Još uvek se ne zna ko je odveo njegovog brata.

„Nikad ga više nisam video. Čuo sam da su ga paravojne snage odvele u Albaniju. Ne verujem da je i dalje živ“, kaže on.

Slobodan Petrović se zajedno sa još 50 ljudi iz Crne Gore i dalje vodi kao nestao.

Prema Međunarodnoj komisiji za nestale osobe, njih 39 nestalo je na Kosovu, devet u Bosni i Hercegovini i tri u Hrvatskoj. Porodice su uznemirene jer crnogorske vlasti nisu uložile više napora kako bi utvrdile gde se one nalaze.

Oni se nalaze među 11.000 ljudi koji se i dalje vode kao nestali u ratovima devedesetih.

Milica Božović čeka vesti o svom suprugu Panti više od dve decenije.

Priseća se kako su 19. jula 1999. godine, više od mesec dana nakon završetka rata, pripadnici OVK odveli 60-godišnjeg Pantu Božovića iz kuće njegovog prijatelja u Orahovcu.

„Šest vojnika u uniformama OVK ga je pozvalo napolje i odvelo. Bilo je mračno pa nisam mogla da vidim njihova lica. Pitala sam KFOR i albanske vlasti (u Orahovcu) zašto su odveli mog supruga, jer tokom rata nije učinio ništa loše. Nisu ništa odgovorili”, rekla je Milica Božović za BIRN.

Ona više ne živi na Kosovu.

„Kad mi je kuća izgorela, pobegla sam u Crnu Goru. Nikad više nisam videla muža”, ističe ona.

„Ovo nije prioritet za donosioce odluka“

Zoran Petrović u bivšem izbegličkom centru u Sutomoru, Crna Gora. Foto: BIRN/Miloš Vujović.

Budući da je 51 osoba crnogorske nacionalnosti nestala u drugim zemljama, slaba saradnja između bivših jugoslovenskih država predstavlja glavnu prepreku u otkrivanju mesta gde su oni sahranjeni.

Tamara Milaš iz Centra za građansko obrazovanje, smatra da crnogorske vlasti nisu bile dovoljno posvećene.

„Nedovoljno se radi na utvrđivanju činjenica o žrtvama i identifikaciji svih grobova i mesta stradanja u svakoj od zemalja u kojima se vodio rat. Jasno je da ovo nije prioritet za donosioce odluka”, kaže Milaš za BIRN.

Crna Gora je 2014. godine osnovala Komisiju za nestala lica, vladino telo koje porodice nestalih osoba redovno informiše o razvoju događaja i prikuplja činjenice koje bi mogle pomoći u lociranju grobnica. Takođe porodicama pruža pomoć u organizaciji sahrana i podržava udruženja nestalih osoba.

Te iste godine, Crna Gora je potpisala i regionalnu deklaraciju sa Bosnom i Hercegovinom, Kosovom i Hrvatskom u cilju ojačanja saradnje između ovih država i olakšanja potrage za posmrtnim ostacima stradalih u ratu. Deklaracijom su se vlasti obavezale da će uložiti napore u pronalaženju, ekshumaciji i identifikovanju nestalih.

Od tada je pronađeno deset nestalih lica iz Crne Gore, među kojima pet članova porodice Šutaković sa Kosova i Branko Šuković iz Bosne i Hercegovine.

Ali Ljubiša Filipović, predsednik Udruženja porodica nestalih, kidnapovanih i ubijenih „Crveni Božur“ smatra da prekogranična saradnja nije adekvatna.

„Zadovoljni smo međusobnom saradnjom sa državnom Komisijom za nestala lica, ali nedostaju regionalne inicijative. Na primer, na Kosovu još uvek čekamo DNK analizu ekshumiranih ostataka“, informiše Filipović.

„Nakon dve decenije izgubili smo nadu da ćemo svoje najmilije pronaći žive. Mi samo želimo da pronađemo i sahranimo njihove posmrtne ostatke”, dodaje on.

