Reportaža

Igranje rata: Zamke i potencijal video-igrica na Balkanu

Ilustracija: BIRN/Igor Vujčić

Igranje rata: Zamke i potencijal video-igrica na Balkanu

Akteri iz industrije video-igara na Balkanu kažu da pomažu u premošćivanju etničkih podela. Ali šta je s igračima u neonskim osvetljenim igraonicama u Beogradu, Prištini i Sarajevu?

This post is also available in: English (English)

Voli da postavlja ove borbe za više igrača na Instagram, YouTube i TikTok, gde su neke gledane čak 200.000 puta.

Uzbudljivost igre, kaže K., je u “virtuelnoj” osveti za rat na Kosovu 1998–1999, kada su srpske snage masakrirale i proterale civile – kosovske Albance u brutalnoj kampanji protiv pobunjenika koja je okončana tek kada je NATO intervenisao sa 11 nedelja vazdušnih napada.

K. je rođen nakon završetka rata, ali šta onda?


Screenshot: Igrica “Rat na Kosovu” 2033. Foto: https://www.warofkosovo.com/

“Za nas je to kao pravi rat; to je prilika da otkupimo svoje ime i zastrašimo ih, pokažemo im da smo jaki”, rekao je on za BIRN, govoreći pod uslovom anonimnosti.

Pišući za The Guardian 2018. godine, autor i novinar Keith Stewart opisao je PUBG kao “punu besa i smrti”. Igrač se spušta na veliko područje, locira oružje i pokušava ubiti sve ostale, odnosno druge ljude koji igraju igru. Poslednji igrač ili tim koji stoji je pobednik. Od juna prošle godine preuzeta je 236 miliona puta, a posebno je popularna u Afganistanu.

Balkan čak ima svoju zvaničnu PUBG ligu u kojoj igrači poput K. mogu da se takmiče za nagrade.

BALKAN Discord Channel ima više od 10,000 članova i odvojene grupe za ćaskanje za svaku igru koju balkanska gejmerska zajednica može pronaći na Discordu. Screenshot: Amalia Koleka

BALKAN Discord Channel ima više od 10,000 članova i odvojene grupe za ćaskanje za svaku igru koju balkanska gejmerska zajednica može pronaći na Discordu. Screenshot: Amalia Koleka

Kritičari takvih nasilnih video-igara, međutim, kažu da one mogu pojačati agresivna osećanja i postupke, što je potencijalno zabrinjavajući efekat u regionu koji se još miri sa krvavim raspadom socijalističke Jugoslavije, gde se narativi o onome što se dešavalo tokom borbi jako razlikuju.

Mladi ljudi, sa samo nasleđenim razumevanjem ratova, posebno su ranjivi.

Iako je primer K. zabrinjavajući, šta ako nije sve bilo “mi protiv njih”?

Nešto kao putovanje?

Akademsko istraživanje koje ukazuje na vezu između nasilnih video-igara i agresivnog ponašanja van mreže je opsežno.

Ali neki članovi balkanske zajednice igara tvrde da čine više koristi nego štete.

“Ono što mi se sviđa kod igara na Balkanu je to što okuplja ljude, zajednica je uvek balkanska zajednica – nema bosanske zajednice, nema hrvatske zajednice, nema srpske zajednice. To je balkanska zajednica, mešavina… Recimo da je nivo tolerancije mnogo veći nego što je uobičajeno u igrama”, rekao je Mihajlo Jovanović-Džaril, suosnivač beogradske Fortuna Esports, gde se najbolji igrači iz regiona direktno takmiče u Esports Balkan Ligi, EBL, u tri titule strelaca.

“Slično je putovanju”, kazao je Jovanović-Džaril za BIRN, govoreći na engleskom. “Ljudi se vrate otvorenijeg uma… i shvataju da ti ‘drugi’ nisu neka fantazija, već stvarni ljudi poput njih.”

