Pokretači velikih promjena

Razgovarala: Aida Alić, Sarajevo

Andrej Nosov, predsjednik i osnivač Inicijativa mladih za ljudska prava (YIHR), već nekoliko godina intenzivno radi na jačanju odnosa među mladima s područja bivše Jugoslavije i njihovom suočavanju sa zločinima iz prošlosti.

P: Treću godinu zaredom, YIHR organizuje umjetnički festival Dani Sarajeva u Beogradu. Kako je sve počelo?

O: Najpre je trebalo da sve bude “Sebilj fest” jer je Sarajevo pred rat Beogradu poklonilo Sebilj česmu, ali mi se činilo da nam treba neka standardnija i poznata forma, uz istu simboliku. Na taj način bismo pokrenuli sećanje na ono što se dešavalo pre rata, ali i same opsade, brojnih žrtava i, uopšte, pitanje naše odgovornosti kao narednih generacija.

Uz nekoliko entuzijasta, dobru simboliku, i čini mi se da danas dobijamo ozbiljni kulturni događaj koji bi trebalo da unapredi odnose Beograda i Sarajeva, ali i da svake godine podseti Beograđane na maj 1992. godine, kada je krenula opsada. Prepoznali smo umetnost kao odličan mehanizam za nove veze i priču o prošlosti, mada festival ima jaku političku i društvenu orijentaciju.

P: Jeste li do sada imali nekih problema na festivalima i, ako da, kakvih? Očekuju li se na ovogodišnjem?

O: Naravno da je bilo pritisaka i žestokih rasprava na samom festivalu, ali valjda je to neko naše teško društveno stanje. Naša je obaveza kao mladih odgovornih ljudi da se nosimo s njima i da menjamo društvo u kome živimo. Žalosno je da i dalje, kada govorimo o regionalnoj saradnji, moramo misliti na probleme i eventualne incidente.

P: Ove godine festival organizujete uz podršku Gradske uprave Beograda, što je prvi put. Koliko je važno što je jedan zvanični organ stao iza ove manifestacije?

O: Zahvaljujući Agenciji za saradnju sa nevladinim organizacijama i evropsku harmonizaciju, dobili smo značajnu podršku i od vrha grada, ali i različitih gradskih preduzeća. Podrška institucija je jako važna, jer ako i dalje ostanemo na marginama i ne činimo ništa da stvari menjamo u institucionalnom smislu, verujem da ćemo i mi biti izgubljena generacija kao i mnoge pre nas.

P: Da li to znači da je Beograd spreman da “vidi” šta se desilo u Sarajevu početkom devedesetih?

O: Treba razlikovati spoljnu politiku Srbije od one gradske, koja više pripada građanima. Ljudi su spremni da razgovaraju, da čuju, da vide, a posebno mladi. Stalno gledamo slike onih huligana koji lome, ruše Beograd, nose sliku Mladića i viču da je heroj.

Međutim, izolacija i nacionalizam su doneli i drugačije nove generacije, koje su vrlo kritične i imaju drugačiji odnos prema nasleđu prošlosti. Znači da pomaka ima, ali se čini da i dalje državna elita ne želi da sa punom odgovornošću reši pitanje nasleđa prošlosti i, uz dužno poštovanje prema žrtvama, gradi drugačiju politiku.

P: Kakve su bile prvobitne reakcije u Srbiji na ovaj festival, a kakve su danas?

O: Na početku su reakcije bile podeljene. Za mladi svet koji mi okupljamo, tu posebnu publiku ovog festivala i drugih akcija Inicijative, to je bio pravi pogodak i prilika da se grad otvori za nešto drugačije. Neki stariji borci za ljudska prava, aktivisti i neki od hrabrih ljudi koji su devedesetih bili otpor zlu kritikovali su nas da smo blagi, da nema ratnih tema, da “ne udaramo u glavu”.

Mi želimo novi prostor, ne začarane krugove “naših”, iako znamo da su dela tih krugova devedesetih jedini pozitivan simbol iz tih vremena zla koja su dolazila iz Beograda. Znam da je tada, za veliki broj mladih ljudi koji su bili na festivalu, bilo pravo iznenađenje da se govori o nekoj opsadi Sarajeva. Sećam se i pitanja – “kada se to dogodilo?”.

P: Da li je društvo u Srbiji zainteresovano da se upozna s ratnom pričom Sarajeva?

O: Generalno mislim da Srbija nije zainteresovana za ratne priče. Pogotovu ne za one koje činjenicama pobijaju mitove o “našim herojima” – Mladiću, Karadžiću i sličnima. Međutim, vidi se promena, koja je mala i nedovoljna, ali postoji.

Opsada Sarajeva je sramota, i ćutanje o njoj deset i više godina kasnije jeste do te mere grozno da mislim da će neke buduće generacije s pravom pitati da li je neko imao viziju drugačije Srbije. Jako je važno da se danas govori o opsadi otvoreno i da se preuzme odgovornost, ali i zbog sećanja na žrtve.

Uvek bi, po pravilu, priče o opsadi Sarajeva, ili bilo kom drugom zločinu, bile proglašavane za neistine ili propagandu, a da ne govorim o teorijama zavere koje su i dalje glavna argumentacija kojom se pravdaju zlodela u ratu.

