Nakon što su čuli prvi pucanj, ona i njen muž Haki su rekli mlađim članovima porodice da beže na sigurno – preko potoka ili u obližnju šumu. Sahide i Haki su ostali u kući sve dok se zvuk nije približio.

„Kad su napustili kuću, videli su da je našem komšiji Danušu odrubljena glava“, priča za BIRN njihov sin Hasan Metuši.

„Moja majka je nastavila da ide glavnom seoskom ulicom, nadajući se da će se izvući, jer je bila stara žena, a mog oca i strica su srpske snage zarobile i odvele na obližnje brdo sa rukama iznad glave“, seća se on.

Njegova majka Sahide, koja je tada imala 61 godinu, pokušavala je da dođe do kuće rođaka svog supruga, kada je pucano na nju. Ostala je da leži ranjena.

„Neki ljudi koji su se skrivali u podrumu jedne kuće videli su kako sedi na ulici. Nisu videli gde je pogođena, samo da je krvarila“, kaže Hasan.

Jedna žena je pokušala da uvede Sahide u svoju kuću, ali kada je izašla na ulicu, videla je srpske snage kako se približavaju.

Nešto kasnije tog dana, njen muž Haki, njegova braća Sabrija i Arif i još 41 stanovnik sela su ubijeni. Njihova tela razbacana su po brdu i nagomilana u jarugu iznad Račka.

Kada je pala noć, Hasan Metuši, koji je u to vreme bio pripadnik Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) popeo se na vrh brda sa grupom svojih rođaka.

„Video sam tela svog oca, stričeva i drugih“, seća se on. „Bili su blizu jedan drugom. Pogubljeni su iz blizine. Nekima su oči bile izvađene, drugima su bile smrskane glave. Na trenutak sam pomislio da je to samo san. Sećam se da nisam mogao da ustanem“.

Za to vreme, ljudi koji su se skrivali u podrumu u selu, videli su da je srpska policija pucala u njegovu majku Sahide: „Kada su (srpske snage) videle da je živa, pucale su u nju“, kaže on i dodaje: „Zatim su njeno telo stavili u crnu vreću i ubacili je u automobil“.

„Nadam se da će deca preživeti“

Hasan Metuši u svom domu u selu Račak. Foto: Serbeze Haxhiaj/BIRN

Dvadeset i dve godine kasnije, u domu porodice Metuši u Račku, uspomene su i dalje sveže. Hasan Metuši, koji danas radi kao zdravstveni radnik u obližnjem gradu Štimlje, seća se da je nedelju dana pre masakra njegova majka plakala zbog straha od sukoba.

„Sećam se da je rekla: ‘Rat je i ne znamo šta će se dogoditi. Šta god bilo, nadam se da će deca preživeti ‘“, priseća se on.

Ubistva u Račku našla su se na naslovnicama međunarodnih medija kada je američki diplomata Vilijam Voker, tadašnji šef OEBS-ove Verifikacione misije, koja je bila raspoređena na Kosovu da nadgleda krhko primirje u sukobu između Jugoslovenske vojske, srpske policije i pripadnika OVK, posetio selo dan kasnije.

Voker je ubistva opisao kao „masakr i zločin protiv čovečnosti“, dok je dopisnica BBC-a Džeki Rouland, koja je takođe posetila ovo mesto, opisala da je videla „isprevrtanu masu tela“. Savet bezbednosti UN-a i američki predsednik Bil Klinton su oštro osudili ovaj događaj.

Do smrti 45 Albanaca došlo je nakon što je OVK ubila četvoricu srpskih policajaca. Vlada jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića tvrdila je da su žrtve u Račku bile ili vojnici OVK ubijeni u borbi, ili civili koji su se našli u unakrsnoj vatri.

Ali 17. januara 1999, Vašington Post je objavio delove telefonskih razgovora između generala Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije Sretena Lukića i potpredsednika vlade Jugoslavije Nikole Šainovića, koji su jasno naredili snagama bezbednosti da „žestoko napadnu“ Račak. Zvaničnici su razgovarali i o potencijalnim načinima zataškavanja ubistava.

Patolog koji je za jugoslovenske vlasti istraživao incident tvrdio je da nije bilo masakra i da „ni na jednom telu nije bilo znakova pogubljenja“. Ipak, šef finskog tima koji je istraživao incident u ime EU izjavio je da su oni koji su stradali bili nenaoružane žrtve zločina protiv čovečnosti.

Masakr u Račku izazvao je promenu kursa zapadne politike prema Kosovu i bio je prekretnica u sukobu između Miloševićevih snaga i pripadnika OVK. Postao je važan faktor u odluci NATO-a da dva meseca kasnije pokrene vazdušne napade na Jugoslaviju, kako bi primorao Miloševića da povuče svoje trupe sa Kosova.

Masakr i danas predstavlja spornu tačku za Kosovo i Srbiju. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je 2019. izjavio da je Voker fabrikovao masakr.

Vučić je tada rekao da je „sve falsifikovao onaj belosvetski hohštapler, lažov i prevarant Voker“. Ovaj njegov komentar usledio je nakon što je sud u Prištini osudio Ivana Todosijevića, poslanika Srpske liste, za podsticanje etničke, rasne ili verske netrpeljivosti zbog njegove izjave da je masakr isceniran.

Kosovski zvaničnici su 2017. odali počast Vokeru postavljanjem njegove statue u Račku.

Niko nikada nije uhapšen zbog ovog masakra. Srpski policajac Zoran Stojanović je 2001. godine osuđen na 15 godina zatvora, ali je oslobođen krivice zbog nedostatka dokaza.

„Uzeli su njeno telo“

Grobovi žrtava masakra u Račku. Foto: Serbeze Haxhiaj/BIRN

Telo Sahide Metuši, jedine žene koja je stradala u ovom masakru, nikada nije pronađeno.

Porodica Metuši se tokom napada razdvojila kako bi se sakrila. Tek tri dana nakon masakra su shvatili da je Sahide nestala.

„Počeli smo da pretražujemo bunare. Tokom noći je provereno na desetine bunara. Kasnije smo shvatili da su njeno telo uzeli“, kaže njen sin Hasan.

U memorijalnom kompleksu u selu u kome su sahranjene žrtve napada, grob Sahide Metuši je prazan. Njena porodica ga je godinama ostavljala otvorenim u nadi da će jednog dana sahraniti njene posmrtne ostatke.

„Odlučili smo da ga zatvorimo. Time smo zatvorili i nadanje da ćemo naći njene ostatke i dočekati pravdu“, ističe Hasan Metuši.