Analiza

Arhiva Haškog suda otkriva političku ekonomiju ratova na Balkanu

Fotografija kuće zapaljene tokom „Oluje” koja je pred MKSJ-om služila kao dokaz tužilaštva. Foto: MKSJ

Arhiva Haškog suda otkriva političku ekonomiju ratova na Balkanu

29. Decembra 2020.11:50
29. Decembra 2020.11:50
Rezultati istraživanja arhive Haškog tribunala pokazuju kako su ekonomsko nasilje poput krađe i eksproprijacije imovine, kao i drugi teški zločini počinjeni nad civilima tokom ratova 1990-ih, finansirali nastavak vojnih operacija.

This post is also available in: English (English)

Ova Tuđmanova izjava bila je odgovor na međunarodni pritisak da se izmeni zakon kojim se ograničava povratak imovine Srbima koji su proterani ili pobegli iz zemlje nakon operacije „Oluja”, sprovedene u avgustu 1995. godine.

Istraživanje arhive Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) otkriva još mnogo primera kako je na široko rasprostranjenoj osnovi tokom sukoba devedesetih na mnogim različitim lokacijama počinjeno ekonomsko nasilje (činjenje kojim je naneta ekonomska šteta) i kako su se time finansirale oružane grupe, čime se osiguravao nastavak sukoba.

Ova saznanja zahtevaju ponovnu procenu sukoba, jer se većina predmeta pred MKSJ-om i pred domaćim sudovima u zemljama bivše Jugoslavije fokusirala na kršenje građanskih i političkih prava, a samo su se u nekim slučajevima bavili i kršenjem ekonomskih prava.

Kao posledica ovakvog pristupa tužilaca, osnovne mreže ratnih zločinaca koje su podržavale rat – ratni profiteri, bande organiziranog kriminala, krijumčari benzina, ljudi, oružja i tako dalje – ostale su nevidljive, iako su njihove veze sa političkim strankama i elitama koje su nastale tokom i nakon sukoba, dobro poznate činjenice.

Civili sprečavani da povrate domove

Franjo Tuđman na železničkoj stanici u Vukovaru u junu 1997. Foto: EPA/Antonio Bat.

Nakon operacije „Oluja”, Hrvatska je dala Srbima koji su živeli u toj zemlji rok od 90 dana da podnesu zahtev za povrat imovine, dok je istovremeno nametnula vizne prepreke kako bi se osiguralo da oni ne mogu da se vrate i polažu pravo na ono što je zakonski bilo njihovo.

„Ne bih im ništa dao. Morate dati uputstva carini da ne sme puštati ljude bez papira da prelaze granicu”, rekao je tada Tuđman.

Nakon operacije „Oluja” u 12 hrvatskih opština došlo je do masovnog prisvajanja imovine. Osim novca, nakita i drugih dragocenosti, pripadnici Hrvatske vojske, policije i snaga Teritorijalne odbrane, kao i civili, krali su vozila, stoku, uređaje, hranu i alkohol.

U slučaju MKSJ-a protiv hrvatskih ratnih generala Ante Gotovine, Ivana Čermaka i Mladena Markača, tužitelji su tvrdili da je cilj ovoga bio da se spreči povratak Srba u njihove domove i da se obezbedi dodeljivanje njihove imovine Hrvatima.

Tužilaštvo je takođe navelo da su političke odluke hrvatske vlade o odbijanju mirovnih sporazuma bile motivisane namerom da se proteranim Srbima ne vrati zemlja i druga imovina.

Protivzakonito prisvajanje imovine tokom i nakon operacije „Oluja” savršen je primer najrasprostranjenijeg oblika ekonomskog nasilja tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji.

Takođe pokazuje kako kršenja socijalnih i ekonomskih prava služe finansijskim i političkim ciljevima sukoba.

Zemlja, kuće i dragocenosti služe kao resursi u ratnoj ekonomiji i često se razmenjuju i preraspodeljuju pod prisilnim ili nasilnim uslovima. Kontrola nad raspodelom takvih resursa pruža veliko bogatstvo i moć onima koji su na političkim i vojnim rukovodećim funkcijma.

