Analiza

Srbija štiti komandante čijim se podređenima sudi za ratne zločine na Kosovu

Masovna grobnica u Batajnici, gde su pronađena tela Albanaca ubijenih u četiri kosovska sela 1999. godine. Foto: Marko Risović/BIRN.

Srbija štiti komandante čijim se podređenima sudi za ratne zločine na Kosovu

Dvadeset i jednu godinu nakon masakra koji su pripadnici Vojske Jugoslavije (VJ) počinili na Kosovu, suđenje navodnim počiniocima još uvek traje, a srbijanski sud je doneo odluku da komandanti ne mogu biti zakonski odgovorni za zločine koje su počinili njihovi podređeni.

This post is also available in: English

U to vreme je ovo selo, locirano u blizini Peći na severozapadu Kosova, još uvek bilo deo Jugoslavije, dok se rat između VJ i srpske policije i pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) zahuktavao.

NATO je pokrenuo vazdušnu kampanju kako bi naterao Slobodana Miloševića da okonča represiju nad kosovskim Albancima, a kao odgovor na bombardovanje, Miloševićeve snage intenzivirale su svoju ofanzivu, napadajući sela, dok je albansko stanovništvo proterivano i ubijano, a njihova imanja pljačkana i spaljivana.

Više od sat vremena su Keljmendijevi i ostali meštani Ćuške držani u kući sa rukama iza glave, a kada je srpski policajac naredio Redži da uzme šibice i zapali kuću sa zatočenim seljanima u njoj, on je iskoristio priliku, skočio kroj prozor i pobegao u obližnju šumu.

Ostali su ubijeni, a njihova tela spaljena. Ukupno su tog dana u Ćuški ubijene 44 osobe.

Od tada, kaže Redže, on i još nekoliko preživelih meštana “uzalud čekaju pravdu”, nadajući se da će se ubice konačno naći iza rešetaka.

Pet puta je svedočio na sudu u Beogradu u slučaju protiv 11 bivših pripadnika 177. interventnog voda VJ. Suđenje je počelo 2010., ali postupku se i nakon više od deset godina ne nazire kraj.

Prekidi i odlaganja koja prate sudski proces potakli su sumnju da je ovo deo šireg obrasca poricanja i opstrukcije čiji je cilj prikrivanje uloge Srbije u zločinima nad kosovskim Albancima krajem 1990-ih.

Međutim, BIRN je došao do saznanja da nedavna odluka Ustavnog suda Srbije ukazuje na to da srpski sudovi neće procesuirati visoko rangirane oficire zbog komandne odgovornosti za zločine, poput ubistava u Ćuški, koje su počinili njihovi podređeni ili za zločine protiv čovečnosti.

“Imao sam osećaj da nikada neće biti kažnjeni”


Redže Keljmendi u selu Ćuška. Foto: BIRN.

O onome što se događalo u Ćuški, Redže je 1999. godine prvi put ispričao međunarodnoj nevladinoj organizaciji Human Rights Watch, koja je objavila izveštaj “Uništeno selo”, u kojem identifikuje jedinice VJ i osobe prisutne u selu tokom napada.

Istraga Human Rights Watcha, koju je podržalo srbijansko Tužilaštvo za ratne zločine (TRZ), dovela je do prvih hapšenja, a više od deset godina nakon ubistava, pred sudom u Beogradu je konačno počelo i suđenje.

No, i na samom početku suđenja, Redže Keljmendi je bio zabrinut zbog mogućeg ishoda.

“Kada sam prvi put otišao u Beograd 2012. godine, atmosfera je bila sumorna i imao sam osećaj da nikada neće biti kažnjeni. Tokom suđenja video sam kako su se tužioci i sudije osećali nelagodno obraćajući se onima koji su počinili zločine”, kaže Redže.

Optužbe podnesene protiv 11 pripadnika VJ terete ih za ratne zločine počinjene tokom napada na četiri pećka sela – Ćuška, Pavljan, Zahać i Ljubenić – u kojima je ubijeno najmanje 120 Albanaca.

Mnoga tela žrtava pronađena su kasnije u masovnoj grobnici u Batajnici. Neki se i danas vode kao nestali.

Prvostepenom presudom izrečenom 2014. godine, optuženi su proglašeni krivima, ali godinu dana kasnije, Apelacioni sud je ovaj predmet vratio na ponovno suđenje.

Nevladina organizacija Fond za humanitarno pravo (FHP) sa sedištem u Beogradu, koja je zastupala žrtve i nadgledala suđenje, kaže da su postupci neopravdano dugo trajali.

“Suđenje u ovom predmetu traje preko deset godina i neizvesno je kada će se postupak pravnosnažno okončati”, ističe za BIRN direktorka FHP-a Ivana Žanić.

“U ponovljenom postupku je, generalno, na godišnjem nivou održavan mali broj glavnih pretresa, tako da je 2016. godine održano takođe samo pet sudećih dana, 2017. godine šest, 2018. godine tri, a 2019. godine takođe tri sudeća dana, dok 2020. godine nije održan ni jedan sudeći dan”, dodaje ona.

