I Ziba i Anahit su postali veoma uspešni, a Anahit se vrlo brzo izdvojio i kao popularno mesto za drag performanse, solidarne kampanje i LGBT žurke.

„Pre Anahita bilo je teško pronaći mesto koje ima binu za performanse“, rekao je Deniz. „Anarhit je primao svakoga, ne samo kvir osobe”.

Onda se desio COVID-19, i posledice su bile brze i nagle. Vlasti su već u martu naložile da se svi barovi i restorani u gradu zatvore, a kada je zabrana ukinuta u junu, Deniz je odlučio da nijedan lokal još uvek ne otvara: budući da nemaju deo koji je na otvorenom, vlasnik se plašio za zdravlje posetilaca.

Deniz je potom raskinuo ugovor o zakupu za Anahit, ali se nada da će ponovo otvoriti Zibu kada pandemija konačno popusti. Ipak, zatvaranje ovih lokala je samo još jedan udarac za pripadnike LGBT zajednice u Turskoj, koja je već duže vreme marginalizovana i mnogo jače pogođena negativnim posledicama koronavirusa.

„Svi ti divni kvir ljudi, drag izvođači i di-džejevi bore se sa ekonomskim problemima“, kaže Deniz za BIRN. „Mnogi od njih žive od danas do sutra. Neki su morali da se vrate životu sa svojim roditeljima“.

Diskriminacija i nasilje

Homoseksualnost nikada nije bila protivzakonita u Turskoj i sve do 2015. tamošnje Parade ponosa ubrajane su u najbezbednije i najbolje posećene u regionu.

Ipak, kada se zagrebe ispod površine, vidi se da ova država beleži visoku stopu ubistava transrodnih i osoba nebinarnog rodnog izjašnjavanja. Ova stopa je, pprema izveštaju organizacije Transgender Europe, 2016. godine bila najviša u Evropi.

Pod autoritarnom i konzervativnom vladavinom Redžepa Tajipa Erdogana, njegove partije i saveznika, istanbulska Parada ponosa zabranjena je od 2015, dok su svi događaji u vezi sa LGBT populacijom u glavnom gradu, Ankari, zakonom zabranjeni 2018. Ovu odluku sudovi su oborili neposredno pred izbijanje pandemije, ali su ograničenja u vezi sa koronavirusom postigla isti efekat.

Korona je dodatno pogoršala ionako tešku situaciju u kojoj se nalazi turska LGBT zajednica: mnogi su zaposleni u zabavi i ugostiteljstvu, sektorima koji su veoma pogođeni ograničenjima. Osim toga, mnogi imaju i posebne potrebe kada je o zdravstvu i socijalnoj zaštiti reč. Naime, prema istraživanju Udruženja za omladinske studije i solidarnost lezbejki, gej, biseksualnih i interseksualnih osoba objavljenog u septembru, 23% ispitanika je imalo problem sa dobijanjem zdravstvenih usluga, uključujući odlaganje zakazanih pregleda na psihijatrijskim odeljenjima, kao i probleme u nabavljanju lekova za proces prilagođavanja tela, testova na HIV i HPV. U istraživanju su učestvovala 252 člana zajednice širom Turske, a ono je sprovedeno između marta i juna 2020. Rezultati istraživanja su takođe ukazali na nasilje: 30% ispitanika je reklo da su bili izloženi nekom obliku nasilja od početka pandemije, dok je 44% navelo da su bili direktno ili indirektno izloženi nasilju zbog svoje seksualne orijentacije. Međutim, ovo istraživanje nije pružilo poređenje sa prethodnim periodom.

Ostanak kod kuće, koji je bio preporučen kao mera zaštite javnog zdravlja, nije uvek bio sigurna opcija za neke LGBT osobe. Čak 56 procenata onih koji su prijavili da su bili izloženi nasilju rekli su da su se incidenti desili kod kuće.

Samo osam procenata onih koji su pretrpeli nasilje žalilo se policiji ili nekoj drugoj instituciji, što, po tumačenju grupa koje se bore za prava LGBT zajednice, pokazuje opšte nepoverenje u organe vlasti.

Zbog ovih i drugih problema sa kojima se suočavala LGBT zajednica tokom pandemije, globalni izveštaj Rejnbou Jurop 2020 koji je pripremilo Međunarodno udruženje lezbejki, gej, biseksualnih, transeksualnih i interseksualnih osoba, ILGA, rangirao je Tursku kao pretposlednju zemlju u Evropi po pitanju LGBT prava, iza koje je samo Azerbejdžan.

Govor mržnje

Turski zvaničnici i mediji nisu doprineli poboljšanju situacije.

