Etničke tenzije su rasle i već se nazirao krvavi raspad Jugoslavije. Novine su bile pune izveštaja o ubistvima kosovskih Albanaca koji su služili u JNA.
„Ubistvo Albanaca u vojsci bilo je nešto što je bilo dobro poznato. Znali smo da za Albance nije bezbedno“, ističe Gaši.
„U pokušaju da pobegne od vojske, Vesel se sakrio kod svog ujaka u drugom selu. Ali u pozivu je pisalo da će ako se ne javi, biti uhapšen, pa je bio primoran da ide“.
Vesel je raspoređen u kasarnu u hrvatskom gradu Bjelovar. Njegova porodica je sa njim uspela da razgovara samo tri puta telefonom.
„Govorio je premalo i vrlo pažljivo. Osećali smo da se bojao da razgovara. Znali smo da nije govorio srpski“, ističe Gaši.
Srpskohrvatski je bio jedan od tri službena jezika Jugoslavije; albanski nije bio među njima.
„U kući nismo imali telefonsku liniju i nismo mogli finansijski da priuštimo da ga posetimo”, dodaje Gaši.
Poslednji put kada je razgovarao sa Veselom, on mu je tražio novac kako bi mogao da pobegne. Ocu je rekao da su „svi ostali vojnici, osim Srba, pobegli”.
„Nismo mogli odmah poslati novac. Malo smo zakasnili. Onda nam se novac vratio poštom. Bila je sredina avgusta 1991. i mi više nismo mogli da ga kontaktiramo”, dodaje Gaši.
Rat u Hrvatskoj je počeo krajem marta 1991. godine, a u septembru te iste godine hrvatske snage su preuzele kontrolu nad kasarnom u Bjelovaru koju je držala JNA, pod kontrolom Beograda.
Dva meseca kasnije, u potrazi za sinom, Gaši je otputovao u Hrvatsku.
„Bjelovar je bio napola srušen. Svugde smo se raspitivali o njemu zajedno sa nekim mojim rođacima. Neko iz vojske rekao nam je da su oni koji su bili raspoređeni u Bjelovar poslati u Banjaluku“, priseća se on.
Dva dana kasnije, Gaši je otišao u Banjaluku, u Republici Srpskoj.
„Bilo je to teško putovanje, kroz planine. U Banjaluci je bilo mnogo jugoslovenskih snaga. Sećam se da me je primio nadležni komandant i on je pokušao da nađe bilo kakve informacije o mom sinu. Rekao mi je da se vratim kući i da čekam odgovor“, priča Gaši.
Četiri dana posle njegovog povratka kući, porodica je dobila pismo iz vojske.
„U pismu je pisalo da se moramo negde drugde raspitati o sudbini sina, jer on nikada nije bio pripadnik JNA“, kaže on.
Gaši je nakon ovoga razgovarao sa brojnim albanskim, bosanskim i hrvatskim vojnicima koji su bili u Bjelovaru zajedno sa Veselom. Od njih je mogao da sazna samo da su oni pobegli iz kasarne, a da je njegov sin ostao.
„Jedan vojnik mi je rekao da je Vesel bio u tenku koji je tokom borbi izgoreo. Niko to nije mogao da potvrdi. Bile su to glasine“, ističe on.
Navodno zataškavanje
Muhamet i Ilmije Gaši, roditelji nestalog vojnika JNA Vesela Gašija. Foto: Serbeze Haxhiaj/BIRN.
Smatra se da je, kada je izbio rat u Hrvatskoj, na desetine albanskih vojnika sa Kosova koji su služili u JNA poput Vesela, nestalo. Na desetine njih je ubijeno.
Raspadom SFRJ, JNA se gotovo u potpunosti našla pod srbijanskom kontrolom.
U novembru 1994. vojska je pozvala porodicu da dođe u vojnu bazu u Batajnici u Beogradu, da bi identifikovali da li je telo koje se tamo nalazilo možda Veselovo.