P: Koliko je spremno da čuje i prihvati upravo te priče koje godinama nisu prihvatane kao istinite?

O: Pa nije spremno, i to je činjenica. Pitanje je kada će i da li će naši roditelji biti spremni da čuju da je deset ili više godina njihovog života, verovanja, ubeđenja, bilo laž i propaganda. Politička elita iz tog doba je živa, i umesto da igra šah na Kalemegdanu, i dalje nastavlja da propagira iste ideje. Oni neće nikada prihvatiti da je srbijanska politika zla i odgovorna za brojna zlodela, uključujući i genocid.

S druge strane, mislim da se neka nova generacija civilnog društva u Srbiji umorila od promene “starijih” i da je naša odgovornost i zadatak da nove generacije čuju tu istinu, i zapravo suočavanjem s njom grade sebi i drugima sigurniju budućnost. To je jedini način da obezbedimo da se zlo ne ponovi.

P: Da li Dani Sarajeva u Beogradu na izvjestan način doprinose društvu u Srbiji da se suoči s prošlošću?

O: Dani Sarajeva u Beogradu su događaj sa koga svake godine postavljamo pitanje naše odgovornosti za prošlost, i razgovaramo o posledicama i uzrocima koji su doveli do devedesetih. Mislim da Dani Sarajeva predstavljaju jedan od novih pristupa u otvaranju debate o prošlosti, ali i izgradnji novih veza među novim generacijama.

P: Koliko umjetnost može ojačati veze između Sarajeva i Beograda?

O: Jako puno. Pokušali smo da otvorimo i nove perspektive na festivalu, da vidimo, čujemo, znamo šta se u Sarajevu događa posle rata, kuda plovi sarajevski brod. Umetnost i dijalog jesu dva važna puta koji nam mogu pomoći da obezbedimo garanciju da se odnosi između Beograda i Sarajeva neće nikada više prekidati i da se opsada i drugi zločini neće nikada ponoviti.

P: Da li je Srbiji i dalje neophodno suočavanje s prošlošću?

O: To je pitanje svih pitanja. Bez suočavanja nema Srbije u kojoj bi svako od nas da živi. Zlo učinjeno drugima mora biti kažnjeno. Međutim, važne su i činjenice i jasno postavljeni događaji iz prošlosti koji su prihvaćeni od institucija. Mislim da je rešenje u regionalnom pristupu, što ne umanjuje obavezu Srbije da njene institucije preuzmu odgovornost za zlodela u prošlosti.

Zapravo, siguran sam da regionalnim pristupom u utvrđivanju činjenica o oružanim sukobima možemo postići da nikada i niko ne zloupotrebljava ovo nasleđe za nove ratove i zla. U ovom trenutku imamo odličnu inicijativu organizacija i regije za formiranje regionalne komisije (REKOM) koja bi utvrdila činjenice i stvorila dodatne uslove za nastavak suđenja za ratne zločine.

P: Kako društvo u Srbiji danas gleda na zločine počinjene u Bosni?

O: “Svi su činili zločine” jeste generalna istina koja se koristi za pravdanje ovih “naših” i u naše ime počinjenih. To je slojevito pitanje i čini mi se da se priznaje da je bilo ubijanja, da je bilo silovanja, ali kad se dođe do pitanja odgovornosti i načina na koji se to desilo, mainstream politika beži od odgovora koristeći nacionalističke i gotovo iste mehanizme kao devedesetih.

Karakter rata mi se iz ove perspektive čini kao pitanje o kome ne postoji nikakva spremnost čak ni da se razgovara. Naravno, mala grupa ljudi oko civilnog društva odavno pokreće to pitanje, ali nema volje kod glavnih aktera, kao što su institucije i mediji, da se progovori drugačije.

P: Koliko festival može doprinijeti da se odnos ljudi u Srbiji prema ratu promijeni?

O: Festival otvara novi prostor za razgovor o prošlosti, za slušanje činjenica, ali i za nove mostove i veze za budućnost. Ovaj festival je pitanje naše odgovornosti i nadam se da će ovakvih manifestacija u budućnosti biti mnogo više. Festival je samo jedan mali zarez u knjizi o nasleđu prošlosti, koju zvanični autori nerado pišu. Dani Sarajeva će postojati sve dok ima nas koji verujemo da se ne sme zaboraviti opsada i zlo naneto tom divnom gradu.

P: Postoji li produktivna saradnja među umjetnicima iz Beograda i Sarajeva?

O: Da, i to neverovatno produktivna. Ima mnogo primera, ali uzmite sarajevski festival MESS i beogradska pozorišta. Imate brojne predstave ili autore koji upravo na specifičan način pokreću pitanja odgovornosti, identiteta, nasleđa prošlosti. Umetnici su most koji, nažalost, nema veliku podršku, zbog loše ekonomske situacije i mnogih drugih razloga.

Inicijativa upravo kreće u formiranje regionalne fondacije koja bi trebalo da bude podrška upravo takvim produktivnim saradnjama i projektima nezavisnih umetnika. Želimo da osiguramo da će “umetnost koja boli”, ona koja preispituje utvrđene matrice i prelazi granice, imati podršku.

Aida Alić je BIRN – Justice Report novinarka. [email protected] Justice Report je sedmično online BIRN izdanje.