Etničko neprijateljstvo se “teško i brzo kažnjava”, insistirao je on. “U drugim oblastima ćete videti ljude koji čak podstiču takve borbe ili rivalstva, ili načine da izazovu emocije i dramu, ali u igrama je to nešto što se zaista mrzi.”

Sa svojim zamršenim ‘lingom’ i društvenim kodovima, igračka zajednica prelazi na kanale društvenih medija za igre poput Discord-a i Twitch-a, za strimovanje, gledanje i komentarisanje utakmica.

Streaming platforma Twitch.tv ugošćuje igrače iz celog sveta. Dok streameri mogu ostvariti prihod na osnovu gledanosti, fanovi su u stalnoj interakciji i često zauzimaju centralno mesto u odeljku za komentare. Screenshots: Amalia Koleka

Streaming platforma Twitch.tv ugošćuje igrače iz celog sveta. Dok streameri mogu ostvariti prihod na osnovu gledanosti, fanovi su u stalnoj interakciji i često zauzimaju centralno mesto u odeljku za komentare. Screenshots: Amalia Koleka

Jovanović-Džaril je naveo slučaj profesionalnog igrača iz Brčkog, autonomnog, multietničkog grada u severoistočnoj Bosni i Hercegovini. “Kad god igra, to je nešto oko čega se ljudi svađaju – da li on Bosanac i Hercegovac? Da li je Srbin? Koji pasoš ima? Pod kojom zastavom igra? To je nešto što pokušavamo da zabranimo što je brže moguće”, rekao je on.

“Svi možete navijati za njega; možemo se složiti da je ‘naš’. Ali molim vas, ako počnete da se svađate da li će se on izjasniti kao Bosanac ili Srbin, dobićete zabranu učestvovanja i više vas nećemo imati ovde… Ako igrači ne prave tu razliku kada su oni sami u pitanju, zašto bismo im mi to pravili?”

“Nešto što zbližava”

Igrači u video-igraonici “NET ONE” u Tirani. Foto: Amalia Koleka.

Srbi, Bosanci i Hercegovci i Hrvati imaju korist od manje-više zajedničkog jezika. Ali, kosovski Albanci K-ove generacije sada imaju manje šanse da govore jezik bivšeg gospodara Kosova, Srbije.

Besnik Thaqi, bivši profesionalni igrač, kosovski Albanac, a sada izvršni direktor Xportal Esportsa, rekao je da je uvek govorio engleski sa svojim konkurentima iz celog regiona. “Bilo mi je jako zabavno sa njima”, rekao je. “Naša komunikacija je bila odlična.”

Prema Thaqijevim rečima, u prvim danima esporta, kada su sobe za igru bile podeljene prema jeziku, kada bi se kosovski igrači pridružili srpsko-hrvatskim sobama, rečeno bi im bilo da se “vrate u svoje sobe”. Ali na organizacionom nivou, Thaqi je rekao da nikada nije naišao na odbijanje.

“Sećam se da je postojao srpski organizator za CS GO [Counter-Strike: Global Offensive] turnir koji je pomogao našem kosovskom dvojcu”, prisetio se on. “On nas je toliko podržao i potrudio se da nas promoviše.”

Jovanović-Džaril je za BIRN rekao: “Mladim generacijama mnogo znači da imaju nešto što ih zbližava i nešto zbog čega se svi osećaju emotivnijim od bilo čega što se dogodilo u prošlosti. Mislim da će to biti odličan prirodan način da približimo naš region.”

Neki akademici sugerišu da, pošto su video-igre interaktivnije od tipičnih vizuelnih medija, poput televizije, one mogu biti pogodne za smanjenje predrasuda i pristrasnosti.

Čini se da potencijal varira između nasilnih i nenasilnih video-igara i konteksta u kojem se igraju.

