Ali Tači je u novembru, nakon što su ga Specijalizovana veća Kosova sa sedištem u Hagu optužila za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, podneo ostavku, zbog čega se postavlja pitanje hoće li drugi nastaviti sa ovom inicijativom.
Artan Murati, savetnik Vjose Osmani, vršiteljke dužnosti presednika Kosova, kaže da se o ovom pitanju još uvek nije razgovaralo.
„Mora se uraditi procena rada i mandata pripremnog tima pre nego se dozvoli dalji rad”, rekao je Murati za BIRN.
Još je nejasno koji su ciljevi komisije, a takođe se postavlja pitanje da li će i Srbi sa Kosova, koji imaju drugačiji pogled na sukob od Albanaca, biti uključeni u ovaj proces.
Kuštrim Kolići, jedan od članova pripremnog tima, za BIRN ističe da tim još nije završio svoj posao i da je potrebno sastati se sa vršiteljkom dužnosti presednika kako bi se utvrdilo buduće funkcionisanje komisije.
„Dok radimo na pripremama, paralelno bi trebalo početi širi politički dijalog, jer je ovom procesu potrebna politička podrška. Politički konsenzus je neophodan ako želimo da idemo dalje“, naglasio je Kolići.
„Komisija ne može dovesti do pomirenja”
Zenun Džemajli, koji je u ratu izgubio svoja četiri sina, pred svojom kućom u selu Racaj. Foto: Serbeze Haxhiaj/BIRN.
Zenun Džemajli (78) iz sela Racaj u opštini Đakovica, izgubio je nadu da će ikada biti utvrđena istina o onome što se desilo sa njegova četiri sina.
U avgustu 1998. godine, u blizini njihovog sela, patrola srpske policije zaustavila je i odvela dvojicu njegovih sinova, Muharema (27) i Ilira (25).
Manje od godinu dana kasnije, 27. aprila 1999, njegova druga dva sina, 21-godišnji Škeljzen i 19-godišnji Alban, ubijeni su zajedno sa još 375 Albanaca u masakru u selu Meja.
Albanovi posmrtni ostaci pronađeni su u masovnoj grobnici u Batajnici 2004, dok se ostali i dalje vode kao nestali.
Džemajli nikada nije čuo za inicijativu za uspostavljanje Komisije za istinu i pomirenje.
„Ako je to posvećeno žrtvama, a ne za dobijanje političkih poena, o tome treba da se razgovara sa žrtvama i njihovim porodicama”, kaže on za BIRN.
„Moji sinovi, kao i mnogi drugi koji se vode kao nestali, još uvek nemaju grob. Oni je mogu (komisiju) nazvati kako god žele, ali ona ne može dovesti do pomirenja. Ne može“, naglašava on.
Slične inicijative za formiranje ovakvih komisija u nekim drugim zemljama koje su izašle iz konflikta su propale, jer nisu stvorile čvrst temelj za buduće međuetničko pomirenje.
Jasna Dragović Soso, profesorka međunarodne politike i istorije na Goldsmit Univerzitetu u Londonu, sumnja u uspeh ovog Tačijevog projekta.
„Bojim se da trenutno nisam previše optimistična. Mislim da je mnogim građanima Kosova teško da poveruju u autentičnost gesta bivšeg presednika“, kaže Dragović Soso za BIRN.
Smatra da bi jasnije zauzimanje vlasti za inicijative civilnog društva koje imaju za cilj otkrivanje činjenica o prošlosti na Kosovu i širem postjugoslovenskom regionu, bilo korak napred.
„Inkluzivno razmatranje nedavne prošlosti koja pokušava obuhvatiti i prepoznati iskustva različitih ljudi je obećavajući način pristupanja teškim temama koje unose podele”, objašnjava ona.
„Pogrešno je opterećivati sudove pomirenjem. Oni se moraju usredsrediti na utvrđivanje krivice ili nevinosti pojedinaca i to moraju raditi dobro, bez političkog uplitanja“, naglašava ona.
„Uključivanje etničkih Srba bi bilo presudno“
Srpkinja žali za svojim sinom ubijenim u masakru počinjenom u julu 1999. u mestu Gracka na Kosovu. Foto: EPA/LOUISA GOULIAMAKI.
Ako se uspostavi komisija za istinu, Kosovo bi bila prva država bivše Jugoslavije koja ima takvo telo.
Bosna i Hercegovina godinama, bez ikakvog uspeha, pokušava da uspostavi nešto slično, dok su inicijative u Hrvatskoj i Srbiji propale.
„U Srbiji i Hrvatskoj komisije za istinu bile su osuđene na neuspeh, jer su bile politički vođene, osmišljene da istovremeno prekrajaju istoriju”, smatra Brajan Grodski, profesor političkih nauka Univerziteta Merilend u okrugu Baltimor.
„U oba ova slučaja, komisije su predstavljale polovičan pokušaj ublažavanja međunarodnih pritisaka za krivično gonjenje ratnih zločina”, dodaje Grodski.
Politika takođe može biti prepreka napretku inicijative na Kosovu.
Tači je izjavio da će cilj komisije biti postizanje pomirenja kroz unutrašnji dijalog među zajednicama, te da će iskustva žrtava rata biti u prvom planu.
Ali opozicioni političari smatraju da je Tači pokrenuo inicijativu u političke svrhe, a ne iz iskrene želje za pomirenjem.
Grodski ističe kako bi komisiju za istinu i pomirenje, da bi njena legitimnost bila maksimalna, trebalo da uspostavi šire, predstavničko telo.
„Treba uključiti članove koji u određenoj meri predstavljaju niz aktera uključenih u sukob. Uključivanje etničkih Srba bilo bi presudno“, rekao je on.
„Moraju biti maksimalno transparentni i biti spremni čuti i da su čuli različite perspektive, uključujući žrtve sa obe strane”, kaže on, i dodaje: „Pružanje mogučnosti navodnim počiniteljima da govore takođe može pomoći društvu, ali to uključuje obavezivanje na zaštitu (poput južnoafričkog programa amnestije)”.
Južnoafrička komisija za istinu i pomirenje, restorativno telo pravde osnovano nakon aparthejda, imalo je ovlasti da amnestira počinioce kršenja ljudskih prava.
Ona je bila fokusirana na uspostavljanje istorijskog zapisa o zločinima počinjenim pod vladavinom bele manjine i na formulisanje predloga za reparacije, umesto na procesuiranje odgovornih.
Zločinima počinjenim tokom rata na Kosovu su se, bez ikakvog velikog uspeha do sada, bavila pravosuđa na Kosovu i u Srbiji, kao i Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu, koji je izrekao osuđujuće presude određenim visokim srpskim zvaničnicima.
Sada će Specijalizovana veća Kosova sa sedištem u Hagu suditi bivšim pripadnicima OVK za ratne i posleratne zločine.
Ali Grodski ističe da predložena komisija za istinu Kosova ne bi trebalo da prikuplja dokaze za krivično gonjenje.
„Ona bi trebalo da dopuni rad (Haškog) suda za ratne zločine, a ne da se takmiči sa njim”, zaključuje on.