U godišnjem izveštaju Evropske komisije o napretku Crne Gore za 2020. godinu navodi se da je ova država, od uspostavljanja Komisije za nestala lica, postigla dobar napredak.

U izveštaju se navodi da je ovo vladino telo poboljšalo saradnju i povećalo efikasnost kada su u pitanju nestale osobe: pokretanjem javne regionalne baze podataka i redovnim izveštavanjem predstavnika porodica nestalih osoba omogućena je veća razmena informacija o potencijalnim grobnicama i iskopavanjima.

Sekretarka Komisije za nestala lica Darka Džabasan naglašava da je saradnja sa komisijama za nestala lica drugih bivših jugoslovenskih zemalja dobra, ali dodaje da bi druge državne institucije morale da sarađuju.

„Za dalji napredak potrebno je intenzivirati i koordinirati aktivnosti svih relevantnih tela i institucija kako bi se rešio većeg broja slučajeva“, kaže Džabasan za BIRN.

„Želim samo da sahranim posmrtne ostatke svog supruga“

Ljubiša Filipović, predsednik Udruženja porodica nestalih, kidnapovanih i ubijenih „Crveni Božur“ u svojoj kancelariji u Sutomoru. Foto: BIRN/Miloš Vujović.

Što se tiče nestalih osoba, u državama bivše Jugoslavije napredak po ovom pitanju je neujednačen.

Visoki zvaničnici Srbije i Kosova u julu su saopštili da su spremni da jedni drugima pomognu u pronalaženju posmrtnih ostataka ljudi nestalih u ratu 1998-99. godine, ali još nije jasno jesu li ta obećanja bila samo politička retorika bez praktične suštine.

Srbija i Kosovo su prošlog meseca takođe potpisali odvojene sporazume sa Sjedinjenim Američkim Državama kojima su se, između ostalog, obavezali da će „ubrzati napore na pronalasku i identifikaciji posmrtnih ostataka nestalih osoba“.

Ipak, ovo pitanje nije pokrenuto na razgovorima koji su usledili u Briselu. Srpski ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, je tada izazvao veliko nezadovoljstvo među kosovskim Albanacima jer je kritikovao Srbe koji su pomogli u pronalaženju lokacija skrivenih masovnih grobnica. Organizacije za nestale osobe na Kosovu veruju da ima još grobnica u kojima se nalaze ljudi koje su ubile srpske snage.

Bosna i Hercegovina je prva u regionu usvojila Zakon o nestalim osobama, Hrvatska je to učinila 2015, dok Crna Gora, bar za sada, nije sledila njihov primer.

„Crna Gora još uvek nema zakon o nestalim licima, za razliku od drugih zemalja koje aktivno rade na rešavanju ovog problema. Takav obavezujući set propisa može biti dobar model kojim se treba voditi u razjašnjavanju sudbine nestalih ljudi”, ističe Milaš.

Sa ovim se slaže i Džabasan: „Crna Gora nema adekvatan pravni okvir koji bi na odgovarajući način poboljšao proces traganja za nestalim osobama. Međutim, nepostojanje zakona o nestalim licima ne umanjuje obavezu vlade da se odlučno uključi u potragu za nestalim osobama”.

Crna Gora je 2011. godine ratifikovala Međunarodnu konvenciju UN-a za zaštitu svih osoba od prisilnih nestanaka, iako prisilni nestanak u crnogorskim zakonima još uvek nije klasifikovan kao posebno krivično delo.

U međuvremenu, članovi porodica nestalih Crnogoraca, poput 80-godišnje Milice Božović, osećaju da vreme polako ističe.

„Dve decenije čekam da čujem da je moj suprug živ“, kaže ona.

„Sada želim samo da pronađem i da sahranim njegove posmrtne ostatke pre nego što umrem“, ističe Božović.