Tokom protekle decenije, kako je suđenje napredovalo, tužilaštvo je često podizalo nove optužnice kako bi bili obuhvaćeni novi navodni počinioci, što je rezultiralo sa ukupno sedam revidiranih optužnica. Poslednja je podnesena nakon što je osumnjičeni Predrag Vuković, koji se nalazio u begstvu, uhapšen u Crnoj Gori 2018. godine.

Neke su optužbe protiv optuženih koji su umrli ili su imali zdravstvenih problema odbačene. Jedan od optuženih, Ranko Momić, pobegao je u Ukrajinu.

“Sve ovo ukazuje da se procesuiranju zločina koji su počinjeni u ovim selima pristupilo vrlo površno, te da su pitanja, koja je trebalo rešiti još tokom istrage, ostavljana da se rešavaju tokom glavnog pretresa, čime se postupak odugovlačio, a žrtve i članovi porodica žrtava izlagali dodatnoj traumatizaciji jer ne znaju kada će se postupak pravnosnažno okončati i da li će dočekati pravdu”, naglašava Žanić.

Pokušaji da se aboliraju komandanti


Rupe od metaka na kući u Ćuški koje su obeležili istražioci Haškog tribunala. Foto: Fred Abrahams/Human Rights Watch.

Pored čestih odlaganja i sporog postupka, suđenje je praćeno i odlukama koje su, čini se, abolirale visoke oficire VJ svake odgovornosti za ubistva u spomenuta četiri kosovska sela.

U prvostepenoj presudi, sudija je utvrdio da je komandant VJ Toplica Miladinović bio svestan zločina i da je bilo jasno da jedinice koje su ubijale i pljačkale u Ćuški nisu bile van kontrole.

Ali, Apelacioni sud je, kada je ukinuo presudu i vratio predmet na ponovno suđenje, obrazložio da prvostepeni sud nije sa sigurnošću utvrdio strukturu 177. odreda VJ i da stoga ostaje nejasno da li je on uopšte i postojao, da li je Miladinović komandovao njime i da li je zapravo bio ovlašćen da izdaje naredbe za vojnu akciju. Sudija koji je bio nadležan na prvostepeno suđenje smenjen je.

U isto vreme, TRZ je pokrenulo istragu protiv penzionisanog generala Dragana Živanovića, koji je tokom rata na Kosovu bio komandant 125. motorizovane brigade VJ, koja je imala nadležnost nad 177. odredom i njegovim interventnim vodom.

Živanović je 24. aprila 1999. godine izdao naredbu jedinicama svoje brigade da uspostave vojnu kontrolu nad selima Ćuška i Zahać, jer se verovalo da se tamo kriju pripadnici OVK.

Tužilaštvo je 2014. godine tvrdilo da je Živanović bio svestan da će ove jedinice, među kojima i 177. interventni vod, postupajući po ovom naređenju, ubijati civile, pljačkati imovinu i proterivati ​​meštane iz njihovih domova.

Tužilaštvo je takođe tvrdilo da je nekoliko vojnika 177. interventnog voda koji su prvostepenom presudom osuđeni za ratne zločine, uključujući Toplicu Miladinovića, Milojka Nikolića i Dejana Bulatovića, delovalo pod Živanovićevom komandom.

Živanović je, koliko je do sada poznato, jedini general VJ protiv koga je u Srbiji vođena istraga. Ali 2017. godine tužilaštvo je odustalo od ove istrage.

Iste godine, Redže Keljmendi i još trojica preživelih meštana Ćuške su uz pomoć FHP-a podneli žalbu Ustavnom sudu Srbije na odluku TRZ-a da zatvori istragu. U žalbi je bilo navedeno da su prekršena dva prava – pravo na pravično suđenje i pravo na efikasnu istragu.

U oktobru 2020. godine, Ustavni sud je odbacio žalbu.

Međutim, on je, osim što je odbacio žalbu koja se odnosila na pravičnost suđenja i efikasnost istrage, doneo i presudu o ključnom pitanju komandne odgovornosti.

“Ovo pitanje (komandne odgovornosti) zaslužuje odgovor zbog njegove šire važnosti za (…) osumnjičene u sličnim situacijama”, kazao je sud u svojoj odluci, koju je BIRN video.

Presuda stvara opasan presedan za sve druge slučajeve koji uključuju moguće krivično gonjenje visoko rangiranih komandanata za zločine počinjene tokom ratova 1990-ih.

U njoj se kaže da u Srbiji nije moguće krivično goniti neku osobu zbog komandne odgovornosti za zločine koje su njeni podređeni počinili tokom rata na Kosovu, jer je pojam komandne odgovornosti u Krivični zakon Srbije uveden tek 2006. godine, dok su se navodni zločini dogodili 1999.

Iz istog razloga nije moguće ni nekoga krivično goniti za zločine protiv čovečnosti počinjene pre 2006. godine.

“Sa stanovišta načela zakonitosti, bilo bi sporno goniti nekoga za ova krivična dela ako su ona počinjena pre 2006. godine, jer (…) retroaktivna primena zakona nije moguća”, kaže se u presudi Ustavnog suda.

