This post is also available in: English
Željka Malinović, koja je u maju 1992. godine napustila Sarajevo, kazala je kako je od bivših zatvorenika saznala da je njen otac Uroš bio zatočen.
“Zvala sam ga 2. juna 1992., i tada mi se javio neki nepoznat glas. Pitala sam da li mogu dobiti Uroša, a on mi je počeo govoriti ružne riječi. Tad sam čula oca. Znala sam da je tamo. Čula sam jaukanje”, rekla je Malinović.
Kasnije je saznala da je tog dana otac odveden u mesnicu i pretučen, a 5. juna zatvoren u Centralni zatvor, gdje je proveo 24 dana.
“Nakon Centralnog zatvora, odvode ga u “Viktor Bubanj”, i tu završava. To sam saznala 13. januara 1993. od jednog zatvorenika. Samo mi je rekao: ‘Tvoj otac je mrtav’”, ispričala je svjedokinja.
Za zločine počinjene u ovom objektu, te u Centralnom zatvoru u Sarajevu, sudi se Ramizu Avdoviću i Iulian-Nicolaeu Vintili. Oni su optuženi da su učestvovali u uspostavljanju i održavanju sistema zlostavljanja civila srpske nacionalnosti.
Prema optužnici, Avdović je bio komandir straže na petom spratu Okružnog zatvora u Sarajevu i bivšoj kasarni “Viktor Bubanj”, a Vintila kuhar i stražar u nekadašnjoj kasarni.
Malinović je kazala da je od drugih zatočenika saznala da joj je otac tučen tokom zatočeništva u “Viktor Bubnju”.
“Otac je bio epileptičar i pio je tablete. Svaki dan se javljao doktoru u “Viktor Bubnju”. Jedan stražar bi ga vodio doktoru, a drugi bi ga čekao i tukao. Tukao ga je jer je tražio tablete”, rekla je ona.
Do maja 1992. godine, Malinović je živjela u sarajevskom naselju Alipašino Polje sa roditeljima i bratom. Kazala je da su se početkom rata njeni prijatelji počeli odvajati od nje, zbog čega je odlučila da napusti grad.
“Razlog odlaska je što sam se u svom naselju osjećala kao Jevreji u Berlinu. Niko od mojih prijatelja nije htio pričati sa mnom. Ako bi neko i kontaktirao, bio bi opomenut. Kada su padale granate, bili smo u podrumu. Srbi su bili na jednoj strani, a Hrvati i muslimani na drugoj”, rekla je ona.
Suđenje se nastavlja 27. decembra.