„Otišli smo do Batajnice. Video sam leš u mrtvačnici, ali nije bio Veselov. Bio je to vojnik ubijen u Bosni. Vidio sam mu ranu u grlu. Bio je premlad”, kaže Veselov brat Nuriš Gaši.
Kaže da se stalno pita da li je možda telo njegovog brata greškom predato drugoj porodici palog vojnika: „Često kažem da se i to moglo desiti. Bog zna”.
Bedžet Šalja, predsedavajući prištinskog Saveta za odbranu ljudskih prava i sloboda, nevladine organizacije koja prati kršenje ljudskih prava i deluje od početka 1990-ih godina, ističe da je broj kosovskih Albanaca koji su nestali iz JNA i danas nepoznat.
„Registrovali smo najmanje 66 albanskih vojnika koji su ubijeni dok su služili u JNA u periodu od 1988. do 1993. godine. Ali još nije jasno koliko ih je nestalo. Nemamo precizan broj nestalih vojnika, posebno onih koji su nasilno regrutovani”, kaže Šalja za BIRN.
„Bilo je teško identifikovati slučajeve, posebno kada su mladi Albanci prisilno regrutovani u vojsku. Imali smo dokaze da je najmanje pet vojnika i devet civila nestalo tokom rata u Hrvatskoj i Bosni. Ali mislim da je stvarni broj veći“, ističe on.
Jugoslovenske vojne vlasti su njihovu smrt navele kao samoubistvo.
„Uspeli smo da dokumentujemo neke slučajeve u kojima su tela albanskih vojnika vraćena njihovim porodicama u zapečaćenim kovčezima. Prikupili smo svedočenja koja dokazuju da su ubijeni, imali su rupe od metaka, modrice i druge znakove koji su ukazivali na to da nije u pitanju samoubistvo“, dodaje Šalja.
Međunarodna organizacija Human Rights Watch takođe je 1992. godine izvestila da su brojni mladi kosovski Albanci ubijeni dok su služili u JNA.
„U nekim slučajevima su vojne i bolničke vlasti odbile da izvrše obdukciju. U drugim, obdukciju su izvršila medicinska lica, ali porodica je sumnjala u njenu autentičnost i tražila da se izvrši druga obdukcija na Kosovu; srbijanske ili vojne vlasti su brojne takve zaheve odbile“, navodi Human Rights Watch u svom izveštaju.
„Takvi slučajevi izazivaju zabrinutost da jugoslovenski vojni zvaničnici možda pokušavaju da sakriju uzrok smrti nekih albanskih vojnika”, dodaje se u izveštaju.
Tela pronađena u Beogradu
Tenkovi JNA koje su hrvatski vojnici zarobili u Nuštaru u Hrvatskoj u novembru 1991. Foto: EPA/Peter Northall.
Komisija za nestala lica kosovske vlade nema mandat da se bavi slučajevima nestalih osoba koji datiraju od pre rata na Kosovu 1998-99.
Ali Kuštrim Gara, šef sekretarijata komisije, navodi da je pitanje nestalih vojnika poput pokrenuto pred vlastima u Beogradu.
On kaže da su posmrtni ostaci 26 osoba pronađeni na groblju u beogradskom naselju Lešće.
„Prema srpskim vlastima, oni pripadaju ljudima koji su navodno nestali pre rata na Kosovu”, ističe Gara za BIRN.
„Zatražili smo potvrdu da su to posmrtni ostaci kosovskih Albanaca koji su nestali tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji (koji uključuju i kosovske Albance koji su prisilno regrutovani u JNA)”, kaže on.
„Vesel se oženio godinu dana pre nego što je otišao u vojsku. Supruga ga je čekala sedam godina“, priča njegova majka Ilmije.
Već tri decenije od njegovog nestanka, porodica Gaši tuguje, ne slavi rođendane, niti obeležava verske praznike.
„Već 30 godina nismo imali nijednu proslavu niti veselje”, kaže Veselova majka.
Nedavno su članovi porodice dali uzorke krvi Međunarodnoj komisiji za nestale osobe, ali njihova nada da će njegovi posmrtni ostaci biti pronađeni je iščezla.