MKSJ se bavio nekim oblicima ekonomskog nasilja procesuirajući 61 osobu zbog nezakonitog prisvajanja imovine kao kršenja međunarodnog humanitarnog prava.

Kroz različite optužbe sud je procesuirao ove zločine, kao što su optužbe za zločine protiv čovečnosti, u kojima je nezakonito prisvajanje imovine prepoznato kao sredstvo korišćeno u kampanjama proterivanja i progona.

U predmetima koji se tiču ​​zločina počinjenih u Bosni i Hercegovini, MKSJ je utvrdio da su vojne, policijske i političke vlasti nezakonito prisvojile imovinu u 56 opština.

Naoružane grupe često su direktno krale imovinu žrtvama tokom počinjenja drugih krivičnih dela poput nezakonitog hapšenja i ispitivanja. Neki civili su morali da daju novac naoružanim grupama kako bi izbegli nasilje, mučenje ili smrt.

Ratne vlasti Republike Srpske institucionalizovale su praksu naplate naknada za stvari poput tranzitne propusnice ili prevoza ljudima koji su hteli da napuste mesta na kojima su živeli.

U samoproglašenoj Srpskoj autonomnoj oblasti Krajina u Hrvatskoj i u nekim opštinama u Bosni i Hercegovini koje su bile pod kontrolom Srba, ljudi nesrpske nacionalnosti su morali da se odreknu svoje imovine ili da je zamene za imovinu u drugim delovima BiH ili susednim zemljama kako bi dobili dozvolu da napuste tu opštinu.

U junu 1992. godine, Republika Srpska je čak osnovala Agencija za preseljenje stanovništva i razmenu materijalnih dobara, za upravljanje napuštenom imovinom.

Iznuda u zatočeničkim centrima

Milan i Sredoje Lukić u haškoj sudnici u julu 2009. Foto: EPA/Ed Oudenaarden/POOL.

Krađa stvari koje su pripadale zatvorenicima u logorima i objektima za pritvor takođe je bila česta pojava. Iako je zatvorenicima po dolasku u zatočeničke objekte oduziman sav novac i dragocenosti, razni načini iznude, kao na primer pretnje ubistvima dece zatvorenika, korišćeni su za dobijanje drugih vrednosti.

Tokom suđenja vođama srpskih paravojnih formacija Milanu i Sredoju Lukiću pred MKSJ-om, svedoci su opisali kako su Milan Lukić i još dva pripadnika njegove jedinice došli u školu u Višegradu koja se koristila kao zatočenički objekat i izveli svu malu decu vani.

Ljudima zatočenim u školi rekli su da će deca biti vraćena tek nakon što sakupe svo zlato i novac koji imaju i da će, ako im to ne predaju, deca biti bačena sa mosta u Drinu.

U većini slučajeva, poput ovog primera, ekonomsko nasilje je vršeno u kombinaciji sa drugim oblicima kršenja ljudskih prava i imao je sličan cilj kao i direktni oblici fizičkog nasilja, poput etničkog čišćenja.

Međutim, kada se analiziraju sva procesuiranja MKSJ-a, može se videti da su se oblici ekonomskog nasilja menjali sa vremenom. Otpuštanja sa radnih mesta, targetirana kućna ispitivanja i hapšenja od strane policije i paravojnih grupa događali su se tokom ranijih faza sukoba, a za njima su usledila i teška nasilja i oružani napadi.

Zatočenja u logorima, u većini slučajeva, odvijala su se kroz duži vremenski period, a osim krađe imovine, zatvorenici su podvrgavani i gladi kao obliku mučenja, a neretko su bili izloženi i prisilnom radu i seksualnom porobljavanju. Zatvorenici su korišćeni za fizičke poslove, poput kopanja rovova, ukopavanja mrtvih, čišćenja ili obavljanja raznih vrsta građevinskih radova.

Seksualno nasilje, posebno teški oblik fizičkog i ekonomskog nasilja, često se događalo u zatočeničkim objektima.

Tužilaštvo MKSJ-a podiglo je optužnice za seksualno nasilje u 36 slučajeva, ali se dela seksualnog nasilja mogu naći u gotovo svim predmetima MKSJ-a. Svedoci su opisivali takva zlostavljanja čak i kada se optuženima nisu na teret stavljala takva dela.