“Ustavni sud utvrđuje da u ovom konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za vođenje istrage/krivičnog postupka protiv osumnjičenog (generala VJ) Dragana Živanovića za komandnu odgovornost, jer komandna odgovornost nije postojala u pravnom sistemu Srbije pre 1. januara 2006. godine”, kaže se u presudi.

“Opravdanje što generali nisu optuženi”


Četvorica pripadnika 177. interventnog voda VJ kojima se trenutno sudi. Foto: Fred Abrahams/Human Rights Watch.

Vodeći stručnjaci na polju ljudskih prava i tribunala za ratne zločine kažu da se Ustavni sud Srbije nije pozvao na međunarodno pravo kada je analizirao može li se Živanoviću suditi zbog komandne odgovornosti ili zločina protiv čovečnosti.

“Utvrđeno je da se princip protiv retroaktivnog kažnjavanja ne krši ako se neko procesuira zbog ponašanja ili propusta u vezi sa zločinima koji su u vreme počinjenja utvrđeni kao zločini prema međunarodnom pravu, dok su zločini protiv čovečnosti utvrđeni mnogo pre sukoba 1990-ih u bivšoj Jugoslaviji”, kaže Diane Orentlicher, profesorka na Američkom univerzitetu u Vašingtonu i bivša zamenica šefa za pitanja ratnih zločina u američkom Stejt departmentu.

“Ova tačka je nedvosmisleno prepoznata u dva ugovora čiji je potpisnik Srbija – Evropska konvencija o ljudskim pravima i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima”, dodaje ona.

Orentlicher navodi da princip komandne odgovornosti odražava središnju premisu međunarodnog humanitarnog prava – “da su vojni komandanti dužni obezbediti da njihovi podređeni ne počine ratne zločine. Komandna odgovornost je izričito priznata u Dopunskom protokolu i uz Ženevske konvencije iz 1949. godine, koji je Srbija potpisala”.

“Po mom mišljenju, teško da bi bio prekršen princip zakonitosti ako je srpski tužilac optužio vojnog komandanta zbog neizvršenja obaveze da spreči svoje podređene da počine ratne zločine tokom 1990-ih”, dodaje ona.

Orentlicher naglašava da postoji još jedna opcija na osnovu koje bi jedan komandant mogao da bude optužen za zločine počinjene od strane njegovih podređenih.

“Moguće je optužiti nekoga ko nije ispunio svoje obaveze kao komandant, na osnovu drugih principa odgovornosti izričito navedenih u Krivičnom zakonu iz 1976. godine (Jugoslavije). U tom slučaju, u svetlu obaveze Srbije prema međunarodnom pravu, čini se da je tužilac za ratne zločine dužan da posvećeno sledi ovu opciju”, ističe ona.

Manfred Nowak, austrijski advokat za ljudska prava i profesor, prethodno specijalni izveštač UN-a o torturi i sudija u Domu za ljudska prava za Bosnu i Hercegovinu, takođe smatra da Srbija ima pravni osnov za procesuiranje ovih zločina.

“Savet bezbednosti UN-a je, prilikom uspostavljanja MKSJ-a (Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju) 1993. godine, jasno precizirao zločine protiv čovečnosti i ratne zločine za koje je MKSJ kompetentan da ih procesuira i sudi na teritoriji bivše Jugoslavije”, kaže Nowak za BIRN.

“Specijalni sudovi za ratne zločine osnovani u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji imaju zadatak pratiti i dovršiti posao koji je obavljao MKSJ i stoga mogu primeniti ista krivična dela, bez obzira da li su ti zločini prethodno bili obuhvaćeni zakonom bivše Jugoslavije ili Srbije. Pomenuta odluka Saveta bezbednosti UN-a pravno je obvezujuća za sve države”, dodaje on.

Sudovi u Bosni i Hercegovini sudili su brojne predmete u kojima su oficiri procesuirani na osnovu krivične odgovornosti. Hrvatski sudovi takođe su koristili koncept komandne odgovornosti.

Odbijanje Srbije da procesuira visoke oficire pod stalnim je kritikama Evropske unije, koja to pominje u svojim izveštajima o napretku zemlje ka članstvu u EU.

FHP smatra da je presuda Ustavnog suda udarac za svaki budući pokušaj procesuiranja generala za ratne zločine.

“Ovakva odluka će poslužiti kao odlično opravdanje Tužilaštvu za ratne zločine u nastavljanju dosadašnje prakse da nikoga ne optuži po osnovu komandne odgovornosti”, upozorava Žanić.

Presuda Ustavnog suda predstavlja još jedno razočaranje za preživele žrtve iz Ćuške, koje danas obeležavaju godišnjicu masovnih ubistava.

Redže Keljmendi ističe da je tek doznao za odluku jer nije dobio nikakve informacije od suda. Ali svejedno, nije iznenađen.

“Uzeli su tela civila i skrili ih u masovne grobnice”, kaže on i dodaje: ”Razumljivo je da će oni pokušati da sakriju aboliranje zločina.”

Milica Stojanović


This post is also available in: English