“Ako igrate nasilnu video-igru i igrate je sa prijateljima, možda ste u istoj prostoriji ili ste na mreži, to bi moglo pojačati efekat agresije jer dobijate odobrenje od ljudi do kojih vam je stalo da se ponašate agresivno”, rekao je dr Douglas Gentile, profesor razvojne psihologije na Državnom univerzitetu u Ajovi.

“Ili bi to zapravo moglo ublažiti agresiju jer u nju ulazite s prosocijalnom motivacijom da pomognete svom timu.”

Izazivanje “već postojećih predrasuda”

Mladi gejmeri u BLINK Game Roomu u Tirani. Foto: Amalia Koleka

Dok najbolji igrači, koji se takmiče na najvišem nivou za ponekad značajne novčane nagrade, mogu imati koristi od interakcije sa drugim vrhunskim igračima sa celog Balkana, akademici su već dugo zabrinuti zbog uticaja takvih nasilnih igara na mlade ljude koji sljušte u sebe energetska pića u mračnim salonima za igre ispunjenih dimom u Prištini, Beogradu i Sarajevu.

Trideset godina istraživanja naučilo je dr Brad Bushmana sa Državnog univerziteta u Ohaju da nasilne video-igre čine agresivne ideje pristupačnijim. Ako igrate više puta, uvek su vam dostupne, a ako igrate dovoljno dugo, agresivne misli mogu postati hronično dostupne.

“Imam prijatelje koji su studenti medicine, na primer, i prvi put kada rade obdukciju možda povraćaju ili se onesveste, ali nakon što to rade iznova i iznova, govore mi da je to kao da sečeš glinu”, rekao je Bušman. “Isto je i sa izloženošću nasilju.”

Gentile daje primer deteta koje je “udario školski drug”.

“Budući da je vežbao očekivanje da će drugi biti agresivni, on prestaje da misli da je to bila slučajna nesreća i pretpostavlja da je drugo dete htelo da to učini”, rekao je za BIRN.

“Ta sitna promena u percepciji menja sve. Tako imate da će dete najverovatnije reagovati agresivno. Ali zanimljivo je da, ako dođe do tuče, to neće ličiti na ono što je on/ona vežbao u igrama. Oni ne kopiraju igre. To ne funkcioniše tako. Efekat deluje na mnogo suptilnijem psihološkom nivou.”

“Spisak američkih medicinskih udruženja koja beleže da nasilne video-igre izazivaju agresiju je poduži”, rekao je Gentile za BIRN. “To ne znači da ćete, ako je igrate, otići i pucati po školi… To znači da menja način na koji vidite svet i način na koji razmišljate. To menja odnose na način da ćete se vremenom i vi naći u agresivnijim susretima.”

Međutim, postoje primeri igara za koje se čini da su više “prosocijalnog” karaktera, pa se od igrača zahteva da se uživi u lik čija jedina svrha nije jednostavno ubijanje.

Prema teoriji “Proteus Effect”, “uživljavanje u avatar menja igračeve stavove i ponašanje u stvarnom svetu… i uzrokuje da medijski korisnici promene svoju percepciju sebe sledeći nov identitet”, napisala je dr Priska Breves, docent Fakulteta za komunikaciono istraživanje u Amsterdamu (Amsterdam School of Communication Research), u svom istraživačkom radu objavljenom prošle godine kada je bila istraživač-saradnik na Univerzitetu Vurzburg, Nemačka.

Mogući primeri su “This War of Mine” (Ovaj moj rat) koju je kreirala Poljska, u kojoj igrač preuzima ulogu civila koji pokušava preživeti opsadu Sarajeva tokom rata u Bosni i Hercegovini 1992–1995. U “Attentat 1942”, koju su razvili Karlov univerzitet u Pragu i Češka akademija nauka, radnja se vrti oko dečaka koji pokušava da pronađe rođaka koji je uhapšen kroz navigiranje svedočenja preživelih.