Iako ratno seksualno nasilje predstavlja direktan oblik fizičkog nasilja, sistematska i raširena priroda ovih zločina ukazuje i na materijalnu osnovu za takva krivična dela. Svedočenja o ovim zločinima pokazuju da su žene korišćene za ispunjavanje seksualnih potreba muškaraca i kao takve pružale su ‘usluge’ pod prisilnim uslovima i pod pretnjom.

Uprkos tome što su prisilna prostitucija i seksualno porobljavanje prepoznati kao krivična dela, ekonomska priroda seksualnog nasilja povezanog sa sukobima još uvek nije ozboljno zakonski rešena u teoriji i praksi.

Trgovina ženama, oružjem, gorivom i drogom

Fotografija kuće zapaljene tokom „Oluje” koja je pred MKSJ-om služila kao dokaz tužilaštva. Foto: MKSJ.

Trgovina ljudima – koja je u nekim svojim oblicima usko povezana sa seksualnim porobljavanjem – još je jedan oblik ekonomskog nasilja, prilično raširenog tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji.

Osim trgovine ženama radi seksualnog iskorištavanja, preko svih granica vršeno je i krijumčarenje izbeglica. Trgovina se takođe odnosila i na oružje, municiju, gorivo, drogu i drugu robu, jer je to, iako se tužilaštvo MKSJ nije time bavilo, bila široko rasprostranjena praksa svih ratnih grupa.

Različiti formalni i neformalni biznisi su se često, ali ne i isključivo, bavili ovakvim krivičnim delima.

Ona su se kretala od ilegalnog krijumčarenja robe do finansijskog kriminala, podmićivanja, ratnog profiterstva i korupcije – zločini koji su počinjeni u legalnim ‘sivim zonama’, što znači da nije jasno jesu li te aktivnosti bile izričito zabranjene tokom sukoba, ali su definitivno bile neetične.

Nirnberška suđenja nacističkim zvaničnicima nakon Drugog svetskog rata uključivala su i procesuiranje nekoliko biznis lidera, a njihova veza sa drugim oblicima nasilja bila je jasno obelodanjena. Takav pristup nedostajao je u procesuiranju od strane MKSJ-a, kao i u predmetima koji su se našli pred lokalnim pravosuđima zemalja bivše Jugoslavije.

To, međutim, nije neobično, jer ratni profiteri – iako u prvom redu oni omogućavaju ratove – retko kad odgovaraju.

Rat je unosan poduhvat. On podrazumeva proizvodnju, mobilizaciju i raspodelu ekonomskih resursa za održavanje sukoba.

Štaviše, neki od uzroka sukoba su i ekonomski – direktno sticanje bogatstva i kontrola nad materijalnim resursima i uslugama, što se transformiše u političku moć.

Iako ne nudi sveobuhvatan materijal za takvu analizu – jer ekonomsko nasilje nije bilo u fokusu tužilaštva MKSJ-a, dokumentacija koju je ono prikupilo ipak potvrđuje raširenost ekonomskog nasilja tokom sukoba devedesetih u kombinaciji sa kršenjem građanskih i političkih prava, poput ubistava, silovanja ili mučenja.

Ekonomska priroda sukoba u bivšoj Jugoslaviji takođe obelodanjuje pojavu kriminalnih grupa i njihove veze sa političkim elitama, mrežama ilegalne trgovine, krijumčarenja i ratnog profiterstva, ali i socijalno-ekonomsku štetu koji su naneli civilnom stanovništvu.

Nažalost, ova pitanja ostaju slepa tačka tranzicijone pravde u regionu bivše Jugoslavije i nastavljaju da muče zemlje širom Balkana.

Elma Demir je direktorka i suosnivačica Udruženja za istraživanje i društvene inovacije ADT iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina. Ovaj članak predstavlja sažetak istraživačkog rada koji je autorka izradila u saradnji sa BIRN-om. Ceo rad biće objavljen u akademskim časopisima 2021. godine.

Ovaj članak i istraživački rad nastali su u okviru BIRN-ovog programa Balkanska tranziciona pravda, uz podršku Matra Regionalnog programa vladavine prava (Matra Regional Rule of Law Program).

Elma Demir


This post is also available in: English (English)