Neke privatne osnovne škole pokrenule su inicijativu podrške LGBT zajednici širom zemlje, ohrabrujući decu da crtaju duge i kače ih na prozore svojih domova. Međutim, inicijativa je naišla na negodovanje organa vlasti zaduženih za obrazovanje u gradovima Mersinu i Mugli, koji su tvrdili da su deca bila uključena u „LGBT projekat“.

Krajem aprila, Ali Erbas, vođa moćnog Dijaneta, uprave za verske poslove, iskoristio je svoju tradicionalnu službu petkom da za pandemiju optuži LGBT osobe i one zaražene HIV-om/AIDS-om.

Analizirajući sadržaj medija tokom meseca maja, Kaos GL, jedna od vodećih LGBT asocijacija u Turskoj, otkrila je da je dnevno objavljivano nešto više od 100 članaka u vezi sa problemima LGBT populacije, kao i da je većina tih članaka sadržala neki elemenat govora mržnje.

U istom mesecu, gradonačelnik Istanbula Ekrem Imamoglu je u jednoj TV emisiji rekao da javnost u Turskoj nije spremna za legalizaciju istopolnih brakova.

Zatim je u junu Kerem Kinik, predsednik Crvenog polumeseca u Turskoj, po svemu sudeći izjednačio homoseksualce sa pedofilima. Suočen sa snažnom kritikom, šef kancelarije za komunikacije predsedništva Republike Turske, Fahretin Altun, odlučio je da se oglasi i u svom tvitu napisao da „LGBT propaganda predstavlja veliku opasnost za slobodu govora“.

Sam Erdogan se obratio javnosti na ovu temu krajem juna, kada je homoseksualnost opisao kao „perverziju“ koja je u suprotnosti sa „našim verovanjima i kulturom“.

U tom periodu, pandemija COVID-19 naterala je organizatore istanbulske Nedelje ponosa da pređu u virtuelnu sferu. Prijavljeno je na desetine slučajeva govora mržnje na internetu.

Hitna potreba za boljom podrškom

Osim govora mržnje, nasilja i netrpeljivosti, LGBT zajednica se takođe suočila sa diskriminacijom prilikom ostvarivanja prava i usluga tokom pandemije, prema izveštaju iz juna koji je objavilo Udruženje za studije socijalne politike, rodnog identiteta i seksualne orijentacije, SPoD, telo za podršku LGBT populaciji osnovano 2011. u Turskoj.

„Povećanje nezaposlenosti i neplaćenih odsustava povećali su potrebu za socijalnom pomoći zbog činjenice da su LGBT osobe bile među prvim odbačenim grupama u ovoj krizi“, navodi se u izveštaju SPoD-a.

Dalje se navodi da se broj besplatnih poziva njihovoj socijalnoj službi za pitanja u vezi sa LGBT problemima udvostručio tokom prva tri meseca nakon izbijanja pandemije COVID-19 u odnosu na isti period 2019.

SPoD je naveo da je zabeležena povećana potreba za psihološkom podrškom, uporedo sa porastom nezaposlenosti i finansijskim problemima koje je pandemija izazvala.

„Iz perspektive ljudskih prava, najzahtevniji problem tokom pandemije bio je taj što je vlada potpuno ignorisala potrebe i zahteve ugroženih grupa, kao što su LGBT osobe u ovo vreme krize”, rekao je koordinator službe podrške SPoD-a, Cem Ozturk.

Ozturk je u izjavi za BIRN rekao da država ne uspeva da ispuni svoje „najosnovnije obaveze“.

„Turska danas nema nikakvu socijalnu politiku po pitanju polnog identiteta i jednakosti seksualne orijentacije, niti pruža socijalne usluge koje uključuju LGBT građane”.

Ozturk je otišao i korak dalje, optužujući vladu Turske pod Erdoganom da koristi pandemiju da još više ograniči prava i slobode LGBT osoba.

Na osnovu istraživanja koje je uključilo 856 LGBT osoba iz sedam različitih regija u Turskoj i koje će biti objavljeno krajem januara ove godine, SPoD kaže je većina navela da se boje diskriminacije kada je u pitanju zdravstvena i socijalna zaštita.

Mnogi ispitanici su naveli da se nisu ni prijavili za takve usluge iz straha da će biti izloženi govoru mržnje u javnim institucijama, kaže Junus Kara, menadžer odeljenja za socijalni rad SPoD-a.

Neki članovi LGBT zajednice u Turskoj odgovorili su na ovu pogoršanu situaciju tako što su organizovali solidarne kampanje i onlajn događaje za pružanje podrške.

„LGBT zajednica je oduvek bila pod pritiskom“, Deniz je rekao za BIRN. „Dok smo u jednu ruku krhki, na mnogo načina smo zapravo i otporni”.

,,Naš život se sastoji od borbe, stvaranja, destrukcije i ponovnog stvaranja”.