Ako idemo dalje, na Balkanu, na primer, od igrača se može tražiti da preuzmu digitalni identitet od druge etničke grupe. Ali teško je doći do primera takvih “prosocijalnih” igara.

“Jedna stvar kod nasilnih video-igara je ta što vas primoravaju da usvojite perspektivu ubice, a ne žrtava”, rekao je Bushman.

“Drugi nisu drugi”


Mladi na 24. komemoraciji genocida u Srebrenici u Haagu, Holandija, 11. jul 2019. Foto: EPA-EFE/Bart Maat

Četvrt je veka od završetka borbi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i nešto više od 20 godina od rata na Kosovu, mnogi igrači na Balkanu se lično ne sećaju raspada jugoslovenske federacije.

Dakle, kakav mogući uticaj igre zasnovane na jugoslovenskim ratovima imaju na mlade balkanske igrače?

“Skeptičan sam po pitanju ponovnog stvaranja ovih stvari i da li bi to zaista pomoglo”, rekao je Gentile.

“Da bi pomoglo, ono što bi trebalo da uradi nije glamurozno. Ne bi trebalo da pojačava, trebalo bi da pokaže da ‘drugi’ nisu drugi, da se ne razlikuju od vas i mene. Trebalo bi da pokaže da nasilje nikada nije rešenje, da šteti ne samo žrtvi već i počiniocu i njegovoj porodici i porodici žrtve.”

“Vrlo mali broj medija to radi, a sigurno to ne rade igre”, rekao je on za BIRN.

Gentile je kazao da nasilne igre ne moraju biti modelovane baš na lokalnom kontekstu; samo treba da budu slične i da imaju prepoznatljive oznake “drugih” te tako pojačavaju postojeće neprijateljstvo.

“Kada bi se pojavila neka igra koja je slučajno poput jedne od ovih grupa na neki način slična, to bi izazvalo već postojeće predrasude” kojih se osoba možda pokušala osloboditi, rekao je. “To bi ih pojačalo; to bi ih vratilo da budu dostupnije.”

Arma Srbija igrica, Operacija “Racak”. Izvor:YouTube

Igre takođe imaju tendenciju da ponovo ispisuju istoriju. Na primer, Arma Srbija nudi scenarije zasnovane na opsadi hrvatskog grada Vukovara 1991. godine od strane Jugoslovenske narodne armije u kojoj pretežno Srbi, a druga koja se zove Operacija Račak zasnovana je na dejstvima srpskih snaga bezbednosti na Kosovu 1998–1999.

U stvarnom svetu, Vukovar je tokom 87-dnevne opsade pretvoren u ruševine i više od 200 hrvatskih ratnih zarobljenika i civila odvedeno je iz bolnice i pogubljeno; četrdeset i četiri civila kosovskih Albanaca masakrirana su u selu Račak u januaru 1999. godine.

U igri igrač preuzima perspektivu srpskog vojnika koji se bori protiv neprijatelja.

Spreman da se pridruži panteonu balkanskih ratnih igara je Rat na Kosovu: 2033.

Adrian Krasniqi i Muhamed Nanovqe, obojica stari 21 godinu, još su išli u školu kada su prvi put zamislili da dizajniraju video-igru sa sedištem u svom rodnom gradu Prizrenu, na jugu Kosova. Zatvaranja zbog pandemije COVID-19 su ih podstakla da se uozbilje.

Pucač za više igrača, Kosovo War: 2033 (Kosovski rat: 2033) suprotstavlja prekaljene vojnike protiv teško naoružanih gerilaca koji se bore za kontrolu nad Prizrenom, verovatno najšarmantnijim gradom na Kosovu, koji je ovih dana najpoznatiji po tome što je bio domaćin uglednog festivala dokumentarnog filma DokuFest.

Ali, pre samo dve decenije, Kosovo je bilo kulisa za borbe između srpskih snaga i albanskih gerilaca Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).

    Amalia Koleka


    This post is also available in: English (English)