroz slične stvari s bilo koje strane rata, kao i moji čitaoci, za koje je sve to teško, verujem, ali isto tako i oslobađajuće, na nekoj dubljoj/višoj razini teksta”, dodaje on.

Odstupanje od netolerancije

Saša Ilić. Foto: Vesna Lalić

Kada je reč o suočavanju sa prošlošću, posebno sa ratnim zločinima, Ilić ističe da Srbi danas „žive pod vladom elita kojima je više stalo do prikrivanja svojih nedela iz devedesetih nego do zadovoljavanja potreba javnosti danas”.

U međuvremenu, vojnici koji su tokom ratova poslati na linije fronta ili ljudi koji su došli u Srbiju kao izbeglice iz drugih bivših jugoslovenskih republika, bili su „prepušteni sami sebi”, kaže Ilić.

„Ja sam podstaknut takvom situacijom izabrao upravo povratnike iz rata za svoje junake, jer sam smatrao da još samo oni nose sećanja na taj rat i sve ono strašno što se u njemu događalo, za šta današnja vlast ‘nema vremena’“, objašnjava on.

„Dakle, tretirao sam te junake kao izolovane memorijske jedinice koje se nalaze na nekoj svojoj putanji propasti, pri čemu su se u jednom trenutku našli pod okriljem jednog državnog projekta, koji tobože nastoji da im pomogne”, dodaje on.

Ilić smatra da je proces suočavanja sa ratnom prošlošću u Srbiji „poražen 12. marta 2003.”, kada su premijera Zorana Đinđića, koji je na vlast došao nakon svrgavanja s vlasti Slobodana Miloševića koji je prebačen u Hag kako bi mu se sudilo za ratne zločine, u Beogradu ubijen od ljudi povezanih sa režimom devedestih.

Od tada, jedini napori za suočavanje sa nasleđem ratova iz 1990-ih ulažu „pojedinci, ili grupe iz nevladinog sektora ili ‘underground’ kulture”, ističe on.

Pored pisanja knjiga, Ilić je i jedan od umetničkih direktora Međunarodnog književnog festivala Polip koji se održava u Prištini, a koji Ilić opisuje kao „altruistično rad pojedinaca i manjih umetničkih grupa” u Srbiji i na Kosovu koji su odlučili da urade „nešto drugačije od zvaničnih nacionalističkih politika koje se ovde vode“.

„Glavni učinak Festivala Polip u odnosu postkonfliktnih društava Srbije i Kosova pre svega je u uspostavljanju književne komunikacije, uzajamnog prevođenja knjiga, organizovanja susreta autora i autorki iz regiona, razmeni literature i ideja”, kaže on.

„I samo putovanje umetnika između Beograda i Prištine je već iskoračenje iz koncepta netolerancije i održavanja zamrznutog konflikta koji se neguje na zvaničnom državnom nivou”, dodaje Ilić.

On ističe da je pandemija koronavirusa pogubna za kulturni život u Srbiji.

„Za sada mogu da kažem da je pandemija rasturila koncept dosadašnje ekonomije, uništila kulturnu infrastrukturu, porazno uticala na izvedbene umetnosti pre svega, ali do kraja ogolila prirodu režima koji je na vlasti”, ističe on.

Stroge mere koje je vlada nametnula u prvim mesecima pandemije, sa ciljem suzbijanja širenja virusa, opisuje kao „brutalne i nedemokratske”. Te mere su bile ukinute za vreme parlamentarnih izbora, na kojima je pobedila vladajuća Srpska napredna stranka, a nakon toga ponovno uvedene, što je izazvalo proteste koji su rezultirali sukobima sa policijom.

U kulturnoj sferi, većina događaja je prešla na virtualni format, koji Ilić opisuje kao „beskontaktni surogat kulture”. Dodaje da mu iskustvo onlajn organizacije festivala Polip ostavilo „gorak ukus”.

„Tokom ove godine naučio sam šta znači sloboda komunikacije, susreta i debate, upravo preko njihovog izostajanja iz festivalske produkcije”, naglašava Ilić.

„Pas i Kontrabas“ Saše Ilića na srpskom objavila je izdavačka kuća Orfelin.

Milica Stojanović


This post is also available in: English (English)